Delanja kod austrijskoga cara
24. dek[embra] 1814. godine dali smo pismo molbeno na g. grafa Vrbnu, da bi nam u jego imperat[orskog] veličestva audijenciju ishodatajstvovao, čto bi prošenije narodno jemu mi svojeručno vručili. — Momak njegov odgovori: „Dođite prekosutra, biće vam odgovor.“ To smo bili ja, g. F[rušić] i Je[vta]. U rečeno vreme išli smo ja i g. Je[vta] i pitali ima li kakav odgovor za nas, i ne bi. Međutim, išli smo svaki dan, i veče i jutro.
28. dekembra došao nam je odgovor pismeni da ćemo besumnjeno imati audijenciju kod jego veličestva imperatora austrijskoga — no kad imperator opredeli dan i čas da će nam g. Vrbna javiti i proče. Taj dan budu i pisma (prošenija) sva gotova, koja je prepisao Davidović i Frušić.
30. dek[embra] u 8 sati po podne s g. Frušićem odem u dvor firštu Meterniku da mu predamo pismo (na nemačkom jeziku), koje smo načinili u ime naroda srpskoga, no služitelji njegovi kažu: „Dođite ujutru oko 10 ili 11 sati, onda ćete moći predati.“
31. dek[embra] u 10 sati odemo opet, gdi mesto Meternika izađe nam sovetnik deržavni Hudelist, i primi pismo, i uverava nas da će ga taj čas dati grafu Meterniku.
Preporučimo se da bi i on, kao jedna visoka osoba, kod je[go] v[eličestva] kako najbolje znao bude progovoriti i umilostiviti je[go] im[peratorsko] v[eličestvo] da bi izvoleli predstaviti sultanu da bi prestao od onoga svirepstva koje sada na Serblje u Serbiji sušče izliva. — G. Hudelist: „Znamo mi dobro kako ih Turci kolju i seku, i na kolje nabijaju, i dosad, a osobito sad su Turci vesma ogorčeni na Serblje, i umislili su da Serbe sasvim istrebe ako uzmogu. Obače tko im je kriv, to su sve tomu oni uzrok.“ — Ja: „Molim vaše sijatelstvo, nije prosti narod tomu ništa kriv. Narod je prost, nenaučan, osobito sluša i povinuje se tko mu se gode starešina nazove.“ G. Hudelist: „Ja, ja! znamo mi to dobro da narod nije kriv, no su krive njihove starešine, a osobito njihov onaj nevaljali i gnusni senat. Koji su u Beogradu bili, oni su s našim podanikami svirepije postupali nego sada Turci što s njima postupaju. Oni su naše podanike nepravedno arištovali, globili, bili, ubijali, oni su svaku pravičnu trgovinu sa svojim nevaljalstvom prekraćivali, oni su hteli i naše u ovoj strani podanike protiv svoga cara vozbuntovati, da su s neporjadočnoga njihovoga postupanja mnogi naši graničari, kako tergovci, tako i drugi, nesrećni postali, oni su i na samoga našega cara hulili. Tako su se bili vozgordili, sa onom malom svojom iskrom slučajne sreće, da nijednoga imperatora u Evropi sebi sravnjali nisu. Dotle su svojim budalastim visokoumijem bili došli, da se veće na komšiluku nisu mogli trpeti, i da smo veće mi svi magnati gotovi bili caru govoriti da jedanput digne nekoliko regimenti da sav onaj Beograd razori, no opet, znajući mi milostivo srce našega cara, koji žali narod, nismo mu hoteli govoriti, i čekali smo ne bi li se popravili, ali ne hteše se popraviti dotle dokle jadni narod u propast ne turiše. A ko vam je davao najpre barut, olovo, puške? Ko dobre sovete kako ćete postupati, ko li kod sultana pravdao i uveščavao ga da vi niste ustali protiv otomanske Porte, no protiv i njegovih rebelijanta Turaka i zulumćara? Jednim slovom, tko vas podigao da ste mogli donde doći dokle ste bili došli? Sve je to naš car kao milostivi otac vama činio i preko tolikih blagodejanija i soveta, opet niste umeli čuvati, no oni neblagodarni onako se nepošteno vladaše, dok bedni narod upropastiše. Budite uvereni da smo sve to odavna predvideli i točno znali šta će i kako će s vama biti, no kad i proči soveti naši neposlušani ostaše, morali smo sožalevati, ne o njima, no o jadnom narodu koji je takvim u ruke pao.1 Preko svega toga, u vreme svoje pogibeli, mi smo ih primili pod svoju zaštitu. Turci su ih mnogo iskali, naš car nije ih hoteo dati. — Naš car narod je sokranio od Turaka, i u vreme najveće vatre u svoje države primio, gdi i sad se mnogi nahode.“ „Vaše sijatelstvo (reknem ja), narod prosti, koji danas strada, tomu nije kriv, narod nije znao njino nevaljalo postupanje, mi za onaj nevini narod molimo, za narod koji je dvoru austrijskom i rosijskom svagda ot toliko stoletija veran bio.“ — Firšt: „Znamo mi dobro da je narod srpski dobar i da je on nam više od 100 godina svagda veran bio, gdi smo ga gode potrebovali, i mi njima i sada nećemo se odreći, no ćemo sve ono učiniti što se kloni sreći naroda serpskoga i bude u mogućstvu našemu, a uverite se da ću ja sad jošt, i ne javljajući imperatoru, jerbo mu znam volju, pisati našemu jelčiji baronu Štirmeru, i po današnjem kuriru, i naložiti mu da on predstavi divanu i sultanu kako najbolje bude znao, da sultan zapovedi veziru prestati od onog svirepija nad Serbi, a i kad caru javimo, to će isto i on učiniti.“ I otidemo.
1. januara 1815. godine išao je g. Je[vta] u kvartir grofa Vrbne, pitao za odgovor, i nije ni taj dan izašao odgovor za audijenciju.
2. januara oko podne ja odem pitati ima li odgovor za audijenciju, opet služitelji kažu. „Morgen, morgen!“ (Sutra, sutra!)
3. januara rano odem kod portirera i pitam. Cedulje pregledam, naše nema jošte. Opet dobijem odgovor: „Morgen, morgen.“
4. januara opet odem rano, pregledam cedulje, naše nema. Portirer kaže mi: „Vir ur, vir ur!“ (u 4 sata). — Toga dana u 5 sati uveče izađe nam cedulja da ujutru, tj. 17. jan[uara] po nemeckom, budemo na audijenciji kod jego veličestva imperatora austrijskoga.
5. januara u sedam sati dođemo u Burg (carev dvor). Uđemo u salu gdi stoje na redu oni koji su pređe nas opredeljeni, i tako i mi u red na svoje mesto stanemo, tj. ja, Frušić i Jevta. Dođe red i nas, uđemo u salu i, po običnom pokloneniju, na pitanje jego veličestva, kaže mu Frušić tko smo i šta prosimo. Utom predam mu ja prošenije u ruke. Imperator rekne: „Sve ja to znam. Izvesno je da Srbi mnogo nepravde trpe, i trpeti moraju do vremena. Vas pak uveravam da sam vaš prijatelj bio i jesam, da sam vas pomogao barutom, olovom, topovima, hranom, sonetima dobrim, slovom i delom; sve sam ono činio što se gode moglo posredstvom mojim. Uverite se iz toga što sam vas u države moje primio i zaklonio, a da ću i sad to činiti, to vam obećavam, ali dobar stati ne mogu hoće li sultan poslušati. No opet mislim da će mene pre poslušati nego ikakvog drugog imperatora, budući sam s njime u dobru prijateljstvu. A da vas od strane kongresa preporučimo i preduzmemo, to zasad ne nalazim za dobro. Prvo, pomisliće sultan da mu zapovedati nameravamo, a to nismo u sostojaniju činiti i možemo onome narodu veće zlo prouzrokovati, a ja ne znam ko bi radiji bio, vi ili ja, da vam pomognem, no ću mu prijateljski predstaviti i mislim utvrdo da ćete do nekoliko dana sledstva mojih pretprijatija u dejstviju poznati, ali ja znam dobro da dokle ime Srbin i Turčin carstvuje, to dvoje ne može se složiti. No vi budite ovde jošt, ja ću vama dati znati što vosposleduje. Ja ću sultanu od moje strane što mogu lepše i laskavije predstaviti od strane komšiluka, a i od strane hristijanluka, i ne sumnjam kod sultana da se poslušati neću, no hoće li njega njegove paše poslušati, to ne znam. Vi znate kako je kod Turaka, no šta ćemo kad se što bolje zasad za vas učiniti ne može. Ja bih najradiji tome narodu pomoći, narodu velim, u kojem toliki interes moje države leži, s kojim sam se ja toliko godina lepo slagao, sa kojim na neki lepo živeti želim. Moja je želja zasluge srpskoga naroda o meni opravdati i nagraditi, a i moje zasluge jošt većma kod njih umnožiti, sada pak jošt vreme nije. Uverite narod o mom dobrom srcu k njemu, o mojem posredstviju i součastiju i o mojem toržestvenom obeščaniju: da ću sultanu predstaviti i moliti ga, kako najbolje znao budem, da vam spasenije bude. Moje o vama obeščanije zaista čućete do nekog vremena, a želim i radiću da ga u sostojaniju vašem osetite. A vi postojte ovde (u Beču) jošte, ja ću vam kazati što bude…“ Potom mi odemo.
25. januara u pol jednog sata odem sa g. Frušićem kod štatskog sovetnika g. Hudelista, da se molimo da bi imperator, ili preko Hofkrigsrata na General-komandu pisao, da bi General-komanda kako prijateljski dala govoriti beogradskomu veziru da bi prestao od svirepog sa Srbima postupanja, budući da smo u nadeždi da će sultan poslušati careve koji su mu pisali, i da će veziru skoro doći nastavlenije da sa Srbima mirno postupa. No nismo ga našli kod kuće. Služitelji reknu nam: „Između 8 i 9 sati dođite, moći ćete sa g. Hudelistom govoriti.“ Između 8 i 9 sati odemo opet i mesto Hudelista, dobijemo razgovarati se kod štatsrata g. Prenera. Potom odem u kabinetsku kancelariju imperatora austrijskoga da vidim ima li kakvo rešenije na inštanciju srpskih emigranata. Tu mi imperatorov sekretar javi da je ista inštancija jošte 18. januara knjazu Meterniku otpravljena. — Isti dan odem knjazu Meterniku. Tu mi jave da je na državnu kancelariju poslana, i zato da se kod štatskog sovetnika g. Hudelista ili Prenera javim… G. Hudelista ne nađem u kancelariji, a g. Prener ništa mi nije mogao kazati… Docnije odem oko 1 časa po podne i tu se nanovo prijavim kod Hudelista. Ovaj odmah sovetniku državnom g. Preneru ode, izvesti ga o delu i Prener me dozove, govoreći mi ovo: „Vaša inštancija, koju ste 17. januara našem imperatoru predali, poslana je firštu Meterniku, s preporukom v se visočajšom i sa želanijem da bi se u tajnoj konferenciji vnutrenih dela o tom posavetovali, kako bi se želaniju srpskih emigranata udovletvoriti moglo, budući da njihovo želanije sa želanijem imperatorovim sasvim saglasno jest. U sovetu se tom za dobro našlo da se ista inštancija u kopiji u Carigrad internunciusu ili jelčiji austrijskom, baronu Štirmeru, pošlje, i da mu se od strane imperatora i Meternika i državne kancelarije delo srpskih emigranata usrdno preporuči, tako da on, kao što ga bog uči, i kao što bolje uzmože, priliku gleda onako stvar ovu divanu i sultanu predstaviti (turskom) da samo podozrenije ili kakvom zlu većem predupredi, budući da je stvar u sebi tako čudna i delikatna (tugaljiva), da se odovud nikakvo nastavlenije dati ne može, kako Štirmer da postupati ima. Bojati se ubo moramo da s dobrim namerenijem zlo kod Turaka ne uskorimo, a zlim zasad ili silom, ili pretnjom postupati niti možemo, niti je razumno. Zato smo mu preporučili samo stvar srpsku i pod sovesni odgovor zvanija i opredelenija njegovog naložili mu da gleda sam kako bolje može volju imperatorovu ispuniti, i milosti imperatorove dostojnim učiniti se, i za vas dobro izdejstvovati. Sad je vreme takvo da više i bolje što za vas učiniti niti znamo niti se može.“ So tim još jedanput uveri me i naloži mi od slova do slova srpskim deputatom da kažem.
28. januara. Između 8 i 9 časa odem s Frušićem kod štatsrata austrijskoga g. Prenera, pokažem mu današnja izvestija kako jadni Srbi stradaju i molimo ga da bi učinili milost za koju smo i g. štatskog sovetnika Hudelista molili, da bi o tom imperatoru govorili i u ime nas molili da bi jego veličestvo preko Hof-krigsrata na General-komandu zapovedio da bi General-komanda, kakvim god lepim načinom beogradskom veziru govorila, da bi vezir za ljubov ovog dvora i komšiluka prestao od onakog mučiteljstva s kojim Srbe muči i istrebljuje, i pokažem mu koliko su Turci Srbalja u Beogradu i na drugih mesti mučiteljski istrebili i to samo za nekoliko dana. — Drugo, molili smo i to da se naloži General-komandi da zapovedi oficirima pogranične straže da svakoga Srbina koji bi preko Save u ovu stranu begao i tražio svom životu spasenija, primaju, jerbo do sada nije to za neko vreme dopuščato. — G. Prener: „Gospodo, to nije od sultana, no je to sve od onoga prokletoga Sulejman-paše, i ako i bude od sultana, uverite se da će vam naš car, sve kao otac vaš što je god moguće učiniti. Mi smo iz kancelarije tako tu stvar Štirmeru u Carigradu preporučili, da bolje za vas biti ne može, tako, velim, da ni naš sopstveni interes smatrali nismo, a znate da i mi naših neprijatelja imamo, da smo i sami kod Turaka ocrnjeni, i toliko smo mu puta dosad zbog vas i naše traktate narušavali. Uverite se da narodu neće ništa biti a da krivi moraju se bojati (premda je to kod sultana mnogo što smo mu onako pisali), no ne smedu oni prave seći. A znajte i to da se oni (Turci) i svoje senke boje, a ovo što sada čine, ako je sve istina, to će im se izvideti i oštrije preporučiti da takva zla ne čine, jerbo naše komande nama ne opisuju da je baš sasvim tako počelo bivati i s reda se seći. Istina da Turci mnogo seku, ali samo one koje im njihovi knezovi predadu. — I mi ćemo pisati na General-komandu da gledu lepim načinom govoriti veziru da ne čini takovoga mučiteljstva na hristijanluku, i javiti da smo pisali u Stambol; a što se tiče koji Srbin pobegne amo, da ga prime, obače pokriveno, da Turci ne vide. Opet uverite se da će sve to do 26 dana sasvim drugojačije biti, za to doba moći će naš jelčija za vas sigurno štogod dobro izdejstvovati.“
5. februara ode g. Frušić po drugi put kod štatsrata g. Prenera pitati jesu li pisali na General-komandu da bi predložili veziru da prestane od mučiteljstva i tiranskoga postupanja nad Srbima. On kaza to: „Mi smo jošte onaj čas pisali General-komandi da nas dobro i porjadočno u tome izvesti rade li Turci sve ono što se ovde od vas čuje, jerbo nama General-komanda nije više javila samo za 40 Srba da su u Beogradu pogubljeni, i to od onih rebelijanata koje su njihovi knezovi sami Turkom predali na smrt. Kad se o tome črez General-komandu izvestimo, onda ćemo to delo po zrelom rasuždeniju preduzeti. Međutim, doći će iz Carigrada od našega barona Štirmera je li što mogao za vas kod sultana izdejstvovati, i mi ćemo pored toga znati se vladati za vaše ščastije.“
18. aprila odemo kod ministra g. Prenera i javili smo da su Srbi opet protivu Turaka vostali svoj bedni život zaščišćavati, pa samo javljamo da znadu, a kad bolje razberemo da ćemo doći javiti im i soveta na to od njih iskati.
26. aprila. Izvesno razumemo i opet g. Preneru odemo, javimo i on kaže da su granični komandanti i njima o tome izvestije dali. Molimo da nam u takvom slučaju sovet dade. Na to nam on kaže: „Naš jelčija divanu turskom govorio, no ništa uspeo nije. Sam je Reis-efendija kazao da ta raja mora sva pomreti, koja se tako često buni.“ — Prosili smo na to od njega soveta, i da se ovaj dvor s pročima poduzme nas svojim posredstvom sa sultanom pomiriti, no on kaže: „Ne mogu vam na to odgovoriti dok se sa g. Meternikom ne posovetujem, no drugi put dođite u opredeljeni dan.“
3. maja. Odem g. Preneru, on tako kaže: „Budući da je to delo sad ovog magnovenija vrlo nemogućno, i mi moramo s Turčinom vrlo jako prijateljstvo držati, zato sad ništa o tome preduzeti ne možemo.“ Molili smo i kazali da smo radi opet kod jego veličestva na audijenciju izaći i lično moliti ga. On na to rekne: „Dobro, izvolite moliti, on ako nama o tom naloži, mi ćemo se starati.“
5. maja (17) odem ja i g. Davidović kod g. Vrbne. Zamolimo ga za sovet i milost, koja nam je sada najnužnija u ovim opstojateljstvima, i da nam audijenciju opet ishodatajstvuje kod jego veličestva imperatora. On odgovori: „Što se tiče dela za koje me molite, nije u mojoj vlasti, obače što budem i gdi mogu, ne odričem za vas govoriti. Za audijenciju pak javiću imperatoru, i što on kaže izvestiću vas.“ Potom zapiše naša imena. (G. Vrbna znao je slavenski i tako mogli smo se počesto razgovarati).
6. maja. Odem rano, nema za audijenciju ništa rešenija. Posle podne ode g. Davidović kod g. Vrbne i donese pismo da je jego veličestvo izvolelo 8. sego u 8 sati dati nam audijenciju.
8. maja 1815. godine (20. maja rimskog). Odem sa g. Davidovićem kod jego imperator[skog] veličestva Franca prvago. Po običnom pokloneniju predstavimo: kako su Srbi bili Turcima poslušni, no Skopljak-paša, vezir beogradski, zaište od najboljih familija 3 hiljade momaka da pogubi, kako su ti osuždeni uplašili se i pobegli, kako su drugi ustrašeni k njima sajedinili se i na one Turke napali koji su Srbe ubijati hteli, i tako su neke pobili, a druge iz srpskih sela proterali, i da se narod rešio veće sav poginuti, a sadašnjim Turcima ne mogu pokorni biti, no molimo da bi s pročim svojim sojuznicima kod sultana učinio da drugi vezir koga Srbi begenišu dođe i pročaja. — Imperator: „Vi ste uplivali u jednu vodu iz koje ćete mučno isplivati. Ja vas sažaljujem i rad sam da isplivate, a sve znam što ste trpeli, meni je od graničkih komandi poznato.“ — „Vaše veličestvo, mi nismo uplivali u tu vodu od kakve naše sile i nepokornosti sultanu, no nužda nas primorala, gora nego 1813. god[ine], kad se nas pola u Savi podavilo, a pola pod vašu zaštitu prebegli. Pa kad se sada na suvu davimo, bolje jedared na vodu naplivati, pa ko se udavi, a ko ostane. A ako vaše veličestvo sa pročim sajuznikom i samo mali prst pomoći pružite, to se nadamo da ćemo moći kolikogode isplivati, a ako li ne pružite, a mi ćemo se i na suvu podaviti.“ — (Kad sam rekao „mali prst“ car zapita Davidovića: „Šta je to mali?“) Imperat[or]: „No ja vam ništa pomoći ne mogu, ja sam sada u prijateljstvu s Turcima. A što ištete i kakvu pomoć?“ — Na to ja kažem: „Samo onu milost koju ste imali srpskom narodu od leta 1804. do padenija srpskog 1813. god[ine].“ Imperator rekne: „Šta sam ja i pre činio, samo jedared, i to malo, dao vam baruta i olova.“ „Vaše veličestvo, opet onako malo i prosimo kao u ono vreme. I ono oružje sekvestrirato da dadu.“ Imperator: „E, da dam vama puške, da pucate na Turke.“ — „Ne da pucamo, no da se branimo dok nas vaše veličestvo sa pročim sajuznicima zaštitite.“ — Na to imperator upita me: „Jeste li bili kod imperatora Aleksandra?“ Ja odgovorim: „Prosili smo, pak nas ne puštajč k sebi.“ Imperator rekne: (koje mi je čak posle Davidović kazao) „A vražje politike, misli on da niko ne zna šta oni sa Srbima rade! A što vas ne pusti k sebi? Al’ valjda neće zato što je u mom dvoru, — a to je svejedno.“ Zatim molimo mi i to da emigranti (begunci) mogu se slobodno u Srbiju povratiti. Na to imperator: „A ko vam brani? — Hoćeš li i ti ići kući?“ Ja odgovorim: „Hoću, vaše veličestvo, kako nam prošenu milost poklonite.“ Na to on nam kaže da pričekamo jošt u Beču dok nam odgovor dade.
15. maja. Ode g. Davidović u kancelariju i pitao za odgovor, i kazali mu do 5 dana da dođe.
20. maja. Ode opet g. Davidović, no kazali mu da je poslano g. Meterniku. — Taj dan odem sa g. Davidovićem u štatsku kancelariju gde izađe pred nas g. Prener. Pitali smo za odgovor, no on kaže nam da nema ništa. Predstavimo mu kakva je molba i kako se može narodu pomoći, a koliki je interes carstva u tom srpskom narodu pomoći, no on kaže: „Sve to znam, no sad nije moguće, takva su opstojateljstva i mi sožaljujemo.“ Molimo ga da on sve naše reči izjavi firštu Meterniku, i od svoje dobrote srca da rasprostrani. On odgovori: „Hoću, i dođite do 3 dana, šta firšt odgovori, znaćete.“ Međutim, kazali smo mu kako nas je imperator dobro primio i kako nam je kazao dati odgovor.
23. maja bila je velika parada zato što je Neapolj dobiven.
24. maja. Odemo u 12 sati i pričekamo u sali. Izađe državni sovetnik g. Prener i kaže: „U ovom sadašnjem opstojateljstvu i u ovom magnoveniju ništa vam odgovoriti, niti vam po želji vašoj pomoći što možemo, niti se od nas nadajte.“ Mi kažemo da nemamo kuda ići, no jošte hoćemo hercogu Rajneru, „i ako nas i on i vi svi oterate, mi ćemo opet doći, deset puta ako nas oterate, mi ćemo i hiljadu puta doći, i za milost prositi“ i pročaja. — Prener: „Ja vam na ono prvo vaše prošenije od strane g. Meternika to odgovaram, a vi radite kako hoćete.“
1. junija. S g. Davidovićem odemo g. Preneru, pitamo ga: „Je li došlo jedno prošenije na imperatora od srpskog naroda, poslato preko zemunskog generala Červenke i General-komande, pod datumom 16, i ima li kakav odgovor na sve?“ On odgovori: „Mi ne znamo, može biti da je General-komanda upravo u glavni kvartir na cara poslala, zato moramo čekati na odgovor.“ Mi smo opet povtorili naša dosadašnja molenija, kako za hranu, oružje i proče. Na to on odgovori: „Mi smo pisali i odozdo odgovorili su da srpskog oružja više i nema kod nas. A što se tiče od nas pomoći, sad, u ovom magnoveniju, ništa vam pomoći ne možemo, jerbo i sami vidite kako je.“
Napomene
- Ovaj stav, od „budite uvereni“ — pa dovde, napisan je drugom rukom na strani sa znakom da se ovde umetne. Posle toga stava stoji ovo dodato: „i ovo je g. Frušić potpisao što ja nisam mogao upamtiti što reče državni sekretar Kudelist da su srpsku propast predvideli“. — Jošt na jednom mestu ima jedan mali umetak rukom Frušićevom napisan. (Lj. P. N.)