Poglavlje 4
Njiva iza laza nema više od dana oranja. Zemlja potakša; kad je dobra godina, rodi dve-tri krstine jarice.
Ognjan taman obrazdio prvu brazdu, pa hoće da svrati… kad eto ti mu majke.
— Nuto moga matorca kako mi radi! — kliknu Miona radosno, pritrčavši, pa uze grliti i ljubiti Ognjana.
Ognjan se malo iznenadi.
— Pa srećan ti rad, domaćine moj! — nastavi Miona. — Gle, gle! Kako je to krasna brazdica, pa kako je duboka!… O, mene lude! Govorim koješta, a ti si umoran, rabotniče moj!… Dela, evo… evo seja ti spremila i ručak…
Tu Miona brzo povadi iz torbice što je spremljeno. Prostre torbicu, pa razredi po njoj: malo soli, luka, nekoliko pečenih krompira, tanku pogačicu, zastrug mežganika, pa i čuturicu, govoreći:
— E, gle ti Dušanke! Spremila ti i čuturicu vina. Matorka moja! Zna ona šta valja umornu čoveku… Ustavi ralo, sine! Dosta si mi radio!
I suze joj grunuše.
— Šta ti je, nano? — reče Ognjan sednuvši. — Ti plačeš?
— Ništa, sine, ništa! Eto smejem se!… Dela uzmi — gladan si, znam… Bogami, i ja se zabavih malo dole u čaršiji… Da znaš kako učitelj hvali Senadina!…
— Sedi i ti, nano, da ručamo zajedno — reče Ognjan lomeći i njoj parče pogačice.
— Neka, sine! Ručaću ja kod kuće… Dušanka me čeka — odgovori Miona stojeći i kao dvoreći sina. — Ti misliš i ja sam umorna. Nisam, Ognjane! Mogu ja vazdan stojati, sinko!… Ama uzmi! Neka, stići ćeš. Ne moraš ti sve danas uzorati… E, gle ti njega! Baš ore kao matorac! Kaže meni Dušanka… A ja mislim — šali se, vrag jedan!
I opet joj suze udariše. Ona ih briše rukavom i smeje se.
Ognjan se čisto zbunio. Neki plamen udario mu u lice. Zausti da rekne nešto, pa baš ne ume.
Miona ga opet nudi.
Poče da ćereta s njime kao dete… sve stojeći. Reče kako će očuvati šenicu s te njive — samo za blage dane. Mesiće od nje česnicu, kolač za krsno ime. Najlepše je brašno od staroga žita.
— Samo ako dobro rodi — reče Ognjan. — Znaš i sama, nano, da nam je ova njiva ponajtakša… Žito se gotovo svakad izglavniča…
— O, rodiće, sine!… Mora roditi! Ta ovake zemlje nema ni u Moravi! Ovde nikad nije bilo ni glavnice ni ljulja… Videćeš ti kako će tu biti dobra šenica…
Ognjan poruča, pa se diže te prihvati opet ralo i ošinu volove…
Miona stoji i gledi sina kako kao petlić opskakuje, tegleći za ručicu i navijajući ralom čas na jednu čas na drugu stranu. Rad je težak, a detinja ruka još nejačka.
Nekoliko puta Miona htede da pritrči i da mu pomogne… ali nešto ne smede. Ni sama ne zna zašto…
Pribra torbicu, pa pođe polako kući.
Osvrtala se nebrojeno puta i gledala Ognjana. Videla je — kad je uzorao čak i treću brazdu!…
Obuze je neka čudna radost. I plače joj se — i smeje joj se. Ne zna ni sama zašto!… Malo, pa tek prozbori onako sama: „Ta red je jednom da i mene bog obraduje!… I zar ja nisam srećna? Ko to kaže!… Te kako sam srećna! More, imam ja sina! Imam domaćina, hej!… Neće meni više poslovati tuđe ruke… Aja!… Nema niko ovakog detića. Eno ga ore!… Ne može bolje ni Jelenko!… Momak je to!… Još godinu, dve, pa ću ga i oženiti — ako bog da! O, ta i moja će kuća propevati!…“
Dušanka ne pamti da je ikad videla majku veseliju nego tad — kad se vratila s njive iza laza…
Došla je kući pevušeći neku veselu pesmicu.