Poglavlje 3
Bože moj, kakva li je to graja u Krniću?! Bubnjaju bubnjevi, lupaju daireta, zurlaju zurle, ciče ćemaneta! Baš odavno nije bilo toliko huke i čuda ni u Vladimircima, gde je kapetanija, kamoli u Krniću. Ne treba se čuditi, veliko je veselje!
Slavi slavu David Uzlović, ćata opštinski. Došli su mu gosti sve po izboru. Da već i ne pominjem odabrane ljude iz samog mesta — na priliku: novog učitelja Simu Stojnića, što je zamenio Sretena Pavlovića, onog što ga lane oteraše čak tamo negde oko Miroča u Vlahe, za kaznu što je decu razvraćao i govorio nešto ružno o vlasti. Neću pomenuti ni samog domaćina, što se, čim je izučio ono malo osnovne škole, odmetnuo od oca i pustio se u piskaranje po seoskim kancelarijama, te ga i otac odrinu od sebe da ne zna za nj i da nema udela u očevini s ostalom braćom; a on posle udari još gore u piskaranje i advokatisanje, izuči uprste sve zakone i položne i odrečne, posle se dokopa opštinskog pisarstva i u toj svojoj dužnosti, „štedeći i mučeći se“, steče neku paru za svojih deset godina, pa sad, hvala bogu, ima čime dočekati svoje znance i prijatelje. Neću pominjati ni pop-Peru, onog što u najvećem trku na konju može da nosi punu okanicu vina na glavi, a da ne upusti; i što uvek vodi za sobom jednu crnu kerinu, pa jedanput zaključa je posle večere u crkvu: svu noć je nesrećna kerina vijala po crkvi uskakujući na sve moguće stolove; ljudi su daleko bežali misleći da se javila neka čudna sila poslana u kaznu za grehe njihove, a kad sutradan sa strahom pristupiše i otvoriše vrata — na veliko čudo, klisi iz crkve pop-Perin ker. Po crkvi beše sve ispreturano i uzorvano; tri dana i tri noći čitala su tri popa bdenije dok se crkva opet očistila. Dakle, da ne spominjem te sličnosti što su vazda društvo Uzlovićevo, nego da pomenem samo daljne goste koji se potrudiše da mu na veselje dođu. Krasni su to gosti — daleko ih nije. Tu vam je učitelj Ivo iz Skupljena; pa onaj drugi Ivo, učitelj iz Jalovika; pa Stanoje, učitelj iz Muratovca; pa pop Jerotije, onaj vrljôoki iz Miokusa, što rže za ženskinjem kad se malo ćevne i što peva zajedno s Ciganima nekake skaredne pesme. Tu je čak i sam kapetan Maksim Sarmašević. Ostalo su opštinske ćate i već tako — opet gosti odabrani, koji dolikuju ćati i imaju hvale i ljubavi u njega.
Kapetanu je već prilično pohabana uniforma; istina još je odvojila od ostalih što se tuda po dužnosti svojoj vrzmaju, ali tek je pohabana… A i vreme je već da se pohaba, jer ovo je sad treći Đurđevdan odonda kad mu prvi put učiniše Vučevčani ono znamenito „sevte“. I, doista, desiše se veoma batli ljudi, ti Vučevčani!… Šta je puta naš kapetan obilazio srez po zvaničnoj dužnosti!… Šta li je puta verni Ćuko njegov činio pazar s onom glavom šećera, i nikad da je proda za tri talira, nego sve kao za pakost — dukat!…
Ele, kao što vidite, veliko veselje čini David Uzlović. Tu se jede, tu se smeje i peva, tu se pije, tu se svira i igra, tu se napija redom u svačije zdravlje. Napija se u zdravlje gospode i onoga ko izmisli gospodu; napija se u zdravlje „dobrih ljudi“, koji počituju gospodu, prizivaju je u svoj dom te ugoste i počaste, koliko se može i koliko je bog dao; napija se u zdravlje domaćina Davida, koji je s trudom stekao svoj pošteni dom i u domu mala i zahire, te može danas uljudno dočekati odabrane goste svoje. Sve su zdravice kitnjastije od kitnjastijih; učitelji, pope i ćate nadmeću se — ko će lepše i zgodnije okititi, složiti i nazdraviti. Čim se koja nazdravi — odmah Đuko pali iz pištolja; učitelji i popovi tek zaviju na stotine zavijutaka ono njihovo dugačko: „Mnogaja ljeta“, a virauni počučnu kao orlušine oko strvine, pa tek dreknu iz petnih žila: „Zoooort! zort! zort! zoooort!“ i zagrebu onaj već svakom poznati viraunski tuš.
Zdravice, pevanje i sviranje prekidalo se samo kad se gosti naklope na razna masna peciva da omezete. Ali tek uz to masno mezetisanje osuo bi se prijatan razgovor. Svi su bili dobri znanci, pa je i razgovor njihov bio poverljiv…
— Služite se, gospodine! — nudi nekakvom surovom radošću opijen David Uzlović svog najmilijeg gosta, našeg lepog kapetana. — Služite se, izvolite, koliko je bog dao i dobra godina donela.
— Hm, hm, Dašo! — poče čisto da se šali onako dosta nakićen kapetan. — Tebi je, čini mi se, svaka godina dobra, a?
— Ne brini se ti za nj, gospodine, — upada u reč pop Pero. — Žnje on dobro i bez srpa… Ha, ha, ha! Je li, Dašo?
Na ovu dosetku popovu osu se među gostima grohotom: Ha, ha, ha! pa se čak i Cigani nasmejaše.
— A ti mi jamačno žnješ srpom, pope! — vrati mu doskočicu David, i htede nešto još žešće da doturi, a kapetan ga prekide:
— A hoće li ove godine, Dašo, biti dobra žetva, a?
— Hvala bogu i vlasti, gospodine! — odgovori Uzlović ulagujući se i metnuvši ponizno ruku na prsi. — Dobro će biti, ako bog da! Samo imam malo muke s Radanom…
— Šta? Hoćemo li mu skoro da dreknemo s jaretom? Ha, ha, ha! — pita i smeje se kapetan preko masnog zalogaja piletine. Pop Pero uhvati se za bradu i učini kao jarac: „Mehe-heee!“ I svi se gosti grohotom nasmejaše.
— Keca, pope, u ševar! — viknu učitelj Simo i opet se osu: „Ha, ha, ha!“ a Cigani se već izvrću od smeha i zgađaju jedan drugog dairetima u glavu.
— E, hoćemo li, Dašo, da mu dreknemo, a? — upita kapetan Uzlovića pošto je već prilično omezetio.
— Ta ono, gospodine, — poče malo tiše Uzlović, a unese se bliže pred kapetana — ne bi još trebalo, biće i tome zemana. Ama nekako traljavo ide s interesom. Ne plaća na vreme. Prođe iza roka po čitava tri meseca. Veli: „Ne može se“; a ovamo neće da radi, pa se još i propio…
U tom pop Pero s učiteljima zaturi se da divani, a David i kapetan nastaviše svoje.
— Dela ti, Dašo, da mi njemu baš dreknemo, najbolje će biti. I tako meni je veoma zapelo oko za onaj njegov vinograd u Prljinama…
— Ta i meni je zapelo oko, gospodine, za onu livadu u luci… Nema je u celoj kapetaniji onake!
— Vala, Dašo, nema ni onakog vinograda u tri kapetanije… Hoćeš mi ga ustupiti, vere ti?
— Drage volje, gospodine, samo da mi se dokopati…
— Hm, i ti još — samo da ti se dokopati!? Stegni ti njega: „Pare, more, trebaju mi!“ On neće imati, a mi ćemo njemu jarca pred kuću, pa eto si se dokopao!… Nego koliko išteš za onaj vinograd, da se sad pogodimo?
— Ne mogu ja, gospodine, sad seći ražanj a zec još u šumi.
— Ama, okani se ti sprdnje, Dašo! Ražanj je — ražanj, zec je — zec; a nama sad, kod ovako lepa pečenja i vina, nije stalo ni do zeca ni do ražnja, nego do doboša i do toga kako ćemo dobiti — ti onu livadu, a ja onaj vinograd!… Dede, more, reci, pošto?
— Lako ćemo, gospodine. Samo da mu iščupamo iz šaka…
— E nije nego još!… To je već iščupano. Ta iščupao si mu još onda čim si mu pozajmio onih 50 dukata!… Znam ja to!… Nego, dela ti meni reci — pošto?
— Osamdeset, gospodine!
— Šta, osamdeset? — upita kapetan, a malo se usturi i nabra obrve.
— Osamdeset dukata — reče Uzlović, laskavo se smešeći. — Mislim, nije skupo?
— Kakih osamdeset? — zateže kapetan da se cenka. — Ja ne bih…
— Ne, ne, gospodine! — brže bolje upade mu u reč Uzlović. — Šalim se… Lako ćemo se pogoditi. Neka stoji, boga vi, drugi put!
— E, dobro, dobro… Znam ja tebe, Dašo, — uze ga tapkati kapetan po ramenu. — Nećeš ti biti tako tvrd na pogodbi. A, zbilja, kako ti oni ostali dužnici? Kako Stojan Pavlović i Obrad Ješić? Kako Ivan, Vuksan, Đurađ, Nenad i oni drugi. Mo’š li s njima izići na kraj?…
— Ta kuburim pomalo, gospodine, — odgovara skromno David.
— Samo ako gde zapne, — meni ti njih, pa ćemo mi njima doboš pred kuću!… Doboš ja! Što, bre, uzimaš pare kad ne moš vratiti!… U mene, Dašo, nema šale! — Tu se kapetan maši rukom za čašu, u kojoj beše do pola vina.
— A, molim, molim — ubrza Uzlović i dokopa flašu da dosluži. — Nećete vi na mojoj slavi po pola čaše!
— Ehe, Dašo, i ovamo i ovamo! — graknuše ostali gosti opazivši da se vino doslužuje. — I mi nismo po pola ljudi… Gle ti njega! Ušuškao se vazdan tamo oko tih sjajnih pulija, pa nas i zaboravio! — uzeše ga koreti što šuška s kapetanom.
— Bog dušmana zaboravio, braćo! — izvinjuje se David doslužujući im.
Kapetan diže čašu i kucnu njom čašu pred pop-Perom.
— Dede, pope, bekrijo stara!… Znam ja tebe — ti punu okanicu na glavi. A tri dana držaste ono bdenije, a? Nego neka, dede još po jednu! — i opet se kucnu.
Svi digoše čaše, kucnuše se i graknuše:
— Hajd ovu u zdravlje kapetanovo! Hajd u zdravlje kapetanovo… Nazdravi de, pop-Pero! — ponudiše pop-Peru da očita zdravicu.
— Neka nazdravi učitelj Ivo — veli pop. — De ti, Ivo! Ti umeš bolje.
— Jok, jok, — nećka se Ivo — ti, pope, bolje umeš. Na tebe je red.
Svi graknuše:
— Pop Pera!… Pop Pera!… Dela pope!…
Diže se pop Pera i nazdravi zaista lepu zdravicu u zdravlje kapetanovo. Nakiti, bogo moj, što može lepše biti! Kako je Vladimircima i svuda po srezu tome nastala sreća otkako je tako dobar kapetan došao. Kako odonda žito dobro rađa, ovce se blizne, rojevi ne beže. Kako je nestalo gusenica, vrana i čavaka što zatiru voće i useve. Kako sad nema ni plamenjače, ni poplave, ni grada, ni suše. Kako je na sve strane „blagodet i izobilije u vinu, žitu i ovoščiju“… I to sve odonda otkako je došao tako „čestit, vredan, revnosan i redak starešina u ovo područje, koje nek bog da da se dugoljetno podrži pod rodoljubivom upravom njegovom, a sve na sreću vernih sinova zemlje ove, koji znadu svačije zasluge oceniti i uvažavati — na mnogaja ljeta!“ I sad grmnu opet jedno opšte „Mnogaja ljeta“; Đuko pali iz pištolja, a virauni udariše tako goropadan, „zort“ i tuš da se čak u drugom selu trgoše kvočke sa smetlišta u kom se behu bezbrižno razlepršale, i zakokotaše poplašeno, a pilići se samo pribiše uza njih pa izvrljivši svoje još goluždrave glavice samo tek učiniše „ćrrrr!“… I sama živež već vidi da se nekaka čudevenija zbivaju.
Ele, tako se to častilo i pilo na slavi Davidovoj čak do zaranaka. Neki gosti počinju već uviđati da je dosta i zovu druge da se ide. David nudi da se popije bar još po jedna za srećna puta, onako s nogu. Pop Pero opet nazdravi tako žestoku zdravicu, da virauni već promukoše vičući: „Zooort!“; a među gostima zahori se graja kakva valjda nije bila ni na ciganskoj slavi, a kamoli na drugoj kojoj krštenoj. Valjalo je sad da Đuko pukne iz svojih pištolja što igda može, i što valjda nikad u svom veku niti je puknuo niti će puknuti; ali baš sada ne čuše se njegovi pištolji. Kapetan iz kože da iskoči od ljutine što Đuko ne dade izraza sad takome veselju; nabrao obrve pa jurnu na prozor, a čisto ciči: „Ta kamo taj? Pali, more!“ No baš u taj mah rastade se Đuko s jednim seljakom; seljak ode uza šljivar, zaturio na leđa torbu, a iz nje viri vrh glave šećera… Kapetana odmah minu ljutina, a još se drži namrgođen. „Šta činiš ti tamo, more?“ priviknu na Đuku i kao popreti glavom. „Sad, sad, gospodine — eto me!“ odgovori Đuko mahnuvši glavom na onog seljaka, pa onda trže oba pištolja i viknuvši što igda može „zooort!“, opali ih.
— Živio Đuko! — graknuše gosti.
— Hajd ovu u zdravlje Đukino! — reče kapetan prišav stolu i uzevši ponajveću čašu. Svi se latiše čaše i napiše u zdravlje Đukino. Opet se javljaju glasovi da se ide. Opet nudi David „po jednu s nogu za srećna puta“. I tako spremajući se da idu, napiše u zdravlje učitelj-Sime, pa u zdravlje i jednog i drugog Ive, pa u zdravlje pop-Pere, pa pop-Jerotija; pa opet spočetka, pa u zdravlje kapetanovo, pa teraj redom dok stiže i večera. Posle večere kolale su zdravice od kapetana do Đuke i od Đuke do kapetana — dokle već gosti nisu došli u tako stanje da nisu više ni razumevali jedan drugoga.
Po nekom instinktu pođoše da se već jedanput razilaze. Svaki je ponešto mrmoljio, nekakvim nečuvenim jezikom.
— Ama jes’ ti — unosi se Uzlović pred pop-Peru posrćući. — Ja, jes’ ti čuo, kapetane!… Znaš, livada…
— Vino — mrmolji opet kapetan držeći se za svog Đuku da ne padne — vino… ti, Dašo… Jes’… vinograd… Ne brini se… Doboš sam ja, more!… Jest, ja… doboš!
Naposletku i taj se džumbus utaja… Utaja se u kući Davidovoj; umiri se po Krniću sve. Mesečina siri pomalo. Kad eto ti onog seljaka s torbom preko ramena — naiđe na ćupriju onu staru, što je i sad valjda na krnićkoj reci. Taman bi nasred ćuprije, a odovud malo povodeći se preda nj Radan.
— Jes’ ti to, Radane?
— Kum Mato!… Gle, ti si! — reče Radan kao trgnuv se malo. Eto ja… vidiš, tako! Malo, bogami, kume, pa… šta mu znam.
— Zar opet, kume? — upita ga Mato prekorno.
— Tsss, kume, šta ćeš? — poče Radan, ako i pijan, da se pravda. — Briga, briga, kume! — i tu mahnu rukom kao da je sve propalo.
— Hej, hej, moj veseli kume! — reče Mato čisto žalostivo. — Hajde kući, kume, hajde! Sutra valja poraniti…
— He, kući! — prekide ga Radan, a jetko se nasmehnu. — Kakvoj kući? Ti misliš ono je moja?… Hej, moj kume! Uzlović — Uzlović! Vi’š, tu mi se popeo! — i pokaza prstom u teme.
— A deca, kume?
— Te, deca — moja deca!?… Nije svet rešeto! — Tu Radan pogleda snuždeno preda se, pa smotrivši kraj Mate torbu s glavom šećera gde je spustio, seknu ga nešto te prekide što je počeo i naglo upita: — Šta ti je to, kume?
— Ništa — neki šećer.
— Kaki šećer? Daj da vidim! — i brzo izvadi iz torbe glavu šećera, zagleda je, pa klimnu glavom: — Ih, kume, zar i ti?… Što će ti to?… Jes’ baš ona — evo okrnjena!… Kume, što će ti ovo?
— Ta hoću sutra kapetanu da mi potvrdi neku tapiju, pa uzeh…
— Od Đuke, je li?
— Ja, on ima odnekud.
— Molim te, kume, baci to! Tapija!… Kakva tapija?… Nek propadne! Baci, molim te, ako si mi kum!
— Platio sam. Kako da bacim?
— He, moj kume, — reče Radan sasvim jetko. — Ja sam je dosad devet puta platio!
— Zar ovu glavu?!
— Tu, baš tu istu glavu — poznajem je dobro!… Ja sam je i nabavio kapetanu. Evo, gde je okrnji crno dete na brodu više Petrova vira!… Vi’š, pa devet puta, moj kume, i, eto dokle sam dospeo! — završi Radan, pa klimnu glavom neveselo, pogleda nešto dole u vodu, pa tek povuče Matu za ruku šapćući: Kume, kume? Nuto, nuto!
— Šta, kume? — upita Mato uzjazben.
— Nuto ono dole, — vi’š?… Vi’š kako sedi!… Ta eno ga, eno — crni se!
— Ama šta je?
— Dete — ono, kume! Zar ne vidiš?… Ta stani de! — viknu Radan i opsova tako strašno, da se Mato strese od straha; spodbi onu glavu šećera, pa što igda može izmahnu te njom u vodu; razleže se pljesak pod ćuprijom, a on se nekako izvraćeno nasmeja: — Ha, haaa! Kume! Vi’š, ooode!…
Mati pođe kosa naviše.
— Hajdemo, kume, kući! Hajde, i ja ću do tvojih vratnica! — pozva ga Mato te pođe.
Kad beše kod vratnica da se rastanu, Radan huknu i reče:
— Devet puta, moj kume, nije šala!…
— Hej, moj veseli Radane! — prošaputa Mato i okrete naviše stazom kući svojoj.