Poslovi s Rusima
Dekembra 15. dne 1814. god[ine] dođem u Vienu po drugi red s prošenijem iz Zemuna, odakle sam 9. dekembra pošao. 16. dekem[bra] javim se g. Nedobi1 i predam jemu pismo od naroda s pečati poslato, i objasnim usmeno kakovo je sada stradanije u Srbiji i pročaja. — 17. dek[embra] rano u 8 sati odem g. Nedobi i sve mu po redu prostranije izjavim: da sam doneo polnomoščije i pečate vojvodske, da možemo po sonetu njihovom pisma praviti i pečate gde potrebito bude udariti u ime celog naroda srpskog obono pol Savi. Taj čas odem s Nedobom grafu [Jovanu] Kapodistriji2 u kancelariju. Po običnom pokloneniju kažem da je narod srpski sada u krajnjoj pogibeli i da Turci seku, vešaju, na kolje nabijaju, robe i haraju i proče, tako da je narod prinuđen bio i po drugi red, obače poslednji, poslati me s polnomoščijem i pečati da mogu prositi milosti najpre u imperatora rosijskog kao u pokrovitelja, a posle u sviju hristijanskih careva i sajuznika, zato od jego sijateljstva soneta prosim. Graf sovetuje i za dobro nalazi da svima carevima prošenija popravimo i da budu gotova. Za ruskog imperatora da prosim audijenciju preko Bulgakova3, i ne bude li mogao audijenciju ishodatajstvovati, to u crkvi ili na stepeni, kogda imper[ator] Alek[sandar] iz crkve pođe da mu se inštancija u ruke predade, i da odem kod njegova sekretara Sturze da pregledi je li dobra inštancija, koje sam taki učinio i otišao Sturzi, provideo je i kazao: „Dobro, dobro! Jošte dodajte ovaj punkt: čto bi carevi utoliko milostivi bili narod srpski sa sultanom pomiriti, i čto bi sultan sa Srbima, aki s podajnicima i s platežnicima svojim postupao, a ne aki sa žertvami.“ A to je bilo odmah i tako načinimo na sva četiri jednaka prošenija, tj. austrijskog, prajskog, ruskog i anglijskog. Doneseno prošenije odozdo, koje je u Zemunu 8. dekem[bra] 1814. godine načinjeno, nije shodno video onom opstojateljstvu.
19. dekem[bra] prepiše g. [Dimitrije] Davidović i [Dimitrije] Frušić i odnesemo po tretij red g. Nedobi uveče, i tamo ono prošenije i prenoći, i Nedoba povadio iz toga neke glavne punktove, te ih on u kancelariju predao, koje će imperator čitati pređe našeg prošenija, i rekne g. Nedoba: da se može jošte nakraće načiniti i što više na rosijske reči preokrenuti, jerbo će car slađe čitati i proč[aja]. — Sovetuje g. Nedoba da na grafa Neselrodu4 načinimo prošenije na nemačkom jeziku i da ga molimo što bi on nama u jego im[p]. velič[estva] audijenciju ishodatajstvovao, i da bi i on svojim uvaženijem kako kod ruskog, tako i kod drugih sajuznika za narod srpski milost svoju pokazao i govorio i proče, kako stoji u njegovom predatom pismu.
20. dek[embra]. Ovo isto pismo odnesemo u kancelariju i predamo g. Bulgakovu. On ga iz kancelarije odnese i predade grafu Neselrodi u velikoj sali. — I dade mi Bulgakov cedulju pod pečatom, i odnesem je Nedobi, koji odmah ode Bulgakovu na razgovor. — Kod oca djermana ručam i s njim odem u sekretara Danilovskog preporučiti se. On skazalъ: „Dѣlo e vaše u grafa Neselrode, tam’ poйdite.“ Danas pisao sam arhimandritu Melentiju, Moleru i Gaji, i javio da sam srećno ovde došao poslovati, i kako sovetuju, onako postupamo.
21. dek[embra] prepisao je g. Frušić i odneo sam Nedobi, video i odobrio, tj. prošenije na cara, i kazali smo da su isto tako i na druge careve, samo što su imena izmenjata. Kazao mi je Nedoba da odem do Bulgakova i da mu javim da su sva prošenija gotova.
22. dekembra u 10 sati otišao sam u kancelariju Bulgakovu. On skazalъ: „Pridi u 12 časъ.“ Otišao sam u 12 čas[ova], a on skazalъ: „D smo raspisku imperatoru o vašemъ prišestvій i prošenій, čto onъ skažetъ, vы to uznatъ budetъ črezъ g. Nedobu“ i pročaja. Odem odmah Nedobi i kažem da sam bio kod Bulgakova i šta mi je rekao. Nedoba kaže: „Dobro, eže li mnѣ oni skažutъ čto nibudъ to я vam ne zakosnю obznanitъ. No podaždite.“
23. dek[embra] uveče pitao sam Nedobu ima li kakav odgovor od Bulgakova. Nedoba skazal da nema jošte nikakvoga.
24. dek[embra] rano oko 9 sati odem Nedobi i pitam ima li kakav odgovor. Kaže da nema, no da odem kod Bulgakova da ga sam upitam. U 12 sati odem Bulgakovu i pitam ima li kakav odgovor. Onъ mi skazalъ: „Poždite, іošte ne prišlo odъ imperatora.“ Я skazalъ: „Budemo mы požditi tokmo imѣemolъ mы nadeždu dobiti audіsncію u ego veličestva, čto bы emu narodnѣe prošenіe vručili.“ Bulgakovъ: „Konečno budetъ no vremя neizvѣsno.“ Ja: „Eže li vы znaete čto ne budetъ audіencіi to mы gdѣ nibudъ budemъ vručitъ emu svoeručno pismo.“ Bulgakovъ: „Budetъ, budetъ nesumnѣno.“ — Sprošivahъ: „Davati pročimъ caremъ prošeniіe preždъ neželi kodъ našego imperatora audіencію imѣsmo?“ Skazalъ Bulgakovъ: „Konečno nadobno davatъ. Našъ carъ vsя znastъ, no vы poskorite davatъ, i skazalъ namъ da prošenija budu gotova na sve careve“. To veče odem g. Nedobi i kažem da je obnadeždio da će biti audijencija i kazao nam da pročim dajemo prošenija, tako isto i Nedoba reče: „Podaj čto skorije, na to naš car čeka, tj. da damo i drugim vladateljima, da oni mogu bolje raditi za nas u soglasiju“. Tu je prisustvovao i g. [Lazar] Pavković5. Tako smo i počeli i dali grafu Vrbni prošenije za audijenciju kod imperatora austrijskoga. Tako i pročima, kako stoji svakoga pod svojim imenom na osobitim listovima6, sireč na austrijskog, na prajskog i na anglijskog, o kojima sam svima zapisao kako smo išli i koga dana i kako smo kome predali. Davao sam Stevanu pismo (prošenije) da odnese kod g. Sturze, da i on providi, no Živković nije hteo, no mi je kazao da mu više prag ne prelazim… i pročaja.
31. dek[embra] u 6 sati odem kod g. Nedobe i kažem da smo bili kod austrijskoga Hudelista i da smo mu predali u ruke prošenije koje će on dati grafu Meterniku, i da je kazao g. Hudelist da je se Srpski senat vrlo nepošteno protivu države i protivu samog imperatora vladao, no da oni to ni najmanje srpskom prostom narodu ne pripisuju, i da će on, tj. Hudelist jošte danas po odlazećem njihovom kuriru u Stambol, u ime imperatorovo jelčiji austrijskom pisati, da bi sultan kao njihov prijatelj, zapovedio Turcima da od onakog sa Srbi postupanja prestanu. — Nedoba je kazao: „Pravo i kaže da su ružno postupali na komšiluku“ i da je dobro što će oni sultanu to preko jelčije dati znati.
1. januara 1815. god[ine] nisam odlazio g. Nedobi.
2. januara takođe, imajući posla drugima odlaziti [nisam mogao].
3. jan[uara] rano u 8 sati odem g. Nedobi i kazao mu kome smo predali prošenija i s kime govorili, zato rekao mi je da odem do u kancelariju do Bulgakova i da mu kažem da smo sva prošenija ispredavali.
U 10 sati odem u kancelariju, gdi čekam čitav sat, a dođe g. Bulgakov. Skazalъ emu: „V[aše] prev[ashodstvo], mы po sovѣtu vašemu sva prošenія gdi koe nadležalo razdali smo, no čto namъ teperъ povelѣvaste dѣlat.“ — Onъ: „Horošo, nadobno ždatъ odgovorъ.“ Ja: „Skazalъ austrijskій imperatorъ čto budetъ audіenciю namъ datъ, zato nastavlenіe prošu.“ — „Horošo, я o tom sъ grafomъ progovorю, a vы zavtra pridite.“
4. jan[uara] u 10 sati odem kod Bulgakova i javim se u kancelariju. On skazalъ: „Eto grafъ Neselroda pošelъ u imperatora, no vы podaždite i zavtra obъ dvanadesetomъ časѣ pridite.“
Uveče u 6 časa odem Bulgakovu da kažem da ujutru doći ne mogu, jerbo moramo kod austrijskoga imperatora biti na audijenciji, i ne nađem ga u kancelariji. Odem g. Nedobi i njega ne nađem; vratim se. Posle opet odem g. Nedobi, nađem ga i kažem da sutra moramo biti na audijenciji kod austrijskoga imperatora, zato ga molim da otiđe kod Bulgakova i kaže da ne mogu u rečeno vreme kod njega doći. Potom Nedobu za sovet pitam kako ću kod austr[ijskoga] [imperatora] govoriti. Kaže: „Govorite da je narod serpski k ovom dvoru bio toliko godina veran i biće i unapredak“ i pročaja.
5. jan[uara] u 1 sat po poldne odem u kancelariju, gdi Bulgakov dade me odvesti u veliku salu. Skazalъ: „Poždite ne mnoško.“ Tamъ sidѣlъ polъ časa. Pride Bulgakovъ i u drugu sobu grafu Neselrodi uzove me. Grafъ taki po moemъ poklonenій začalъ govoritъ: „Eto я samъ bыlъ u gospodarя, я sve skazalъ i onъ samъ vidѣlъ kako serbskій narodъ teperъ stradaetъ odъ Turkovъ, da imperatorъ mnogokratno pisalъ sultanu čto bы prestalъ otъ takovih mučutelstv(ija) i pročaя, i vasъ imperatorъ budetъ zvatъ kъ sebѣ.“ — Я sprosilъ grafa čto bы i onъ odъ svoe strane kako kodъ e[go] im[per]. v[eličestva] A[leksandra] Vseros., tako i kodъ drugihъ saюznikovъ postaralъ sя o blagodenstviй naroda serbskago. Grafъ: „Я sve to sotvorю po silѣ moeй — a skazalъ čto mы bыli na audіenіdži kodъ e[go] v[eličestv]. im[per]. avstr., čto onъ skazalъ, da čto bolѣ možno u taйnosti prebivamo, čto ne bы Turki doznali, i timъ u vяšče zlo vergnutъ.“ Onъ, grafъ: „Pravda to, no vы pročimъ ne яvili, tokmo namъ rosisk., avstr., praйskomъ i angliskomъ, a odъ tihъ ne budetъ sultanъ razumitъ. No drugo čto?“
Я: „Onъ govorilъ čto onъ kao dobri prіяtelъ sultanovъ budetъ emu pisatъ, čto bы narodu serbskomu oblakšatъ. No budetъ li sultanъ poslušatъ, ne znae.“ — Grafъ: „Pravda.“ — Я: „Vaše sіяtelstvo, mы dali prošenія na 4 cara po vašemu nastavlenію; no naša serbska nadežda na Rosію pokrovitelя svoego, da i izbavitelъ skoro budetъ, sva, eže li izbavleni budemo, to Rossіi blagodaritъ, a eže li propali i isturčeni ostanemъ, to Rossіi pripisatъ budemъ.“ Grafъ: „Eto pravda, vasъ imperatorъ budetъ zvatъ, i vы uznate črezъ g. Nedobu kotoroe vremя budetъ.“ — „Prosimъ vaše sіяtelstvo čto bы vы prostrano razkazali ego v[elič]. kako ninѣ bѣdnыi narod u kraйnѣй nuždъ, іošte nikoemu drugomu ruke ne pružaetъ za izbavlenіe prositъ, tokmo Rosій“ i pročaя. Grafъ: „Nesumѣnno, onъ vasъ izbavitъ —.“
6. jan[uara] odem g. Nedobi i kažem da sam bio kod Bulgakova i grofa, i da su kazali da će nas imperator zvati na audiencію, no vъ kotoros vremя, da ćemo preko ego znati. Nedoba: „Dobro, čto oni meni skažutъ, to я vamъ bezsumѣno яvlю.“ —
7. jan[uara] opet g. Nedobi, i nema nikakav odgovor. Odem g. Pavkoviću, on malo bolestan. 8. i 9. jan[uara] nisam bio.
10. jan[uara] rano u 9 sati odem g. Nedobi i momak kaza: „Ne ima gospodina kod kuće, no dođi doveče oko 5 ili 6 sati“. U 5 sati po poldne odem i nađoh drugoga čoveka kod njega i ne mogoh se ni o čem razgovarati. Samo kaza mi g. Nedoba da ima jedna soba za jednu personu blizu njega.
13. jan[uara] išao sam kod g. štatskog titularnog sovetnika Pavkovića, razgovaram se, no dođe jedan oficir, tako odem.
14. januara u 4 časa primili smo pismo iz Zemuna s potpisom arhimandritovim, Molerovim i pročim, na g. Pavkovića i g. Nedobu, Frušića i druge. — Taki po g. Je[vti] pošljem pisma g. Pavkoviću da izruči, Frušiću i Davidoviću ja sam predao. A jego visokorodiju gospodinu štatskomu sovetniku i kavaleru Teodoru Ivanoviču Nedobi da ja predam. I otišao sam u 5 sati po poldne i ne nađem ga kod kuće; sluga kaže: u 7 sati doći će. Ja sluzi predal pismo i kažem da ću doći u 7 sati na razgovor, i tako vratim se. To veče u polak 7 sati odem opet, nađem g. Nedobu, počnemo se prostranije razgovarati za nas srpske deputate — i za neka sopstvena predložena prošenija koja sam video kod Bulgakova u kancelariji da je veće povtoreno. (Jevta Čotra dao je prošenije, gdi se kaže da je bio serpski sovetnik i za se prosi da ga car prizna i nagradi penziom, kao i one u Rusiji srpske begunce, i koje mi je Bulgakov pokazao. Pita me Bulgakov: „Znaš li ti za to?“ — Kažem da ne znam). Našto je govorio (Nedoba) da bi bolje bilo truditi se o opščemu blagu, a to polučiv svaki će učastnik biti, i da je u opščemu blagu polučio i naše sopstveno — za koje smo se narekli deputati. — U to doba dođe momče, preseče nam razgovor i dade mi ono pismo koje sam malopre njegovu momku bio dao, tj. Melentijevo, Moler[ovo], Maks[imovo], Cuk[ićevo] i proča, da ga odnesem g. Pavkoviću da ga prevede na rosijski i da se dade grofu.
Taj čas — 8 sat — odnesem g. Pavkoviću i kažem mu nalog, koji rekne: „Sve ću učiniti za ljubov roda i dužnosti carske službe.“ Hoteo se i više razgovarati no dođe jedan, i tako mi je so otpuščenijem rekao: „Zapovedajte sutra doći te ćemo se što nibud razgovarati.“
15. januara u 11 sati opet odem Pavkoviću da vidim prevodi li ono pismo koje sam mu sinoć dao, no on skoro sve bijaše preveo. Blagodarim mu na njegovu trudu, koji je se prošetšu noć bio trudio o našem delu, i kazao mi je da će danas sve načisto biti prepisano, i da će g. Nedobi poslati i dalje kuda nadleži.
16. jan[uara] odem Pavkoviću g. Lazaru i pitam je li sveršio pisma. Kaže: „Sveršio sam i g. Nedobi poslao.“ Taj čas odem i nađem ga. Kaže mi da je pismo prevedeno i da ga je dao grofu Kapodistriji, no da ga grof nije imao kad pročitati, nego će večeras pročitati i dati u kancelariju grofu Neselrodi. — Pitao sam: „Valja li s ovim pismom da odem i sam do Bulgakova?“ — Na to Nedoba: „Valja, valja, no otići.“
17. januara. — Ujutro rano u 8 sati u kancelariju, no g. Bulgakov jošte ne bejaše došao. Zato služitelji kažu mi da neće doći do 12 sati, no posle da dođem. U 12 sati odem, no Bulgakov bejaše kod grofa Neselrode. Pričekam, iziđe Bulgakov, pokažem mu pismo koje su Srbi iz Zemuna pisali7 da Turci nisu ni najmanje svoje jarosti u Serbiji umekšali, no jednako Serblje biju, seku, haraju, robe i na kolje nabijaju i da se njihova zloba sve od dan do dan više i više umnožava, a ne umaljava, i da su Turci sasvim namerili i ime srpsko da se ne čuje istrebiti. Zato prosimo čto bi od imperatora i kakovo nibud rešenije od je[go] v[eličanstva] dobiti. — Na to Bulgakov otiđe u drugu sobu gdi grof stoji i javi mu, iziđe i meni kaže: „Ja sam a sam to sve kazao grofu, i danas jošt grof do imperatora polazi, i sve [će] jemu skazati. Što bude ot imperatora, to ćete vi črez g. Nedobu izvestno znati.“
To veče otišao sam g. Nedobi, kazao sam mu da sam bio kod g. Bulgakova i šta je govorio. Na to mi g. Nedoba rekne: „Dođi ujutru rano, i ono pismo koje je na rosijski prevedeno, ot grofa Kapodistrije uzmi i Bulgakovu odnesi.“
18. januara u 7 sati primimo pismo od Gaje Nikolajevića iz Zemuna i odnesem g. Nedobi, njegovo predao mu, a naše pročitam, koje glasi: za Karafejzu da se u Ćupriji-palanci zatvorio sa svojim krdžalijama i muselima ondašnjega posekao, i hareme odande oterao, i u okolnim nahijama dao sebe proglasiti za najvećega njihovog starešinu, i da narod ništa se od drugoga niko nema bojati, no da će on svakomu, i samom caru i veziru za njih odgovarati i njih braniti. — Na to rekne mi g. Nedoba da ja u ime njega otpišem i pozdravim sve, tj. Melen[tija] arhim[andrita], Molera, Cukića, Popovića Maksu i proče, da im otpišem i na to i na pervašnje pismo u ime njega, da ih uverim da je nadežda dobra i da će biti spasenije, samo neka mole Boga da živi imp[erator] Aleks[andar]. — Ako ne danas, biće sutra, ako ne sutra, to prekosutra, ele neće ostati bez spasenija, no malo da budu u sterpeniju, i pročaja. I to mi je rekao: „Turci seku one koje im knezovi predadu, a ne druge, a rebelijante i drugi carevi seku.“
19. januara, rano u 8 sati odem g. Nedobi i malo posedim, dok on pripisiva tužbu Mladenovu na Karađorđa. Po soveršeniju tog pisma, odemo u kancelariju grofa Kapodistrije i dade mi ono pismo serpsko, što je g. Pavković preveo, da odnesem g. Bulgakovu.
U 12 sati odnesem ono pismo i predam g. Bulgakovu. On kaza da će ga predati grofu Neselrodi i da će g. grof predati samom imperatoru. Ja sam ga onda od moje strane molio: „Pokorno molim vaše prevoshoditelstvo, čto bi vi u ime naše molili jego sijatelstvo g. grofa, da bi i ovo, a i svako naše tužno prošenije ispravno i nezadržano preko njega u ruke jego imperatorskomu veličestvu došlo, da se jego vel[ičestvo] uveri kako tužni narod serpski pod njegovim pokrovitelstvom, i opet u poslednjem svom času uzda se i čeka od svoga pokrovitelja da mu i izbavitelj bude, i da nam kakovo nibud rešenije dade nadežde ili vešćeg očajanija“. — On: „To se uverite, sve ćemo učiniti — i doista vi ćete skoro srećni biti, obače ove reči da nikomu ne kažete, za svoju čest“ i proč[aja].
20. januara. Otiđem g. Nedobi i kažem da sam odneo pismo u kancelariju i dao g. Bulgakovu.
21. januara. Nisam nikud imao posla otići.
22. januara. Primim pismo g. vojvode Molera, također drugo na g. Nedobu s potpisom g. arh[imandrita] Mel[entija], Mol[era], Cuk[ića], Pop[ovića] i Topolca P[etra Jokića], i to veče odnesem to pismo g. N[edobi] i ne nađem ga kod kuće, no se vratim.
23. januara. Rano oko 8 sati odnesem pismo i predam g. Nedobi, pročitam i ja moje koje je Mol[er] pisao. — G. Nedoba kaže mi da odnesem ova pisma g. Pavkoviću da ih prevede na rosijski, koje će on, g. Nedoba, taki dati grofu Neselrodi, a grof caru našemu. I to mi je rekao g. N[edoba] da su Turci u Vlaškoj neke zulume počinili, no za se gore.
Odnesem taki g. Pavkoviću pisma i kažem da je g. Nedoba rekao da ih prevede kako treba, no g. Pavković sobom ode do g. Nedobe — a da će on pismo do ujutru sveršiti kako treba — no da ja rano k njemu dođem.
24. januara. Išao sam rano g. Pavkoviću, no nisam ga našao, otišao u kancelariju. — U 7 sati bio sam kod g. Nedobe i pitao ga: hoću li pisati ja ili on. Na to Nedoba: „Nemoj, no gledaj svoga dela“ i pr. I to rekao mi je: da svagda pišem dole da gledaju kakvim načinom bolje mogu, koje s politikom, koje s novci, neka se s Turci pomiruju, makar goli ostali, samo duše da se sačuvaju i vera. —
25. januara. Išao sam g. Pavkoviću i dao mi ona pisma: od 7. januarija pod imenom Gajinim, Melentijevim, Molerovim i Cukićevim, drugo od 11. januarija, koje glasi kako Turci po Serbiji svirepstvuju, treće prote Smiljanića, istog soderžanija.
26. januara. U 1 sat po podne primili smo pismo od arhim[andrita] Melentija, Molera, Pavla Popovića, Pavla Cukića, i Gajino i pročih. Žalostnjejše stradanije serpsko u Serbiji, i tursko na Serbe svirepstvije. To jeste: da su od onih koji su pređe pozatvorani bili, da su 11. i 12. januarija na beogradskim kapijama meči isekli, a čislom glava: 96. — Po kazivanju zemunskoga terdžomana dosada 173 (glave), i da su isti taj dan iz kragujevačke nahije doneli odsečenih serpskih poglavarskih glava u Beograd 50. — I togo vremena da su igumana iz Nikolje, Atanasija, i jošte nekoje čislo Serba doveli i na kolje kod Batal-džamije ponabijali žive, i da su iz Beograda otišli Turci u svaki grad i kasabu, da sve one iseku koji su pozatvarati bili u apsove, koje suma iznosi zatvorenih ljudi kojegdi u turskim apsovima čislo u malu ruku uzeti se može sedam do osam stotina. U Kragujevcu koji su bili zatvoreni i posečeni 86. U Čačku također 78. — U Dragačevu to vreme posečeni 60. I da su razumeli da iz Dragačeva vode svezanih Serba u Beograd (i po putu seku gde koji sustane, i ne zna se hoće li koga živa i dovesti) čislom 100.
27. januara. U 8 sati odnesem ovo pismo g. Nedobi i ne nađem ga kod kuće. Vratim se i odem g. Pavkoviću i pokažem pisma žalosna, no i g. Pavković pokaza mi svoje pismo, koje mu je rođak iz Zemuna pisao, isto i ono glasi žalostnjejše stradanije serpsko — i on će iz njegova pisma ono prevesti.
U 4 sata po podne odem g. Nedobi, pokažem pisma i očitam pred njim žalosno stanje srpsko, kako poslednjega od nas govora ištu, u poslednjem svom izdihaniju, i pitam da me sovetuje šta ću im na ovo odgovoriti. Ima li so čim utešiti? — On ništa drugo no kako je i pre govorio da im otpišem: da svakim načinom gledaju kakogode s Turcima, koje s novci, koje s politikom, da bi malo umiriti se za vreme, jer su taka opstojateljstva, da mole knezovi beogradskog vladiku da on piše i moli patrijarha, a patrijarh cara da im za vreme oblakša. Ja kažem: „Ako što skoro ne bude, to ću ja ići u Serbiju, voditi svoga brata i jošt 100 od najboljih familija 100 sinova ili braće, odvesti u Stambol, zakleti se patrijarhu, a patrijarh caru i dati mu taj reum neka sede, da nam se samo zulum skine. I bićemo sultanu verni i svaku njegovu zapovest, budi kakva bila, makar i s oružjem ispolnjavati“. On: „A kad što bude zar da izginu ona momčad?“ — Ja kažem da je bolje da poginu stotinama, nego svi. — „Ne, ne, to se može i drukčije, do dva dana da vidimo šta će posledovati.“
28. januara. Rano u 8 sati po naredbi g. Nedobe odem g. Pavkoviću i predam mu ono pismo i kažem kako je rekao g. Nedoba, kad ga prevede da ga dade u kancelariju grofu Kapodistriji, i molim ga da što skorije učini, on rekne da će sve učiniti.
29. januara. Dođu nam pisma u 5 sati po podne, i taki odnesem dva na g. Nedobu i ne nađem ga onde. Rekne mi njegov služitelj: „Dođi ujutru, naći ćeš ga okolo 8 sati, a posle ući će u kancelariju.“
30. januara. Rano u 8 sati odem g. Nedobi i predam mu njegova pisma i moje, nemade kad slušati, no ode grofu. Ja mu pođem govoriti da nas sovetuje što ćemo i kako ćemo, ima li kakovo poslednje rešenije. On reče: „Dođite malo posle, moći ćemo se o tim razgovarati, i da uzmeš ona pisma da odneseš g. Bulgakovu dok g. Pavković donese.“
U 9 sati odem i počekam. Jego visokorodije gospodin štatski sovetnik i kavaler Teodor Ivanovič iz kancelarije ne može izaći, a g. Pavković ne dođe, zato odem, i rekne mi momak: „Dođi doveče između 7 i 8 sati, naći ćeš gospodina.“
Odem u 7 sati, a g. Nedoba još u kancelariji. Čekam pol sata, dođe g. Pavković. Potom malo iziđe g. Nedoba i u njegovu sobu odemo. Pitam jesu li ona pisma predali. — Kaže da su već data imperatoru. Za proče reče da se ne brinemo.
31. januara u 9 sati otišao sam kod g. Pavkovića i dao mu ono naše pismo u kome stoji napisano kako je jedna Serpkinja molila statuu, a misleći da je živa imperatora Aleksandra videla, koje je svakoga sožalenija i plača dostojno. Uze ga g. Pavković i reče: „Da ga pokažem u cerkvi našim gospodam, kakovo je serpsko k Rosiji preverženije, i u našega cara nadeždu polažu.“
1. februara bio sam u 9 sati kod g. Nedobe i kazao mi je da će danas ili sutra naš imperator što smo mu god preko grofa dali prošenija i žalosna serpskago stradanija, da će on to sve pred sve sajuznike i inostrane ministre predstaviti, i da će car na to kazati: da on ne može više sercu odoleti niti trpeti da se serpski narod, budući njemu jedinozakoni, a pod njegovim pokrovitelstvom, ovako tiranski istrebljuje. — I da se mi ni najmanje ne sumnjamo da nećemo skoro sledstvija dobra o tom videti, i da će nadežda ne biti tšča. „No vi preterpite se dok vidimo šta će drugi odgovoriti na predloženije našeg imperatora.“
2. febr[uara] bio sam kod g. Nedobe i razgovarali se. — „Dođite sutra, da vidimo šta će biti izašlo.“
3. febr[uara] odem i kaže da jošte ništa, — „a uverite se, kaže, zacelo da je sve predstavljeno da lepše i bolje ne može biti“.
4. febr[uara] nisam bio.
5. febr[uara] odem, pitam: „Ima li čto?“ On kaže: „Nadam se da će danas imperator na ministru izdati čto bude, jerbo tako red ide, što car potpiše, preko ministre izlazi.“
7. febr[uara] odem i pitam, no kažu: „Jošt nema.“
8. febr[uara] primim pismo ozdo, odnesem i javim.
9. febr[uara] odem, pitam, nema jošt.
10. febr[uara] išao sam, nisam ga kod kuće našao.
12. febr[uara] odem, kaže mi da je juče govorio graf Razumovski sa anglijskim o delu našem i da mu je dobro odgovorio, a danas će sa austrijskim.
Primim pismo Gajino, odnesem da pokažem, no ne bude kod kuće.
13. febr[uara] rano odem, pokažem pismo.
15. febr[uara]. Odem u 8 sati g. Nedobi, kaže: „Nekako ne znam ili je od Boga ili je od koga drugog, obače ne može nam posao da pođe upravo kako bi trebalo, ovi drugi stoje suprot — no opet, uzdam se u Boga, ako ne može drugačije biti, a ono će biti kao Vlaška.“
16. febr[uara] išli smo ja i Je[vta] da mu pokažemo pismo koje smo primili od opščine, no nismo ga našli.
17. febr[uara] odem i pokažemo pismo: da su Turci poslali u vilaet zapovest da svi knezovi moraju doći i od svakoga sela kmetovi da povedu one momke, kao: kapetane, tobdžije, dobošare, i koji-mu-drago bio činovnik za serpskago vladanja, oni da svi moraju doći u Beograd. Sudeći mi govorimo da ih hoće kako skupe sve iseći. — Kažemo da su od cara bile pošle teskere u Srbiju haračke, no da su opet vraćene, i da je mesto teskera od cara izišao katil-ferman na svu Serbiju, i da hoće da sve iseče i pročaja. Da se više Serbi ne mogu za novce otkupljivati, jerbo Turci uzmu novce i opet poseku, niti se oni mogu sami pomiriti dokle car ne bi preduzeo da sa sultanom uredi i proč[aja]. I već nekoliko nahija, kao: Gruža, Kruševačka i Župa i druge nahije, nemadu ni čoveka živa u sebi, no same žene i deca, a ljude sve koje na kolje, koje izvešali. I to će istinom sutra grof predati caru. — Koje me g. Nedoba uverava da ne sumnjam — no da budemo u sterpeniju i da četvrti dan dođemo i vidimo hoće li se što do ono doba moći odgovoriti.
22. febr[uara]. U opredeljeni dan odem g. Nedobi, pitam i nema jošte nikakova rešenija, no: „Dođite prekosutra, da vidimo.“
23. febr[uara] opet odem i nema.
24. febr[uara] također odem, predstavim pisma koja sam primio od arhimandrita i od Molera: da je Miloš u Beogradu s jošte nekoliko knezova, i da vezir ište od svake nahije poveliko čislo ljudi, pod imenom da šanac oko Beograda kopaju, i to sve da moraju doći: tobdžije, dobošari, kaplari, kapetani i vojvode i najmanji koji je bio činovnik serpski ili momak vojvodinski, a osobito da je vezir veće dvaput Milošu govorio da mu dovede Mutapa, Lomu, [Milića] Drinčića, [Đoku] Protića, kneza Avrama [Lukića] i proče neke vojvode, ako ih ne dovede, da će Miloš za njih glavom platiti. I da su Glavaša u Kolari ubili i glavu u Beograd doneli, zato proči ne smedu da dođu, jerbo vide kako dođu d a će izginuti. Zato je Miloš slao čoveka i pitao za sovet: ima li kakva nadežda poći, makar do 3 meseca ako će biti, da se branimo, da ne puštamo ovako nevin narod da se kolje i istrebljuje i da su mu naši odgovorili da pričeka dok od nas izvestije dobiju. Zato kako da im odgovorim? — Na to g. Nedoba: „Dok i to predamo, da vidimo šta će nam iznutra od cara kazati.“
25. febr[uara]. Odem pitati, no izvesni glas dođe da će imperator poći ovih dana. Što ćemo mi ovde bez nikakva izvestija ili rešenija, kuda li ćemo ići odavde, ne imajući narodu ništa pokazati, prima li nas ili ne prima, jerbo će nas pitati. — Govori mi Nedoba kako se čulo da je Napoleon pobegao, „mislim da će se imperator jošte zadržati, sad se mogu sva opstojateljstva drugojačije može biti i promenuti, no za odgovor čekajte 4—5 dana, poznaćemo kako će biti“.
1. marta 1815. god[ine] primim pismo od Molera i Gaje i predstavim da je Miloš jošte u Beogradu s nekim knezovima i da su mnogi narod doterali i šanac kopaju, no da su ljudi iz nahije valjevske. Ranko iz Vukone dolazio, poslat od kneza Petra pitati: hoće li što biti i do 3 meseca da ustanemo, da se branimo, jerbo znamo dok šanac sverše da će sve iseći; kako mnogi ljudi po šumama i gorama begaju, i da su posekli vojvodu Protića, i da je vezir Milošu govorio i zaklinjao ga tajno da mu bude veran i da ga ne izda, jerbo imamo — kazivao je — rat s Moskovima i proče.
Pitao sam: kako bi pomoglo se onim ljudima koji dole sede, pak teraju ih ili u Rusiju ili u Tursku, ili da se ovde potpišu? — Rekao je: da mi idemo moliti ovde, jerbo „to mi ne možemo u njihovoj zemlji, no vama je priličnije“. Kazao mi je da otpišem dole u ime njegovo da je bolje ovde jedan nego 3. — „To je, veli, moje mnjenije, a vi opet kako znate.“ (Ovo je za Stef. Živkovića i za Jevtu Čotru da onde u Beču ne trebaju).
3. marta dođu i pisma iz Zemuna. Odnesem uveče, predstavim da su Turci veće počeli bojati se i Nemca i govoriti: „Imamo rat s Moskvom, a evo i Nemac na nas hoće vojnu.“ Predstavim da su Lome vojvode 21. februara glavu odsekli i u Beograd doneli, predstavim da su turske čete otišle uhvatit ga.
8. marta odnesem pisma Molerova. Kažem kako Turci drže sve knezove kao pod stražom, da im dovedu 3000 najboljih Srbova u Beograd, da ih iseku, ili neće pustiti knezove. — Nedoba kaže: „To je mučno verovati i ne smemo caru predstavljati, no da se razbira je li prava istina, pa onda ću c[aru] ja[viti].“
10. marta odem Bulgakovu, javim višerečena pisma, to isto i on, Bulgakov, reče da treba o tom potvr đenja.
13. marta pišem Moleru i Gaji da dobro ispitaju je li istina da ište vezir 3000 ljudi pogubiti — i da mi ne pišu kojekakve čuvene neistinite vesti koje se ne smedu carevima predstaviti.
17. marta odem Bulgakovu, nisam ga našao u kvartiru.
18. marta odnesem pismo Molerovo, kako se Miloš sa njim sastao, razgovarao, i da mu je vezir govorio i zakleo ga: „Hoćeš li, Milošu, biti veran?, imamo rat s Moskovima“ i proče. No da Miloš ište poslednje rešenije od nas, crno ili belo, i da je Moler odgovorio da ćemo skoro odgovoriti, no neka jošte trpe. Zato prosim: šta da im odgovorim? Bulgakov: „Ja zasad ne znam, no to; da nadežda izbavleniju zacelo ima, no jošte vreme neizvesno!“ — i pročaja.
20. marta donesem pisma Molerova i Gajina, ne nađem Bulgakova.
21. marta također kancelarija zatvorena. Nedelja je.
22. marta predam prošenije na grofa. Rekne mi Bulgakov: „Dođi do 2 dni.“
24. marta kažem Bulgakovu kako Serbi u Serbiji neprestano stradaju i bezčelovečne muke trpe, u nadeždi na pokrovitelja svojego, i jošte u ovakom položeniju da istrebleniju serpskom klonjaščago s tirjanstva nikomu drugomu ruki svoja ne prostirajut, tokmo pokrovitelju svojemu. — Bulgakov: „Izъ vašihъ rospisokъ uznali i sve znasmo, no vы poйdite do grofa Neselrodi, onъ budetъ sъ vami govoritъ pročaя“.
Taki odem Neselrodi. Jave mu. On skazalъ: „Nѣtъ Bulgakovъ zdѣsъ, zavtra pridi —.“
25. marta odem, opet: „Nѣtъ Bulgakovъ.“
26. marta u kancelariji kaže mi g. Bulgakov: „Grofъ budetъ pervee sъ gosudaromъ govoritъ, potomъ na vaše prošenіe odgovorъ dastъ, no vы podaždite, i črezъ menя vremя uznate ili črezъ Nedobi.“
27. marta kod Nedobe pitam: „Eda što?“ Kaže: „Nema.“
29. mart kod Nedobe. Kažem kako pišu iz Srema da ih teraju sudovi da im se potpišu da su ćesarski podanici, ili da idu u Tursku ili u Rusiju. „Ako je moguće da predstavite ovom dvoru da ih jošte pretrpe i ne uznemiruju.“ Nedoba kaže: „To vi bolje je da zamolite za njih kod ovog dvora, a mi ne možemo se mešati u ovom carstvu, no vi molite. Ali oni njih neće preterati silom u Tursku. A što ih progone iz sela u selo, to politika zahteva; da Turci čuju. — Kad se tako muče, što nisu u Rusiju pošli?“ Ja sam kazao: da su Serbi uvereni bili na slovo imperatorovo da će Serbiju izbaviti po slovu danomu, i da će se oni vratiti svaki u svoje otečestvo; ili ako sasvim ne izbavi, pone sa sultanom, svojim posredstvom, umiri, a drugo, svaki ovaj koji je ostao, po polovina familije njegove u Serbiji ostalo je, zato su gledali s njima sojediniti se kakvim načinom. Bulgakov: „Zato čto bude gosudarъ skazalъ, vы budetъ uznatъ.“
— aprila 1815. odem g. Bulgakovu u kancelariju; on od grofa izide i poveselim glasom: „No podaždite! iošte gosudarъ denъ ne označilъ, kotori budetъ, a bezsumѣno budete imѣtъ u gosudarя audienciю —.“ Я prošu: „Čto dѣlatъ budu, vremя našemu pašportu prošlo? Nasъ budu teratъ.“ — „No podaйte grofu Staklbergu, onъ vamъ dastъ rospisku na zdѣšnю policію, i ne budutъ vasъ onespokoяvatъ.“
5. aprila odem Bulgakovu i grof iziđe napolje. Onъ: „Eto я pomяnulъ grofu, a vы podoždite.“
8. aprila odem Bulgakovu, no on opet kaže: „Podoždite, ne možno pitati hoće li što bыti.“
14. aprila. Kod Nedobe: „Nije li što Bulgakov odgovorio?“ — „Nije.“
16. aprila također nije.
17. apr[ila] odem kod Nedobe, iziđe grof Kapodistrija. Taj dan uveče opet Nedobi, kaže: „Dođi drugi red.“
18. aprila Voskresenije.
20. apr[ila]. Ono što smo pređe čuli i javili da su Srbi protivu Turaka digli braniti život, posvedočilo se. Na to javim grofu, i grof kaže: „Javiću gosudaru.“
23. apr[ila] isvestije iz Molerova pisma, sve razumesmo, kako su Srbi — onih 3000 osuždenih vezirom na smert — ustali braniti svoj život. Govorim Nedobi da sovetuje šta ćemo. — Pitao grafa, graf dozvolio da načinimo prošenije po našoj volji, i damo preko knjaza Volkonskoga imperatoru. Načinim, odnesem g. Nedobi, no kaže vrlo je golemo, zadrža kod sebe za prekratiti; dva dana stajalo kod njega, on sasvim drugojačije sočinio; ja primim, i moje upotrebimo, gde smo o svemu starom i novo imperatoru opomenuli. (Kako glasi pod datumom 27. apr[ila] prošenije na je[go] v[eličestvo] Aleksandra pervago). To je dato aprila 27. dne.
3. maja g. Nedobi pokažem pismo: da bedno otečestvo naše u poslednjem času gibli svojeja nas sebe zovet.
4. maja Nedoba kaže da je govorio mnogo grafu za nas. — Ja odem Bulgakovu i kažem da Serbi, naš bedni rod straždušči u poslednjim otčajaniji svakija milosti lišen, nam pišut čto otečestvo nas potrebuje v sebe imet, zato mi za dolg sebi priznajemo i nemedleno otečestvu na žertvu pospešit budemo, no poslednjega rešenija prosim — i pročaja. Bulgakovъ: „Podaždite, я mnogo za vasъ govorilъ, budetъ rѣšeniie“ i pročaja.
10. maja. Nedobi odnesem pisma Molerova i Melentijeva. Javim kako se Srbi biju i dobro uspevaju, no da bi car poslao što novaca, da se sada u ovakoj nuždi potpomogne. Nedoba: „A kome bi dao kad u Srbiji nema čoveka kome bi se poverili, sve su nevaljali!“ Ja kažem da ima i dobrih ljudi kom bi se smelo poveriti, nisu svi nevaljali.
11. maja opet kod grafa Orurka. Graf uzme me u intov i odvede kod general-ađutanta gosudarevog, grafa Černiševa. Černiševъ skazalъ: „Poutru pridite, budemъ samъ, teperъ imѣemъ dѣlo.“
12. maja. Odem Černiševu, i pridetъ generalъ: „Izvinite, baćuško, čto я seй časъ poйdu na dorogu, a vы čto imѣete, dadite mosmu ađutantu, Яkovu Stepanoviču Butяginu, onъ mnѣ prinѣstъ.“
13. maja predam prošenije Butjaginu na Černiševa.
14. maja otišao je i sam imperator ruski iz Vieni.
15. maja odem u kvartir Bulgakovu, sluša, skaže: „Nѣtъ.“
17. maja kod Nedobe.
19. maja kod Bulgakova, i skazalъ: „Pridi zavtra, grafъ hoščetъ sъ vamъ govoritъ.“
20. maja otiđem, i skazalъ: „Dnesъ ne možno, a črezъ 3 dni pridite.“
23. maja, po utru. Graf: „Čto novo?“ Я skazalъ kakъ Serbi biюtsя neprestano i vsegda Turke pobѣždaюtъ i proče. — „Eto znaю, no vы delaйte čto vamъ pervѣe skazao — oni budutъ prestatъ, a imperatorъ imѣvetъ o tom popečenіe, da, i pisalъ.“ „Poslѣdiѣй razъ prošu vaše siяtelstvo čto bы Rossія dala dengi za sie vremя i otpustili našego vrh[ov]. vožda.“ Grafъ: „A tko emu branitъ eže li onъ samъ hoščetъ.“ Ovo je da bi našega vožda pustili u Srbiju doći, u sadašnje vreme „opravitъ vъ Serbію, čto bы došelъ“. Bulgakovъ: „A tko ego deržitъ, eže li hoščetъ, onъ samъ poйti“ i proče. —
28. maja s g. Pavkovićem odem generalu Otu, moliti da bi on i poslanik kod ovog dvora nama potrebe nužne ishodatajstvovali. On, Ot, kaže: „Mi ako pođemo to raditi, to ćemo za vas gore uraditi, no vi sami o tom, kako najbolje znate, prosite.“ — Ja: „Mi se bojimo da u kakvu zamerku kod Rusa ne padnemo.“ Ot: „Vi se toga ne bojte. Ros[ija] zna vašu želju i privrženije k jej, no sad tako je da morate prositi sami.“
Napomene
- Teodor Ivanović Nedoba bio je ruski predstavnik u Srbiji i za vreme katastrofe 1813. god. prešao je i on, zajedno s Karađorđem, u Austriju. (V. Ć.)
- Bio je Grk s Krfa. Kao šef u carskoj kancelariji bio je lični poverenik cara Aleksandra. u Grčkoj je imao vrlo vidnu ulogu. Zauzimao se za Srbe i Grke živo i srpska emigracija bila je s nim u intimnim vezama, naročito S. Živković. (V. Ć.)
- A. J. Bulgakov bio je načelnik ministarstva. (V. Ć.)
- Grof K. R. Neselrode bio je visoki činovnik u ministarstvu inostranih dela. Predstavljao je Rusiju na bečkom kongresu sa knezom Razumovskim. 1816. postao je ruski ministar spoljnih poslova. (V. Ć.)
- Srbin činovnik u ruskom ministarstvu inostranih dela. (V. Ć.)
- Kopije ovih prošenija na careve i na njine ministre po većoj časti sačuvane se nalaze. (Lj. P. N.)
- Glavniji ljudi iz Srbije javljali su emigrantima u Zemun sve što Turci u Srbiji rade, a oni su odmah Zemuna to pisali u Beč deputatima, koji su ta pisma prevodili prepisivali i ministrima davali, da bi s oni sažalili i što pre pomogli. Ovakvih izveštaja, kao što se iz jednog pisma vidi, bilo je oko 46, no sada nalazi se sačuvano samo 26. (Lj. P. N.)