Poglavlje 4
Ako si koji put nešto turoban i zle volje, a ti samo svrati — osobito ako to bude zimi, i kad je kaka žestoka mećava — u kafanu „Kod petla“. To ti je najpreči i najsigurniji lek. U pozorište slobodno nemoj ići, jer možeš posle svu noć pljuckati i postati još zlovoljniji. Bolje idi ti u kafanu „Kod petla“. Tu je tek pozorište i komendija! Ko se god pomoli na vrata — izgleda kao da se spremio da odigra ulogu iz kakve komendije, i to — svaki drukčiju ulogu…
U kafanu „Kod petla“ slegne se ceo svet, pa gotovo ne samo ceo svet, nego čak i jedno od ona „tri sela više“. Sav je taj svet raznolik. Nigde nećeš naći slična ni nosa, ni oka, ni kape, ni haljine, ni lica, ni odeće, ni obuće… Sve je to u drugoga drukčije!
Valja samo sesti pa gledati sehira.
Dođe jedan, nudi te što može ljubaznije režnjem rotkve, drugi te nudi slanim bademom; treći ti se žali na muzikante što sviraju čardaš, a on im naručio „Sećaš li se onog sata“, — i to se tako žali da se već i tebi samom čisto sažali što ne sviraju „Sećaš li se onog sata“; peti prišao pa ti podnosi pod nos čvarak ili ćevapčić sav uvaljan u so i moli te da samo „koštaš“ za njegovu ljubav. — Onamo se opet jedan Madžar pomamio po muzici, pa digao nogu i tuče štiklom u sto. — Tamo opet za jednim okruglim stolom pometali jedan drugom ruke na rame, pa pocupkuju onako sedeći na stolicama kao da igraju u kolu. Onamo za drugim stolom plaču i kmeče deca, cereka se nekako ženskinje i halaču soldati…
Ele, na sve strane žagor, vika, lupa, svirka, pevanija — samo bruji!… Tako je to gotovo svako u boga veče zimi.
Jedno veče tako beše žestoka mećava. Zviždi vetar, a prećavac magli u oči, kud se god okreneš. U kafani „Kod petla“ puno. Za jednim malenim stolom ukraj sedi jedan dugajlija u gunjcu i suknenim čakširama, nakrivio fes, zaturio se, pa mlatarajući rukama priča nešto jednom mladiću što sedi za istim stolom s njim. Kelner donese još dve čaše piva pred njih. Dugajlija uze čašu, kucnu se s onim mladićem, pa iskrenuvši dopola, ubrisa dlanom usne i reče:
— Eto, zbog toga je, moj Pajo, bilo i potegni i povuci!…
— Bogati, kaži mi pravo, ko se prvi seti takog đavolstva? — upita Pajo.
— Ko? On, eto ko! — odgovori dugajlija. — Ono, doduše, mogu se i ja dosta koječemu doviti, pa još i bolje od njega, iako je on kapetan, a ja čovek prost, njegov pandur, nego kud bi se ja još oko takih potrkušica zanosio!… Njemu je lako, sedi besposlen povazdan, pa izvoleva… Tako je bilo i s tom glavom šećera! Uđem ja jedno jutro u kancelariju, a ona mu stoji na astalu. Ja se malo začudim, bogme. „Otkud sad to, mislim sam, kad naš kapetan ne uzima ni od kog mita?“ A on vide gde se ja čudim, pa mi kaza kako je on tu glavu nabavio, kaza mi sve kako je smislio i šta će s njom. Meni obreče treću paru… Ta znaš, hvala bogu, da mu nije bilo mene, ne bi groša dobio!…
— Pa je li ti barem dao tu treću paru? — upita Pajo.
— Dao je nešto — ali zakide mi ravnih 20 dukata!… Znaš, kad je bačena ona prva glava u vodu — onaj seljak kad je bacio — odem ja u Beograd, te nabavim drugu, istu onaku. Posle je više nismo nosili po selima, nego sam je čuvao ja u mojoj sobi, pred kancelarijom…
— Sad vam jamačno nije tako išla trgovina? — primeti Pajo.
— E, te još kako!… Sad je baš išla kako valja!… Samo da ti kažem. Dođe neki Mileta iz Miokusa da potvrdi procenu. Nužda čoveku, hoće da izvadi pare iz fonda — stegli ga neki dužnici. Snuždio se, neveseo; pustim ga u kancelariju kapetanu, pa se naslonim da slušam: „Odakle si ti?“ pita ga kapetan onako malo oštro. „Iz Miokusa, gospodine.“ „Šta ćeš?“ „Ta potvrdio bih neku procenu.“ „Dođi sutra!“ oseče se kapetan na nj. Iziđe siromah, žali mi se; ja sležem ramenima. Eto ti ga sutradan rano — moli opet. Opet kapetan odlaže: „Sutra!“… Ele tako ga odbije nekoliko puta. Čoveku pritužila nužda. Iziđe jednom iz kancelarije, pa samo što ne plače. Pitam ga šta je, a već amo znam, kapetan mi naručio. „Muka i zlo“, veli, „ja ne znam kad će doći i na me red jednom!“ „More, donesi ti štogod deci kapetanovoj na peškeš“, velim mu ja, „pa da vi’š onda!“ „Ama ako hoće samo, doneću — ko ne bi, samo neka bude vajde!“ — Ja mu onda ponudim glavu šećera i kažem da bi to najpriličnije bilo dati. Kupi on glavu i odnese bajagi kapetanici. Odmah kapetan s njim drukčije; potvrdi mu i procenu i nauči ga još kako će čas pre doći do para. Čim ode čovek, ja glavu opet te u moju sobu… Dođe drugi da moli za nešto — tako prođe i on. Ele, svaki dan tek kupi po neko glavu šećera od mene.
— Ama zar to nisu ljudi potpazili šta radite?
— Nisu, ja!… Namirisali su to oni odmah, ali su ćutali! A i šta bi mu?… Zar ti još ne znaš šta su naši kapetani. Prosto, ako mu nije volja, neće da te čuje dok mu što ne tutneš. Nekad se davalo na očigled, a sad to ide zgodno ispod ruke… Ljudi im znadu ćud, pa šta će — plaćaju. Vide da im bez toga obići ne može. Da se opet žale — kud će šut s rogatim izići na kraj!…
— Bogme, vi ste mu mnogo zaradili!
— Ja šta misliš ti, bolan!… Vidiš ovu kavanu? Nju je sazidao kapetan tom glavom šećera. Moj Pajo, padalo je tu novaca kao kiše!…
— Ama opet ti ne kaza meni kako se zavadiste.
— Stani da ti kažem… Znaš, kad smo počeli trgovati s novom glavom, on je počeo zapisivati koliko se puta proda. Vidim ja, pa mi bi za zlo — što zapisuje; valjda ga ja neću prevariti. Kad je tako, stanem i ja beležiti na glavi šećera; kad se god proda, povučem po jednu belegu plajvazom. Kad bi da se proračunamo — a to smo radili svakog meseca — po njegovom računu izlazi da je prodato više jedanput, a po mom ne izlazi. I baš mogu se sad gde god hoćeš zakleti — nije mi o glavu da lažem — da sam pravo beležio. Oko toga ti se, bogme, mi zdrpimo valjano. On meni: „Lopove!“ Ja opet njemu: „Varalico! lupežu nad lupežima!“ Umalo što ne bi i za vratove. Ja duhnem te iziđem od njega… I kad se proračunasmo, zakide mi čitavih 20 dukata!…
Utom uđe u kafanu jedan robijaš od onih kojima je skinuto gvožđe, pa slušaju pri policiji gdegod; pred vratima, vidi se kroz staklo na sredi, stoji žandarm. Robijaš uze neku dugačku flašu piva, pa pođe. Smotri ga naš dugajlija, pa se zagleda u nj kao da ga poznaje; zagleda se još bolje, pa ga zovnu:
— Jes ti, Radane?!
Robijaš stade, pogleda ga, pa uzviknu: — Aha, Đuko! Nuto, bogati, otkud ti ovde?
— Donese i mene vetar, Radane. Vi’š ja s mojim kapetanom kvit!
— Jesi davno iz Vladimiraca?
— Prekjuče sam pošao.
— Vere ti, šta li je od moje vesele dece? Gde li su sad?…
— Hajde ti, more! Šta čekaš vazdan? — obrecnu se na nj žandarm otvorivši vrata, i Radan ode ne dočekavši ni odgovor.
— Vi’š siromah! — reći će Đuko gledajući za njim. — To je, Pajo, onaj seljak što je nabavio kapetanu onu prvu glavu šećera.
— A što je na robiji? — upita Pajo začuđeno.
— Što je?… Što ga siromaha snađe beda! Bio je to čestit čovek, ali se nekako zaplete u dug. Zaduži se jednom kaišaru — nekom Uzloviću, pa mu lepo dohaka, i eto do šta je dospeo… Kobeljao se, jadan, kobeljao i otimao, pa sve uzalud. Najpre mu dao nešto malo, pa se naplelo koje interesa, koje ono glavno, koje na promenu obligacije… nikad otarasiti. A ti već znaš kako se kod nas interesom gule dužnici. Kad čovek vide u kakvo je zlo ugazio, on pokliznu i u radu. A kom će se opet militi rad kad mu drugi sve odnese? Poče i da se opija. Uzeše govoriti da je i pameću šenuo.
— E, jadnik! Kako ne nađe nekog poštenog čoveka da ga iščupa iz te bede?
— Nalazio je i to, ama mu sve podliju vodu. Kapetan se beše nešto na nj ispizmio, a zapelo mu oko za njegov vinograd, Uzlović opet zinuo na livadu — pa sve šuškaju zajedno i spremaju mu zamke. Baš kad mu htede biti prodaja, nađe siromah nekog poštenog čoveka ovde da mu da novaca. Htede se lepo iskobeljati. Ali, ne lezi vraže, to nekako prokopka kapetan i Uzlović, pa poteci tom čoveku. Kao za nesreću Radanovu, desio se taj čovek — kapetanu brat od ujaka. Navali kapetan: „Nemoj biti, tamo on, lud! Zar onom propalici i bekriji da daš? Ta on je prezadužen i kosom na glavi… Sve će ti propasti!“ I lepo odvratiše čoveka te mu ne dade. A kako se, siromah, beše obradovao! Čisto nanovo oživeo, pa mi se hvali kako će skinuti zlo s vrata…
— Pa dela, kazuj, što dopade robije.
— Stani — polako! Kazaću ti… Kad mu već podliše vodu kod tog trgovca, onda Uzlović tek priteže i navali da se učini prodaja… Što je opet ta prodaja brzo izvršena, nisi video! Ja sam se začudio kad se to pre oglasi, kad li pre iziđe u novinama. Tek jedno jutro zove me kapetan, a osmejkuje se: „Hajde, Đuko, spremi se da idemo na jednu prodaju!“ Spremim se ja i pođemo. Kad bismo već u Krnić, putem pored vinograda, on će tek pružiti prstom na Radanov vinograd: „Kako ti se dopada, Đuko, onaj vinograd?“ — „Dobar“, velim ja, „boljega retko gde ima.“ — „Što li to sad pita?“ mislim sam. Kad, a mi pravo okretosmo kući Radanovoj. To li je! Sad znam. Tu i Uzlović, tu seljaci, neki trgovčići seoski ukrutili se, pa hodaju ispred kuće. Siromah Radan sav pozeleneo od muke. Žena mu i deca kao potučeni… Poče se prodavati, mahom sve kupuje Uzlović, seljaci i licitiraju i ne licitiraju: žao i njima čoveka. Dođe red na kuću. Stade piska dece, žena mu udari u zapevku. On, siromah, kao zgranovan, ulete u kuću. Svi se zgledasmo šta mu bi sad! Dok ništa ti bog ne dade, grunu puška kroz jednu badžu, a moj se Uzlović prevrte, baš ni nogom ne mače!…
— Ubi ga! — začudi se Pajo.
— Ubi, dabogme. Dogorčalo čoveku. Nije to šala ostati sa sitnom decom — pod vedrim nebom, kao prosjak!… Načini se tu galama, dotrčaše još ljudi iz sela. On, siromah, sam iziđe i predade se, te ga odmah otpratiše u haps…
— A šta bi od prodaje?
— Prodaja se izvršila. Sve mu ode za dug i troškove, još se nije moglo ni isplatiti… Njega na ispit, pa posle sudu, sud ga osudi na robiju, i eto, siromah, još nije izdržao. Kapetan tera opet svoje. Vinograd je dobio. Sad valjda ima opet nekog te mu pomaže da trguje s glavom šećera… Siročad Radanova potucaju se po najmu; a žena mu nekako ubrzo presvisla od teška jada… Eto, moj Pajo, kako može čovek da strada!…
— Molim, fajerunt! — viknu jedan kelner uspremajući stolice po kafani. Đuko i Pajo odoše. Ostali gosti odavno se već razišli. Gazda drema u jednom kraju za stolom. Samo škilji još jedna lampa. Napolju zviždi vetar, i sićani prećavac zasiplje u prozore. Negde daleko čuje se pesma pijanih ljudi.