Pismo 2
Donaušingen, avg. 1847.
. . . . Kako sam došao ovde, u Donaušingen, odmah sam pohitao da vidim ono mesto gde izvire Dunav. Zbog toga sam najviše ovde i svratio. Donaušingen mala je varošica, ima lepu crkvu. Na dnu varoši ima lepa bašta i u toj bašti veliki dvor nekakvog kneza. Odmah pri ulasku u tu baštu ima jedno mesto lepim naslonom ograđeno; to je mesto nalik na veliku kacu, okruglo je i duboko je s dva čoveka, donekle samo ima voda: svud je naokolo lepo ozidano. Ozdo, malo-pomalo, voda ključa, jedva se primeti da po gdekoji klobuk od vode iziđe na površinu. Eto, to ti je izvor onog velikog Dunava što tamo kod nas onako silno teče i zadire obale našeg otačastva. Eto, to ti je onaj Dunav što onako strahovito huči kroz Đerdap, što topi Beč, Peštu i doline bačke i banatske. Eto nas u kolevci tog velikog junaka s kojim se Evropa ponosi i o kome se Nemci, Sloveni i Mađari prepiru kome narodu pripada. Nemci kažu: Dunav je naš, jer međ nama izvire. Mađari vele: nije nego naš, jer u najvećoj snazi kroz nas teče. Sloveni kažu to isto, i pridaju još: da međ njima utiče u more. Možda će doći kadgod i takvo srećno i prosvećeno vreme da će se ova tri neprijateljska naroda međ sobom tući samo da vide čiji je Dunav. — Pripovedaju ovde za jednog Mađara, koji je želeo Peštu i Budim spojiti u jednu varoš, da je došao ovamo i zajazio izvor Dunava, pa povikao: „Ala će se u Pešti začuditi kad Dunav najedanput presuši!“ Voda je na ovom izvoru bistra i dobra. Na jednoj motki ima utvrđena drvena kupa kojom putnici zahvataju vodu, te se napiju za spomena. Zahvatajući vodu da se umijemo i siti napijemo zamutili smo ceo izvor; zato ako vam Dunav tamo mutan dođe, nemojte se čuditi, tome smo mi krivi. — Ovaj izvor odmah ispod varoši utiče u reku što se zove Brege, i odatle naniže nosi ime Dunava. Tu nedaleko utiče s desne strane i reka Brigah, i u ovom malom izvoru gubi svoje ime. Odavde pa do svog ušća u more spusti se Dunav preko dve hiljade stopa nizbrdo.
Ja sednem pokraj ovog znamenitog izvora; gledao sam neprestano kako voda tiho, polagano i neprimetno izvire; gledao sam, mislio sam i morao sam i nehotice nasmejati se kad se opomenem kako se ovaj bunar zove. Sto sam puta u sebi pomislio: to je dakle onaj veliki Dunav! — Pri ovakvim predmetima može čovek postati filozof i preko svoje volje. Gledeći ovaj izvor Dunava činilo mi se da gledam u kolevci velikoga Karla ili cara Napoleona, koji su Evropu osvojili. To je slika velikih vojvoda. Šta Dunav može lepše predstaviti nego život jednog takvog vojvode? Dunav pri izvoru malen je, slab, može ga svako dete preskočiti; pomoću drugih reka, koje u njegovoj slavi svoje ime gube, postaje veliki i jak. Tako i čovek koji se u ratovima proslavi, podigao se tuđom pomoću i tuđim životima. Kad bi Dunavu oduzeo sve reke koje se u njega slivaju, i koje se drugim imenom zovu, on ne bi nigde veći bio nego što je ovde pri izvoru. Kad bi Cezaru i Kanibalu oduzeli junaštva njegovih vojnika, oni bi ostali mala i neznatna stvorenja.
Video sam Dunav u njegovoj sili i snazi, video sam ga ovde u kolevci: još mi ostaje želja da vidim njegov grob, njegovo ušće u Crno more. Od izvora do ušća Dunav, računeći i njegova krivudanja, pređe osam stotina sati dužine. — Zbogom, pisao bih ti još, ali krčmar otvori vrata i prekide mi pisanje svojim krupnim glasom: „Ako zapovedate, ručak je gotov!“
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .