Poglavlje 3
Nastao je časni post. Zima već prevalila. Ne duva više oštra ustoka ni hladni sever. Sad se beli vetar1 igra golim granama visokih bukava — pošav od Župe, pa sve do Željina, Nerađe i Kopaonika. Sneg svud gotovo okopneo. Samo onaj na Suhome rudištu ne haje za beli vetar; on će se rasplinuti tek posle — kad pripeku junske vrućine.
Na sve strane razmileli se vredni ratari. Oru njive, popevajući i nadajući se dobroj godini.
Tek u podne stiže Miona iz čaršije. Išla je tamo zorom da obiđe Senadina.
Ona je održala svoju reč. Ognjan je o Petrovu dne dovršio četvrti razred, a Senadin je odmah po Preobraženju pošao u prvi.
Taman Miona ozdo uz voćnjak, a Dušanka ispade iz kuće. Stutoljila nešto u lepu šarenu torbičicu, pa se nekud žuri.
— Kud ćeš ti, Dušanka?
— Ene de! Zar i ti dođe! — odgovori Dušanka gotovo kao i zbunjena. — Baš dobro, da ne ostane kuća sama… Eto ja pošla do brala…
— E? A gde je on?
— Na njivi tamo iza laza… Reče da mu odnesem ručak.
— A zar neće doći kući da ruča?
— Neće.
— A što?
— Otišao je s volovima i ralom…
— E! — čisto uskliknu Miona. — Pa što mi odmah ne kažeš, vesela bila? Daj meni tu torbicu! Ja ću mu odneti…
— Neka, nano, ti si umorna… Odneću mu ja… Pa onda…
— Šta, čedo?
— Rekao mi brale da ti ne kažem odmah. „Hoću, veli, da obradujem nanu…“
— O, bog mi ga obradovao!… Nisam ja, dete, umorna! Ta nisam ni osetila kad sam došla… Eh, baš ti ne valja posao što mi odmah ne kaza! Vidiš ti njega!… Daj mi tu torbicu! Podne je eto prevalilo!… A je li otišao odavno?…
— Pa i nije. Tek ako je sad stigao na njivu…
Miona brzo uze torbicu od Dušanke, zagleda šta je spremljeno, pa ode žurno.
Dušanka osta pred kućom — gledeći čisto začuđeno za svojom majkom.
Napomene
- Tako se u tom kraju zove Jug. (Prim. aut.)