Poglavlje 2
Prolazi godina po godina.
Miona se već navikla na samotinju i teret. Čisto sad ne bi verovala da može biti i drukčije! Deca joj poodrasla. Ognjan uzeo petnaestu godinu. Ide u školu. Veliki je đak. Dušanka navršila trinaestu. Ona uvelike odmenjuje majku u kućevnim poslovima. Ako Miona zorom podrani na njivu da užanje koji snop više, ili ode na livadu da poplasti ono što je Jelenko juče pokosio, — neće u podne, kad se vrati kući, ostati bez ručka. Dušanka se brine o tom kao kakva matora reduša. Ume čak i pogaču da umesi… Najmlađi, Senadin, uzeo je devetu godinu. Još gradi ponekad pucaljke od zove; ali je kadar da pričuva jaganjce i da istera ovce na popas. Vajdica je i od njega.
Hvala bogu, dečica su Mionina zdrava i vesela, razborita i vredna. Odevena su kao iz najbolje gazdinske kuće. Mioni je puno srce kad ih pogleda.
— Tići moji lepi!… prošaputala bi često uzdahnuvši. — Bože jaki, molim ti se, podrži me u zdravlju i snazi dok mi ne ojačaju ova krila moja!…
Dobar je bog. On je saslušao ovu usrdnu molitvu samohrane udovice.
Ljudi iz sela divili su se durašnosti Mioninoj. Svud su je hvalili i njome ukorevali svoje domaćice kad bi se malo olenile. Samo jedno beše im za čudo: kako je mogla tako samohrana odvojiti od kuće Ognjana i opremiti ga u školu! To su joj kao i zamerali.
I sam Jelenko prekoreo je jedanput Mionu zbog toga. Beše se svratio sa svojim stricem, starim Jezdimirom, pa posle razgovora o svemu i svačemu, reći će snasi:
— Vala, svak ti se živi čudi kako se dajaniš… Jesi vredna, jesi pametna. Samo si nešto sludovala…
— A šta to, dešo? — upita Miona i pogleda Jelenka malo začuđeno.
— Što ono dete ne ostavi kod kuće da ti barem štogod pomogne? Toliki imućniji i zadružniji ljudi, pa nisu kadri odvojiti svoje dece… Ti si i onako sirota i mučenica, pa…
— Ne dam ja, dešo, da mi deca budu poslednja u selu! — odgovori Miona i zaplami se malo u obrazu. — Pokojni Sibin, bog da ga prosti, često je govorio kako će, ako dočeka, školovati Ognjana. Ja sam mu ispunila želju… Kad sam se mučila toliko godina, neće mi zar biti ništa ako se promučim još neko vreme…
— Ono jest, snaho, — poče stari Jezdimir. — Sve je to lepo i krasno: ali opet — ti si eto sama u kući, pa ti je zauvar makar i mala pomoć i olakšica…
— Ta Ognjan će mi sad o Petrovu dne izučiti i ostati kod kuće… Ako bog da zdravlja, daću odmah na jesen i Senadina. Neću ja da mi deca budu slepa kod očiju! — odgovori Miona tako pouzdano i odsečno da joj ni Jelenko ni Jezdimir ne umedoše reči reći.
Prozboriše još dve-tri o drugim stvarima, pa se digoše i odoše.
— Muž žena! — reče čiča Jezdimir polako, pošto odmakoše od kuće Mionine.