Poglavlje 1
Tek se sunce smirilo, a Radan Radanović iz Krnića izmiče s praznim kolima iz Š. Počesto ošine volove — hita kući, daleko mu je… Dok eto ti trči za njim jedan omalen gospodin u šubari pa viče: „Stani, brale! Hej, brale, stani!“ i maše na nj rukom da stane. Okrete se Radan i ustavi volove. Priđe mu gospodin omalen, buljavih očiju, s postriženom bradom i kratkim čibučićem u zubma, pa ga upita kriveći usta na jednu stranu:
— A šta ti je to, brale?
— Koje?
— Ovo ovde — reče gospodin i pruži prst na veliki svrdô jarmenjak, što beše zaveden u jastuk prednji.
— Pa eto vidiš šta je… svrdô — odgovori Radan nerad da divani kad mu se hita.
— A, bogati, brale, šta radiš su tim? — upita gospodin.
— Vrtim glavčine, jarmove, jastuke i još koješta — reče Radan mereći gospodina od pete do perčina.
— Valjda kad hoćete da rastresete vunu, onda bušite tim jastuke pa povadite? — reče gospodin misleći o jastucima što se pod glavu meću.
— Ta nije to, nego ove jastuke — reče Radan i pokaza mu rukom prednji i stražnji jastuk u kola.
— A je li to staro, brale? — upita gospodin.
Radan već vide s kim ima posla, pa da bi ga se otresao reče:
— Otkako je boga i vola, odonda je i svrdô.
— Zar tako staro? — začudi se gospodin.
— Ja šta misliš ti! — potvrdi Radan pa viknu na volove da idu, i sam pođe.
— Stani, brale, molim te! — ustavi ga gospodin.
— Šta ćeš?
— Bi li ti to meni prodao?
— Ne mogu ja — treba mi, kako ću prodati!
— Ali molim te, brale, prodaj mi!
— Ne mogu ja — treba meni svrdô.
— Dobro ću ti platiti.
— Aja, ne mogu nikako — reče Radan i pođe.
— Ama molim te, brale, stani!
Radan opet stade, pa kao zatežući se reče:
— Ta ono, ja ti mogu baš i prodati; samo, bojim se da ne bude za te skupo?
— A šta cenite, brale? — upita gospodin, radostan što Radan pristaje da proda.
— Dve rublje.
Izvadi gospodin odmah dve rublje iz špaga pa Radanu u ruke, i primi svrdô. Zaviri u kola, pa videv torbu sa stvarima, upita:
— A šta ti je, brale, ovo?
— Eto torba! — reče Radan čisto sprdajući se, jer već beše video da je gospodin malo udaren obojkom.
— Znam, znam. Nego šta si to nakupovao?
— Opanaka, soli i još štošta.
— Pa vi to mećete u parčadima so u jelo? — upita gospodin razgledajući krušac soli. — Je l’ te?
— Tucnemo je malo pa onda.
— A opanke kad idete u crkvu?
— Ja, kad idemo u crkvu.
— Drugi put idete bosi?
— Jes’, drugi put idemo bosi — odgovaraše Radan tek onako, nek se govori koješta.
— A ne bojite se zmija kad idete bosi?
— Jok, ne bojimo se!
Gospodin u tom razvi jedan zamotač u torbi, pa reče kao čudeći se:
— Gle, gle! Ta to je glava šećera!
— Jes’, glava šećera!
— To za kafu valjda?
— Ja, za kafu.
— I gradite slatko, štrudlu, lokumiće, gurabije… jel’te?
— Jes’, to će kapetan graditi. U nas, hvala bogu, to ne grade.
— A imate kapetana?
— Imamo, ja! — odgovori Radan već izlazeći iz strpljenja.
— A ima li dece?
— Ima dvoje-troje…
— Pa to ste njemu kupili glavu šećera?
— Jes’ — njemu.
— E, e, vi’te, to je lepo — kad seljaci vole tako svoje starešine.
— Lepo je.
— A kupili ste za vaše pare?
— Nije. On je dao.
— Da, da za njegove pare kupili ste. Lepo, lepo… Vi’te, on će to da gradi deci lokumiće.
— Hoće, hoće da gradi, ja! — reče Radan, pa ga onda upita: — A bogati, ne zameri što ću te zapitati, šta si ti?
— Ja? Je l’ te?
— Jes’ ti, šta si?
— Ja sam, znate, profesor.
— Tako! Ti si provesor što učiš one starije đake?
— Da, da — odgovori profesor.
— E, da si pošten, brate! — reče Radan, pa ga pogleda tako sažaljivo što je onaki; čisto si mu po očima mogao poznati gde bi mu rekao: Bože, pa i ono jadno uči nekoga!…
I ošinuv volove pođe i reče:
— U zdravlju, gospodin-provesore!
— Servus! — reče profesor.
— Da si koristan dabogda! — udari Radan već da se sprda.
— Sluga sam! — reče opet profesor, klanjajući se i držeći svrdô.
— Hajd tako pravo, na kamen stao! — reče Radan i zacenu se od smeha. Ošinu volove i pohita da barem stigne do mehane u Dubravi, a već dalje lako mu je. Kad se malo poodmori… stići će ponajlak.
Bilo je već blizu ponoći. U mehani u Dubravi sedi još nekoliko njih iz obližnjih sela. Neko pije vina, neko rakiju; nego pogađa „popa“, a neko „u kaiš“. Dok stadoše kola pred mehanom. Vrata se otvoriše i uđe Radan.
— Dobar veče vam, braćo! — nazva svima skupa.
— Bog ti pomogô, Radane! A odaklen ti u ovo doba? — upita ga jedan što već beše zabo prst u kaiš, i pogleda Radana.
— Nisi pogodio! — viknu onaj što drži kaiš. — Daj cvancik!
— Baš si baksuz, Radane! — reče onaj što beše zabo prst trgnuvši ruku kao oparen. — Eto, čim te pogledah, izgubih cvancik!
— E, hoćeš ti kaiša!… Šta ću ti ja! — reče Radan.
— Kako si, Radane?… Pop! pop! pop… Odakle ti?… Pop! pop! pop!… U ovo doba?… Gde je pop? — pita gotovo pevajući jedan, a drži u desnoj ruci dve i u levoj jednu kartu, hitro ih premeće, već što treba u toj igri i viče, i pita uzgred Radana.
— Ja vala sad iz varoši — odgovori Radan.
— Ovo je pop! — viknu jedan od pogađača i lupi po jednoj karti.
— Sutra! — uzviknu onaj što razbacuje, izvrte kartu, kad ono dama.
— Ih, orospiju mu očinu! — viknu pogađač. — Baš si baksuz, Radane!
— Baksuzi ste, čini mi se, vi svi — odgovori Radan. — Dede batalite tu sprdnju, da sednemo kao ljudi.
— Bogami, pravo veliš — rekoše oni što su izgubili, pa se digoše i sedoše za jedan podugačak sto. Poustajaše svi, mahnuše se igre, i svi zasedoše zajedno s Radanom. Naruči Radan sebi vina i ostali šta je koji hteo.
— A šta si to ćario u čaršiji? — upita onaj što je na kaišu izgubio.
— Prodao sam malo žita i vune. Ide Đurđevdan, pa ti bogme imam muke. Valja mi dati porezu, a moraću platiti i onom pogancu interez, da će mi oči iskočiti.
— Je li to Uzloviću? — upita onaj što je bacao popa.
— A njemu skotu — ja!
— E kako te Uzlović zakačio u svoje kandže, ne iščupa ga se ti šale!
— Vere ti, Radane, — upita jedan od njih— pravo mi kaži, koliko si uzajmio od njega?
— I ne pitaj, brate, koliko sam. Da bog sačuva svakog take pozajmice! Znaš kad se ono onomlane odelih od brata. Ostadoh jedin, sa ženom i decom… Kud ću i šta ću? Ne znaš šta ćeš pre: ja li vratiti stoku, ja li pritvrditi ogradu, ja li oplesti, ja li okopati… Ovamo opet sediš u košari. Udari zlo vreme, nemaš se gde skloniti. Kuću da gradiš nemaš otkud, a moraš. Već i ružno je — svet se sprda: Eno ga kaki je radin! Sedi toliko zemana u košari!… Nisi nikud pristao…
— Bogme nikud! — rekoše neki.
— Šta ćeš, kud ćeš?… Daj da se zaduži, da se načini makar malo krova nad glavom. Kad, al’ hoćeš! Ne mo’š iščupati pare, da krečiš! Daju ti, ali po duplo. Na!posle zažmurim, pa hajd onom našem Čivutinu, Uzloviću poganom. „Daj zaboga i pobogu“!… Vidi gde ti je preša, pa šiša kako on hoće. I tako na jedvite jade iščupam 50 dukata te načinim onu kućicu… A bogami, da mi nije one dece, setva bih ugarak u nju!
— I dade ti 50 dukata? — upita onaj što je pogađao u kaiš.
— Dade, ne dao mu bog vesela dana!
— A privali dobar interez, privali, je li? — upita onaj što je bacao popa.
— O, moj brate, da je samo interez, bilo bi cveće i kovilje; ali upisa u obligaciju 80 dukata, pa još interez na sve… Prođe godina, valja isplatiti, a nema se otkud. Molih ga, kumih da me počeka još koji mesec dana, dok prodam rakiju i neko svinjče, pa da skrpim i da mu isplatim. Aja! Neće ni glave da okrene, nego veli: „Pare na plac, ja li ću te sudu!“… O nevolje i muke moje! Poteci na sve strane. Ne moš iz zemlje iskopati. Molih ga opet, molih već kao samog gospoda boga — bože oprosti! Naposletku veli: „Hajde da promenimo obligaciju“. Naračuni tamo, ne znam dangubu, te interez, te pisanje, iziđe ravnih 100 dukata. „Sad, veli, da promenimo, ali da načinimo na 150 dukata.“ Okreni, obrni, — nemaš kud! Dam mu obligaciju…
— Ih, Radane, zaboga! Zar baš dade?! — uzviknu jedan između njih uprepašćeno.
— A ja šta ću, moj brate!… Da mi dođe doboš pred kuću, kuda ću onda?… Sad, vere mi, ni sam ne znam šta ću… Idem često kao lud. Što god uradiš, podaj njemu. Ni oda šta ti vajde nije… Radi, skapavaj, gladuj pa podaj drugome neka ti izede, a ti opet živi kao skot!…
— A zar je on malo njih upropastio, moj Radane! — reče jedan. — Da bog dâ da i ti čitav ostaneš.
— Mučno, bogami! Ko se danas zaduži, nema mu bela dana više! — dodade drugi.
— Ama ko li povi izmisli taj nesretni interez, da mi je znati? — upita onaj što je pogađao u kaiš.
— Bog zna ko je! — poče onaj što je izgubio na popu. — Ja sam slušao od starih ljudi, kad intereščiji ode duša na onaj svet, rastope srebra pa ga zaliju; a telo mu nikad ne može istrunuti u zemlji, nego pocrni i skameni se, pa tako ostane vek i amin — kao crn ogoreo panj.
— Ko uzimlje interez i ko krivo meri, — reći će na to onaj što je pogađao u kaiš — i on se tako uabonosi u zemlji. Ne da mu onaj greh ni da istrune kao ostali ljudi…
— Jes’, jes’, i ko meri krivo, i njega stigne prokletinja — prihvatiće onaj što je uvijao kaiš. — Znaš kad ono — ima valjada već deset godina — beše nekako oko Ilijna dne ona velika hala i vetrina, tamo po Međedniku. Kazuju da je onda vetar izvalio jedan grm kraj puta — bilo mu je valjada više od 300 godina. Lepo ga, kažu, ponese u oblak kao perce, a u žilju mu zapleten čovek, crn kao ugarak, a zakačene mu na usta, pa kroz obraz, i levi i desni, dve kuke kantarske, i oko vrata mu upleten kantar čitav onako sa sindžirom i jajetom… To je, kažu, bio nekakav što je krivo merio, pa ga Bog tako nakazio…
— Ala je to bila hala i vetar, moj brate! — začudi se onaj što je rasturao popa.
— Ja šta misliš — reći će Radan. — Eno, preklane kaka sila beše duhnula i ovuda. Hoćaše sve grad potući u koren. Srećom obiđe na planinu, te ne učini mnogo kvara.
— Odbiše vetrenjaci! — dodade jedan. — Baš onde na vrh Prevoja potukoše se… Lomi se, lomi, lomi… rekao bih, sve će u Sodom! Dok se otište ona sila planinom. Išli su sutradan ljudi te gledali… Sve grmlje poizvaljivano…
— Ojađeno se biju te hale pred tučom… Da bog sačuva!
— Jesi slušao našeg Stanka? Eto on je vetrenjak… Kad se, veli, pobiju, dokopaju grm za vrh pa ga iščupaju kao struk luka i tuku se… Ja sam baš gledao kad se kupao letos u reci — sav modar kao čivit. Isprebijali ga, veli, vetrenjaci; ali im baš i nije dao da učine štete…
— I svake se godine biju na Prevoju… ne može se obići drukčije — reći će Radan.
— Vala i jes’ ružno mesto. Usred podne sumnja te onude proći, a kamoli noću — potvrdi onaj što je okretao popa.
— Svuda je vala nezgodno, — počeće Radan — a na onom brodu kod vodenice i gore malo pored Vira Petrova, ne znaš koje je gore…
— Jes’ ja, baš je strašno kod Petrova Vira — reći će na to onaj što je pogađao u kaiš. — Ja se i sad čudim kako imade kuraži Petar da usred gluvog doba onde zaroni!…
— A zar je zaronio? — upita jedan.
— Ja šta ti misliš, moj brate! Digô se, veli, u ribu noću, pa hajd viru. Lepo, tišina, a voda mirna: mesečina — nije baš najvidnije, ali se tek vidi. Dođe, baci jednom pređe, uhvati nešto ribe; baci opet — uhvati; kad baci treći put, zakači se pređa. Povuci tamo, povuci amo, ne mo’š maći… Daj da se zaroni. Svuče ti se on lepo, zasuče nogavice, pa zaroni u vir…
— Zar gluvo doba, pa zaronio u vodu? — upitaše svi čudeći se tolikoj smelosti.
— Jakako, moj brate!… Zaroni ti on lepo. Kad dole, a pređa se natakla na neku grdnu panjinu; jedva je raspetlja, povuče i pođe naviše… ali hoćeš! Nešto ti njega steglo za obe noge pa tegli naniže, kao olovo… Be dede, be dede, otimlji se on; aja, hoće lepo da odvuče na dno!… On ti onda drž rukama za žilje, te jedva izgambulja na obalu. Kad ima šta videti!… Na nogama mu žute bukagije, kao vosak!…
— Aoh! — povikaše svi; a očima uzveriše od straha.
— Pogleda… baš bukagije!… Šta će sad? Skinuti ne može. Hajde, veli, da se polako gamiže, pa što bog da… Uzme pređu i ono malo ribe, pa hajd nasipom. Ide tako polako, ide… Dok se obre pred njim crn pop! Asli crn kao ugljen; a lice i sve mu zaraslo u samu bradu. „Daj mi te bukagije da ti skinem!“
— Baš lepo zaiska? — upitaše neki od njih.
— Zaiska, jakako! — priča on dalje. „Daj mi, veli, te bukagije!“ — „Ne dam“, veli Petar. „More daj, nemoj se mučiti… skinuću ti ih!“ — „Jok ne dam!“ reče Petar i pođe. Popa nestade. Niti se znade kud ode, ni šta bi od njega. Ama da rekneš da je što šušnulo… ništa! Ide on opet najlak nasipom, ide… Dok ti njemu spade s leve noge jedna pranga. On je uze u ruku, pa pođe malo brže. Kad na čitav puškomet zacrni se nešto maleno kao klupko… Učini se Petru da iz vode izlete i pade na nasip. Zatrča se pravo njemu, a sve veće raste, raste, raste, i okreće se isto kao radiš; dojuri već do njega, kad — al’ opet onaj crni pop pa ište bukagije. Petar ne da nikako… Obleta pop i iska, pa ga opet nestade… Spade Petru i druga pranga. On uze bukagije u ruku pa nosi, a opuči sad brže… Ide tako ide, dok ti njega neka ruka dohvati ostrag za rame. Okrete se Petar, kad— ali opet onaj pop: „Daj mi, more, te bukagije!“— Ne da on nikako. Saleta tako, saleta… Dok zapeva petao negde u selu… Nestade popa.
— Nosi li on bukagije? — upita onaj što je rasturao karte.
— Ne pušta on njih šale… Donese ih tako kući. Naloži, veli, vatru, kao da će vola peći. Kad se dobro razgori, on razgrte žar, pa bukagije usred vatre!… Ništa ti bog ne dade, nego stade piska, cika, pucnjava kao da kokice kokaš… A on udri zagrći onim žarom; a ono pišti, puca, istura žiške čak u pajante. A on jednako zagrći, dok se već ne utaja. Još natrpa ozgo drva da dobro sagori. Kad posle razgrte supret — a ono crne kao ugljen…
— Vi’š ogorela ona nečastiva sila! — reći će Radan.
— Pa kud ih deo, bogati? — upitaše ostali.
— Bacio ih na tavan i tu su mu stajale, bogzna dokle… Išli su ljudi kao na čudo te gledali… Posle, veli, nestade ih. Ili ih neko ukrade, ili ih onako nestade — ni sam nije znao…
— A jesi li ih ti video? — upita Radan.
— Nisam ja, ali su mi kazivali baš ljudi koji su gledali…
Ele, tako se, uz piće, osuše priče sve strašnije i strašnije. Bilo je već pravo gluvo doba kad se Radan krenuo iz mehane. Oni još ostaše. Malo se ugrejao pićem, a malo se bogme i uzjazbio od onih priča pa mu sve piri nekaki vruć vetar oko ušiju. Sad će već na brod pod vodenicom. Taman da nagazi, kad stade plakati neko dete u strani više puta. „Otkud sad dete ovde?“ pomisli Radan, i obuze ga sumnja. Dete plače jednako. Pogleda opet, a ono se spušta k njemu: maleno detence, kao ćupić… crni se; u mraku ne može ni da ga vidi dobro. „A što plačeš, mali?“ upita ga Radan. „Izgubio sam koze, pa ne smem kući.“ — „A čiji si ti?“ Ono plače, ne htede kazati. — „Odi na kola“, reče mu Radan. Ono odmah ječući skoči na kola. Radan sedi na prednjem jastuku i natera volove na vodu. Kad biše nasred vode, dok dete poče da se cereka; ne smeje se kao ostala deca, nego nekako sasvim izvraćeno: „Naša glava! ha, ha! Naša glava! ha, ha, ha!“ Osvrte se Radan, a ono izvadilo iz torbe glavu šećera, pa odlomilo ozgo jedan okrajak i zagriza. „Ne diraj taj šećer!“ izdera se on na nj, a pomisli u sebi: „Ovo nisu čista posla!“ Ono se trže i strpa glavu šećera u torbu. On se opet okrete napred i ošinu volove… Dok ti se navali njemu nešto na leđa, pa sve teže, teže… hoće da ga zavali natrag. Maši se rukom na rame, kad ali — šapa! Na drugo, i tu — šapa! Jedva se malo osvrte, nema deteta da sedi u kolima. Volovi zapeli pa siplju, kao da je kamenje natovareno; njemu opet sve teže i teže… Već opaža kako mu nokti od onih šapa proboli gunjac, pa već dohitaju i kožu. Mrdne malo da strese, aja — još gore priteže! Volovi zapeli, jedva pomiču kola. Da mu je barem na obalu izići. Ošinu ih što igda može — te jedva izvukoše kola na obalu… Siđe Radan polako s kola, da bar volovima olakša. Kad, ali — hoće ono da ga obori. Omane da strese, ne možeš maći. Priteže, kosti mu pucaju. Popne se na kola, ne mogu volovi gotovo da maknu. Puca onaj jastuk pod njim kao da je natovaren vodenički kamen. Dođe već da se svisne od tereta. Svoga ga mrtvi znoj probi… Čitav sahat bočio se tako s tom nečastivom silom. Dok se čuše srećom i petli… Odskoči mu dete s leđa, pa naže uza stranu. Obazre se i reče: „Moli se bogu, Radane, što petao zapeva, a ti bi zaista upamtio mene. Nego svejedno, tu je glava šećera!“… I nestade ga. Radan se prekrsti, izvadi peškir iz nedara i ubrisa se od znoja, pa potera volove. Petli učestaše. U samu zoru stigao je kući.