Poslovi sa Anglezima
30. dekembra 1814. u polak 8 sati odemo s g. Frušićem i g. Je[vtom] polnomoščnomu (u kongresu) ministru anglijskomu, gospodinu lordu Kastlriji, da mu predamo prošenije sočinjeno u ime serpskago naroda, u kom molba stoji da bi se i on kao kralje-mesnih anglijski s proči sajuznici poduzeo kod sultana srpski narod opravdati i u mir dovesti i proče. — Ne nađemo ga u dvoru, služitelji nam reknu da sutra u 10 sati dođemo, i da ćemo mu onda predati pismo i moći sa šnjim govoriti, i tako vratimo se natrag.
31. dekem[bra] u deset sati opet odemo lordu Kastlriju. Iziđe njegov sekretar, damo mu pismo i pokažemo kog je soderženija i šta prosimo.
Na to sekretar kaže da se oni u takve velike predmete mučno poduhvaćaju. „To je delo — veli — u sebi vrlo delikatno, to se kasa sultana i njegove vnutrenosti, a mi smo sa otomanskom Portom u vrlo golemu prijateljstvu.“ — „Baš zato što ste vi u prijateljstvu, mi k velikodušnomu anglijskomu prestolu i k milostivomu lordu pripadamo, što će njega sultan najbolje kao svoga prijatelja poslušati, i zapovediti da se prestane od onog nad Srbima svirepstvija.“ Pita: „Na kom je jeziku prošenije?“ — „Na nemeckom.“ — „Mi nismo dobri Nemci“, no opet ga uzme. No drugi sekretar preseti se i vrati nam govoreći: „Nosite i na latinski prevedite mi, bolje latinski znamo, i sutra ga u 12 sati donesite.“ — Taj dan g. Davidović i Frušić uveče počnu prevoditi i 1. januara 1815. god[ine] soverše pismo.
2. januara odem sa g. Frušićem gdi lord obitava, predamo sekretaru, on nam kaže: „Dok lord pročita i vidi, pak ili će vas zvati na razgovor, ili će preko nas što bude kazati, i zapišu u njihov dnevnik naš adres i numeru gdi prebivamo.“
3, 4. i 5. januara nismo odlazili.
6. januara sam ja i Je[vta] išli u kvartir lordov. Dali nam da sedimo, i razgovarao se sekretar turski s nama. Pitali smo ima li kakav odgovor. On odgovori: „Jok, treći dan biće odgovor.“
10. januara oko 10 sati odem sa g. Fruš[ićem] i Je[vtom] gdi nam kažu služitelji lordovi: „Nema sada ništa, no sutra u 12 sati može biti da ćete moći s lordom govoriti“, i tako odemo natrag.
11. januara odemo s g. F[rušićem] u 12 sati, malo počekamo, no lord pokraj nas i jedan njegov ađutant na jedan mah prođe na vrata napolje, — ni vzora! — Zovnu nas njegovi služitelji u drugu sobu, gdi malo tek posedimo. Iziđe nam drugi ađutant i počne govoriti francuski: „Budući da je lord mnogim kongreskimi deli otjagoščen, zato vaše prošenije nije imao vremena izvideti, no ja znajući opstojateljstva i sadašnje dvora anglijskoga sa Portom otomanskom prijateljsko snošenije, da, i kad dobro vaše prošenije izvidi, neće vam drugo odgovoriti, no ovo što vam kažem. A ja vam ovo kažem: da se naš dvor anglijski u takova delikatna dela nipošto mešati neće, ni vi više nama dolazite, samo toliko vas mogu savetovati da se dobro čuvate i u tajnosti stojite, da vas kakovi sultanovi ljudi ne vide i ne poznadu o kom delu ovde ste, pak će onda sultan reći: kad se vlaški kraljevi mešaju u moje države, ja ću njima načiniti posla. No do nekoliko dana vi jedan možete doći, ako bi lord imao što da vam rekne“ — i tako odemo.