Poglavlje 3
Tresije su pod Velikim Kosmajem. Lep proplanak, s obe strane žubore potočići — jedan baš blizu, a drugi malo dalje. Odmah do jednog potoka razvaline su nekog starog manastira, što se zvao Tresije. Još stoje opali zidovi i malo svoda. Vidi se da je bio mali manastir. Naokolo se poznaju još zidine uravnjene već sa zemljom. Kažu da su to bile ćelije. Malo više poznaje se, kolik dobro guvno, gde je bio valjda ribnjak — šta li. I sad je tu blato i voda. Ima i jedan panj ogoreo kraj zidina. Tu su, vele, zakopana manastirska zvona, još onda kad je nastao turski zulum. Ispod jedne bukve blizu izvire izvorac, bistar kao suza, najhladnija i najlepša voda u Kosmaju. Odatle se vidi napremase: Sibnica, Ropočevo, nešto Rogače, nemenikućanske njive i tresijska mehana za dobar puškomet kraj puta rogačkog… Ko god dođe pod Kosmaj, retko te neće izići i do Tresija.
Beše već prilično dan oskočio. Da je ma na kojoj bukvi bio obešen ma kakav sahat — makar i onaj ozdo iz mehane tresijske, što mu se brojevi već ne vide koliko je počadio, i koliko su ga muve isprljale i što mu, mesto đuladi, vise o lancima konjske ploče i nekaki merteci — bi jamačno pokazivao već „deset pre podne“.
Učitelj Milan i pop Marko već se spustili u Tresije i razuzurili kod onog izvorčića. Pred njima čutura, sir, hleb i luk. Pripijaju i prismaču.
— Oho — ho! — sladi Milan. — Dede, popo, dede malo luka!
— Hm, hm — sladi i pop. — Dajde, učo, tu čuturu!
Ele sladiše, prismakaše, pripijaše — dok imadoše šta. Kad već ostaše pred njima samo mrvice hleba i sira, operci luka i prazna čutura, onda će se učitelj okrenuti onom đačiću:
— Skupi, more, sad ovo, pa nosi i podaj famulusu. Posle možeš ići kući. Ali ujutru da si zorom kod škole. Jesi čuo?
— Jesam — odgovori dete, pa pribra torbicu i čuturu ispred njih i ode naniže.
Milan savi cigaru, zapali, nasloni se malo, pa reče:
— Baš, popo, jutros ne bismo batli!
— E šta ćeš! Ne može se svakad ni uloviti.
— Ali ovaki dan, ovaka zgoda, pa opet ništa.
— More, učo, gotovo bi bolje bilo da nismo ni izlazili.
— A što?
— Ta eto, mi u lovu, a škola sama.
— Akoće! Za danas sam decu raspustio. Ako me ko zatraži, famulus je tamo, javiće.
— A znaš li ti da svaki čas može rupiti izaslanik?
— Aja, čuo sam još juče! Jedva preksutra ako stigne amo! Ne beri ti brigu. Najpre će na Negovanovu školu.
— Ko zna, može baš najpre nama.
— Bože sačuvaj! U što god hoćeš neće. A preksutra oko podne nadajmo mu se.
— E hajde de! Ja samo rekoh.
— Ali popo, — nastavi Milan, — da si samo video kako su se ona dvojica juče prestravili!
— Koji?
— Negovan i Vlajko. Kad nam kaza kapetan da ide izaslanik, lepo premreše ljudi!
— Nije ni čudo! Bogami i jest prpa! A kao bajagi ti se ne bojiš? — upita pop i nasmeši se.
— Ko? Zar ja! Ama ni ovoliko! — reče Milan i zakači noktom za zub. — Sutra ću vazdan proraditi s decom, pa kraj!
— Ali ni lane nisi dobio ocene?
— Nisam ja kriv što se baš onda krečila škola.
— Vala, Mićo, među nama budi rečeno, — poče pop poverljivo — da sam ja na tvom mestu, ne bih ga smeo čekati.
— A zašto?
— Pa znaš zašto! Ti nekako slabo zaviruješ u školu, nemoj se ljutiti — ali ja ti kažem bratski, grebalo bi malo više da se potrudiš.
— O, moj popo, znam ja to dobro i bez tebe— poče sad Milan poverljivo. — Eto ti u četiri oka kažem, moj si čovek, tebi smem, ja znam sve lepo kako bi trebalo. Vidiš, popo, ja sam se u prvi mah i mučio i trudio, samo da se što bolje pokažem. Kad eto ti izaslanika, pregleda školu, pa meni samo: „Priličan, dobar“. Gledam ja, drugi se ni upola ne kidaju, pa njima: „Vrlo dobar“, a kašto i „odličan“. Kaka su to posla? — mislim i jedem se od muke. Dok ti mene jedan stari učo iz Gruže, kad ono silazih u Beograd, lepo nauči i uputi. „Što si, more, lud?“ reče mi. „Zar će ti neko reći hvala? Vidiš li, bolan, kako smo jadni i žalosni! Sto godina, devedeset groša! Gledaj, more, sebe, hej! Gledaj, to, to, to!“ i kucnu se po džepu. Ja sam posle sve putem do našeg sela premišljao i najposle rekoh: „Bogami, pravo veli!“
— Ono, gotovo i jest tako — potvrdi pop.
— Ele, ja ti onda, moj popo, okrenem drugi list. Propipkam starije učitelje i veštije kako oni rade, pa i ja onako. Najbolje đake zadržim opet u razredu da povtoravaju. Čim vidim da koje dete slabo uči, ja njega ispiši iz škole, a kod kuće mu jedva to i čekaju. Pa onda samo nakrivim kapu!
— Gotovo pravo si i imao! — odgovara pop.
— Eto ti meni izaslanika. Ispit krasota, ne može bolje biti! Meni odmah: „Vrlo dobar!“ Aha, tako li je — mislim ja. — E, čekaj onda! Počnem ti ja, moj popo, malo više gledati sebe. Opet ja bolje zadrži, a lošije ispiši. Pa onda de u opštini piši: procene, tapije, obligacije… Ako neću ja, hoće drugi; je li, bogati?
— Tako je — potvrđuje pop.
— Ele, pogledam ja, meni bome lepa parica ostaje. Malo-pomalo, pa eto ti onih što su me do juče preko ramena gledali: „Molim te, učo, daj učini ljubav, uzajmi koju paru!“ Hoću, brate, samo interes; nije pravo da mi novac leži badava. Nek i ja vidim vajdice, a i on nek se pomogne. Je li tako?
— Jest! — potvrđuje pop.
— Prikuči se opet Petrovdan. Eto izaslanika. Ču se da daju i učiteljima da sami propituju đake. Odmah ti ja odaberem njih pet-šest najrazboritijih; ti ćeš naučiti ovo, ti ono, a ti ono; spremim ih za dan, po jedno-dva pitanja. Dođe ispit. Izaslanik meni: „Dela, učitelju, pitaj ih što.“ A ja se uozbiljim i načinim se strog, pa počnem: „Kaži ti to i to!“ Odgovaraju divota. On meni u protokol: „Odličan“.
— E, Mićo brate, — reći će pop čisto razdragan — sad te volem još toliko.
— Jakako, moj popo! — reče Milan i usturi se još malo. — Tako ja znam! Onaj me učo lepo nauči — bog da ga prosti! Nisam se pokajao što ga poslušah. Sutra rano odabraću njih nekoliko, do mraka naučiću ih, pa da vidiš.
— A što li onaj trči? — učini pop pogledavši slučajno naniže i spazivši famulusa gde juri k njima kao lud!
— Gle, ta to je famulus! — viknu učitelj iznenađen i skoči. — Šta li je sad!?
— Gospodine, izaslan… — reče famulus zagušeno od umora, pa koliki je dug prući se o ledinu; spotače se preko nekog panjića.
— Ko, more, ko?! — upita učitelj i nabra obrve, a utom đipi i pop.
— Izaslanik, gospodine! — jedva izgovori famulus dižući se.
— Šta naopako! — viknu učitelj i pljesnu rukama.
— Rekoh ja! — reče pop i pogleda zabezeknuto u učitelja.
— Ama odista veliš? — okrete se učitelj famulusu.
— Bogami jest! — odgovori on zaduvano. — Sad će školi. Maločas dotrča birov bez duše: „Šta je, more?“ — „Poslao me, veli, kmet; ide izaslanik s njim; sad će amo školi.“
— Poteci, pope! — viknu Milan i zgrabi pušku, pa naniže.
— Poteci, učo! — učini pop, pa za njim.
I obojica stištiše niz potok što igda mogu. Ne glede ni gde će stati ni kako će: preskaču klade, žbunje, kamenje, panjeve. Čas pop prestigne učitelja, čas učitelj popa.
— Bog s nama, šta je učitelju, te juri popa! — učini jedan seljak u njivi kraj puta.
— Bog s nama, što je pop napopastio onog učitelja! — reče jedna žena kraj potoka.
— Ene, ene, kako beži učo! — začudi se jedno đače kod govedi.
— Ene, ene, kako beži popo! — začudi se drugo, što beše pošlo na vodu.
— Brže, učo! — viče pop zaduvano i promuklo.
— Brže, popo! — jedva izgovara učitelj, razbarušen i gdešto izgreben kroz trnje.
— Niz potok, učo! — viče pop.
— Na prozor, popo! — veli učitelj, i udariše niz potok.
Utom se spuštahu odonud ka školi dva čoveka, jedan u crnom varoškom odelu, a drugi u seoskim haljinama. To behu izaslanik i kmet.
Pop i učitelj već stigoše odovud, preskočiše u školsku avliju, a sve sklanjajući se da ih oni odonud ne smotre. Nemadoše kad na vrata, nego hop — jedan za drugim kroz prozor, što srećom beše otvoren, te u učiteljevu sobu!
Učitelj se samo prući na krevet, onako razbarušen pa viknu popu tiho:
— Čitaj, bre!
— Šta da čitam? — upita pop jedva šapćući od umora.
— Čitaj šta znaš: molitvu, epitrahilj brzo!
Pop brže zgrabi s police trebnik i petrahilj.
— Brže, brže! Uh, uh, jao! — stade učitelj ječati kao bolestan i prevrtati se.
Napolju već škrinuše vrata i čuše se koraci.
Pop otvori trebnik i utanji čitati prvu molitvu, koju je otvorio.
Zakucaše na vrata.
— Slobodno! — reče pop, pa čitaj dalje.
Učitelj samo stenje i hukće.
Uđe u sobu izaslanik, povisok, crnomanjast čovek, pa se čisto iznenadi kad vide šta je. Za njim uđe i kmet, i on se zabezeknu.
— Uh! uh! jao! uh! — ječi učitelj, a pop čita; ali mu drkću ruke i trese se mantija.
— Šta je uči? — upita polako kmet.
— Bolestan — odgovori pop.
— Bolestan! — ponovi izaslanik tiho i sa sažaljenjem. — Siromah! A otkad?
— Od sinoć mu pozlilo! — odgovori pop, pa nastavi čitanje.
Učitelj ječi, već — rekao bi izdahnuće.
Izaslanik sleže ramenima, pa iziđe.
Čuše se vrata od druge sobe, gde je škola, kao da uđoše tamo.
— Još, još čitaj! — šanu učitelj.
— Ta pročitao sam sve do „Ispovjedanija“.
— Čitaj i „Ispovjedanije“! Uh! uh! jao! Pop nastavi dalje.
Ču se već gde izaslanik i kmet iziđoše iz škole; koraci se udaljiše malo-pomalo.
Ućuta pop, ućuta i učitelj. Stadoše osluškivati, rekao bi ne dišu.
Potraja tako podugo. Dok opet koraci i neko šušnu na vrata.
— Pss, čitaj, more! — šanu učitelj, pa opet zaječa: — Ah! uh! jao!
Taman pop promrmlja nekoliko reči, a vrata se otvoriše i uđe kmet.
— Je li otišao? — šanu učitelj.
— A već je presamitio preko brda! — odgovori kmet glasno.
Skoči učitelj, zgrabi popa, pa stade podigravati s njim po sobi. Kmet samo gleda i čudi se.
— Je li zapisao što? — upita učitelj kmeta.
— Jes’, nešto je otvarao protokol.
— Sreća te sam ga ostavio na stolu, kao da sam znao! — reče učitelj i potrča na vrata; za njim kmet i pop.
Kad u školu, a na stolu stoji protokol još otvoren; izaslanik ostavio da se osuši mastilo. Učitelj pročita glasno: „Zbog slabosti učiteljeve nisam mogao pregledati školu!“
— Ura! divno! — kliknu učitelj i brže bolje zatvori protokol u fijoku.
— Ama ja baš premreh kad uđe — reče pop. — Pomislih, poznaće, bogami, pa zlo!
— E baš lepo se svrši! — prihvati Milan radosno.
— E jesi đavo, učo! — primeti kmet smešeći se, jer već vide kakva je ujdurma bila.
— Ko bi se nadao da će baš danas! — čudi se učitelj. — Da ne bi petrahilja i trebnika, ne znam kako bi se izgovorio.
— E učo, ti i ove godine osta bez ocene! — reče pop.
— Evo meni ocene tu! — reče učitelj i kucnu se po džepu. — Molim vas, samo nek među nama ostane.
— Nemaj brige, nemaj brige! — rekoše pop i kmet uglas.
— A sad i ja idem kući da malo dušom dahnem
— reče pop. — Odavno se nisam umorio ovako!… Zbogom, učo!
— Zbogom, popo!
— U zdravlju, učo! — reče i kmet smešeći se.
— U zdravlju, kmete!