Pismo 5
Cirih, avg. 1847.
Evo me u Cirihu, i ovo pismo možeš smatrati da je prvo iz Švajcarske. Na što god pogledam, pred sobom i oko sebe, sve me opominje gde sam i sve me podiže k nekoj duševnoj nasladi i uživanju. Moja gostionica gde sam odseo, i odakle ti pišem, stoji na obali ovoga lepog jezera. Nadesno plave se brda; a nalevo vide se, snegom pokriveni, visoki Alpi, tako da jedva mogu razlikovati od oblaka. — Tamo, preko onih snežnih bregova, meni je put! — I leto i zima stoje mi pred očima u jedan mah. Šuštanje talasa, veselo pevanje lađara, sa ovim čistim planinskim vazduhom dolaze mi kroz otvorene prozore. Iz ove Gesnerove varoši najradije bih pisao idile i pevao milinu patriotskog života. Gesner, čije idile ostali svet drži za igru poezije i uobraženja, samo je kopirao ovaj srećni i zadovoljni život svojih zemljaka. Za one koji nisu ovuda putovali, Cirih i njegovo jezero s bregova gledali, izobilnost ne samo u medu i mleku nego i u poštenju, iskrenosti i ljubavi primetili; za one koji su u velikim varošima Evrope odrasli: za njih sve ovo, i kad očima vide, ništa drugo nije nego lepo napisana idila koju vide i osećaju, a ne mogu sebi da predstave da nije izmišljena.
Ne kajem se što sam iz Konstanca dovde sa svoja dva druga na kolima putovao; oni su obojica iz Prajske. Četvrti drug u našim kolima bio je jedan nepoznat, prijatnog izgleda i vrlo razgovoran, star čovek. On je s početka dugo ćutao, samo smo nas trojica međ sobom neprestano govorili. Kad su kola trčala po ravnici ili niz brdo, mi smo ćutali; od zveka praporaca na konjima ne čuje se govor. Kako pođemo polagano uz kakvo brdo mi odmah produžimo govor o našem putovanju. Najviše smo spominjali ona mesta gde smo lepo ručali i večerali, i šta smo jeli. Nama, koji smo navikli da jedemo na male porcije, neobično je bilo što nam na ovom putovanju, po švajcarskom običaju, svuda i svakom prilikom, iznose mnogo mleka i najlepšeg belog meda. Tu se, naročito pri doručku, metne pred nas, pa jedemo koliko koji može. Pokatkad smo s tugom spomenuli kako nigde nema dobrog piva; ali tešismo se tim što se pivo ne slaže s medom i mlekom. I onaj starac umeša se u naš razgovor i, posle kratkog vremena, reče nam smešeći se: „Vi mi nećete za zlo primiti ako vam nešto kažem?“ — Mi odgovorimo da nećemo. Njemu to ne bi dosta, nego i drugi put reče: „Ali dajte mi reč da se nećete naći uvređeni.“ Mi se svi trojica zgledasmo; ali, uvereni da tako obrazovan čovek, kao što on izgledaše, nije sposoban bez uzroka vređati nas, mi mu smejući se glasno odgovorismo: da se od njegovih reči nećemo i ne možemo naći uvređeni. Na to nam starac ozbiljno reče: „Nemojte biti rode!“ — Ja odmah pogledah jednog svog druga koji imađaše vrlo dugačak vrat, i počeh se glasno smejati. Starac produži: „Nemojte biti rode. One prođu celu Evropu, i ni o čem drugom ne govore nego samo o barama, i kakve su žabe i ribe u njima. Vi se danas vazdan razgovarate samo o tome šta ste u putu jeli i pili.“ Prestadosmo se smejati i ćuteći priznasmo našu slabost, a starac, kao kakav profesor sa katedre, produži: „Ako na svom putovanju budete pažljivi, naći ćete u Švajcarskoj, osim meda i mleka, dosta drugih stvari koje će za vas biti nove i od koristi. Snežne bregove možete i na drugom mestu videti, ali švajcarske državne i društvene ustanove i uredbe ne možete naći na drugom mestu. O tome treba da razbirate i da se razgovarate. Naša sloboda nije prividna i privremena. Mi je osećamo i uživamo pri svakom koraku, pri svakoj reči, pri svakoj misli. Ona je naša kraljica.“ Tako otprilike celim putem razgovarao se s nama taj dobri i mudri starac. Jedan iz našega društva upusti se da brani monarhijska načela i stajaću vojsku, na šta mu je on izgovorio dugačku lekciju.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .