Poglavlje 1
Jedan dan oko Petrova dne, a baš u sam prvi sumračak, počeše zvrktati nasipom beloševačkim male, prljave taljige nekog Simice Šuškala iz Meonice. Prozvali su ga Simica što je bio malen i hitar kao petlić; Šuškalo su ga prozvali što je šuškao kad govori. Njegove taljige i mršavo, mrko kljuse svi su dizali na podsmeh — iako su to bila jedina kola u kojima se vožahu putnici iz Meonice, i iz nekoliko još sela, kad putuju u Valjevo i natrag.
Simica je bio veoma naivan, ali je ipak uviđao šta vredi njegovo kljuse i taljige u njegovoj okolini, pa nije ni mario što mu se podsmevaju, nego je sasvim ponosito govorio o svojim taljigama i mrkovu i zvao ih „moje kočije“.
Međutim, ko se god vozio u tim njegovim „kočijama“, taj već i bez kalendara može znati kad će se vreme promeniti: jer ne dâ se ni zamisliti da se takav putnik nije barem jednom strmoglavio u kakav jarak ili rupčagu kraj puta. A već što se truckanja tiče, seljaci su preporučivali svakom od strune, kao najsigurniji lek, Simičine kočije.
Ele, kočije su Simičine zvrktale nasipom beloševačkim, a u njima sedio Nikola učitelj i Sava, opštinski pisar iz Meonice.
Sava je bio živi đavo — i veseljak, i govorljiv, i šaljivčina; a Nikola više ozbiljan i ćutalica. Obojica mladići oko svojih 25—26 godina, na najboljoj snazi. Obojicu su svi u onoj okolini voleli i hvalili se njima.
Sad su njih dva putnici Simičini. Simica veseo, bože, veseo što vozi tako valjane ljude; izmahne nekakim patrljkom, za koji je privezao malo uzice te načinio bajagi bič, ošine svog mrkova, pa zategne što igda može: „Bolan, Julka, zar si još devojka?…“ Kljuse se malo zakasa, a njegove kočije a na jednu a na drugu stranu, a s obe strane puta zija dosta podubljih opasnosti, pa još neke i kaljave. Sava i Nikola drž’ rukama za lotre, pa se uzveraju na koju će stranu poiskakati, jer su časom mogli da se načine lepi kao oni ćerpičari što po vazdan mese blato i suše ćerpič kraj Kolubare.
— E, e, lakše, lakše, more!… Šta to radiš? — podviknuće Sava kad kočije trucnuše preko jedne prilično duboke i opasne opasnosti nasred puta, te putnici odskočiše za čitavu pedalj s ono malo krovine na kojoj seđahu.
— Ništa, ništa — ne bojte se! — kuraži ih Simica i, skočiv hitro na zemlju, stade zavirivati da mu nije što spalo s kočija.
— Stani da siđemo — biće sigurnije. A i tako ne može ti konj izvući uz to brdo…
Simica ustavi kočije, te Sava i Nikola siđoše, pa ode napred ošibujući svaki čas svog mrkova, koji je jedva vukao i prazne taljige uzbrdo pored Bele stene.
Sava i Nikola pođoše najlak peške za njim.
— O, brate, ala me onaj danas naljuti, jesi video samo! — reći će Sava.
— A što se ti opet kidaš? — primeti mu Nikola. — Pusti ga nek govori! Dobro te nije gori, a onaki se kojekako mogu trpiti.
— Ono i tako je, ali ga baš ne mogu slušati. Gde god stane i sedne i s kim se god sastane, sve se hvali kako je on najtačniji, najuviđavniji i najveštiji u svom poslu.
— Ta to je njegova slabost.
— Slabost, ali već mi dosadi ta njegova slabost.
— Pa šta ćeš mu kad je taki… Evo, ima dve godine kako je kapetan u ovom našem srezu, pa ga već i deca znadu kakav je i smeju se hvalisanju njegovu. — Naposletku, ja ne znam kaki si ti to! Ja se nikad ne bih ni upuštao s njim u take razgovore… Znaš dobro da on ne misli kao ja i ti, niti ga možeš obrnuti da misli, pa što tek za praboga prosipati reči?!
— Ali ja se nisam toliko ni upuštao…
— E, nisi ja!… Uzeo si mu dokazivati kako nas naše kancelarije i ono odugovlačenje i piskaranje po njima skupo staje. To ti njemu ne možeš nikad dokazati…
— Ali molim te, Niko, kako neću?… Eto uzmi samo jedan prost raspis šta staje. Na primer, nađe se u našem selu kakvo mangup prase; ne vredi najviše 20 groša. Šta bude? Opštinski sud javi aktom sreskoj vlasti i moli je da se traži prasetu gosa. Sreska vlast potraži prvo po srezu, pa ako nigde nema, onda javi okružnom načelstvu i umoli ga da raspiše. Dok se to sve raspiše kud treba, utroši se, koje za sastav a koje za prepis, blizu 400 groša same hartije.
— Smanji malo, smanji! — primeti mu Niko smešeći se.
— Šta smanji? Izračuni sam, pa ćeš videti! Niko se zamisli i stade računati u sebi. Malo posle mahnu glavom i reče:
— Gotovo pravo veliš; odista ode blizu toliko…
— A kud je još poštarina i rad oko toga… Dakle, vidiš, jedno šugavo prase stane toliko troška, a koliki bi račun bio kad bi uzeli računati neku parnicu koja se tera po 5—6 godina?… Istroše ljudi i crno ispod nokta dok dođu do nekog svog prava…
— Sve je tako, ama nema ni smisla ni vajde dokazivati tako što kapetanu Paji.
Kapetan Paja bio je od onih starih kapetana kojih danas retko ima, i koji su u svoje vreme izučili samo dva-tri razreda osnovne škole, pa posle dugom službom doterali do čina kapetanskog.
Kapetan Paja bio je u svojoj dužnosti dosta dobar, gotovo bolji od mnogih njegovih kolega. Sudio je i izviđao razne sporove u svojoj kapetaniji više po svom sopstvenom nahođenju, nego po propisima. Obično se starao da lepim rečima i savetom izmiri parničare. Zato ga je narod vrlo zavoleo, poštovao i slušao. Ako koga malo oštrije i pokara — niko mu ne zamera; star je čovek, a kara ne što je pakostan, već što je rad da svakog obavesti.
Što se tiče njegovog razumevanja raznih propisa, o tome neki đavolani pričaju ovakav slučaj: Jednom se zapali u obližnjem selu neko seno, šta li. Dođe pandur i javi to kapetanu Paji. „Čekaj“, veli mu kapetan, pa uzme neki zbornik i stane prelistavati, zaintačivši uza svaki list, „požar, požar, požar!“ Pandur u nestrpljenju žuri ga: „Gospodine, šta ćemo, gori tamo!“ „Čekaj, more, čekaj“, pa lista dalje i ponavlja, „požar, požar!“ „Izgore sve, gospodine, šta ćemo?“ — reče žurno i drugi pandur utrčavši u kancelariju. „Pa neka gori, šta ću mu ja; ovde nema nikakva propisa!“ odgovori kapetan čisto srdito i baci zbornik u kraj.
A priča se još i ovo o kapetanu Paji: Jednom dođe raspis od načelstva da svi sreski kapetani podnesu izveštaje ima li u njihovim srezovima kakve industrije. Posle nekoliko vremena odgovori načelstvu: „Po naredbi načelstva tražio sam u mom domašaju dotičnu industriju i nigde je nisam mogao naći.“
Kapetan Paja imao je, kao što se već i Sava žali, pored svojih dobrih strana i jednu slabost — da se hvali, ma za što bilo. Sava se našao s njim u Valjevu i tu, reč po reč, gotovo su hteli da se svade zato što se kapetan, po svom običaju, hvalio kako je on uviđavan i kako nikad ne radi ništa uzalud. Naposletku, u onom inatu, opkladili su se u pozamašnu opkladu da će Sava kapetanu podvaliti da napiše makar jedan raspis uzalud.
— O, ne mogu ja njemu ostati dužan nikako!… Reći mi, molim te, pred onolikim ljudma da lažem i da ne znam ništa!… Vala doskočiće njemu Sava i dobiti opkladu, već ako ne bude živ! — gotovo ljutito preti Sava.
— ’Ajde, Savo, videću kako ćeš mu doskočiti — reče Nikola smešeći se.
Utom iziđoše već navrh brda, gde ih Simica čekaše s kočijama. Opomenuše Simicu da dobro otvori oči niza stranu, pa posedaše. Tu se već videlo da mogu malo i Simičine kočije juriti.
Bilo je već neko doba noći kad stigoše pred meoničku mehanu. Sava i Nikola uzeše svoje zavežljaje, pa odoše naviše u selo.
Simica ispreže mrkova, turi mu jednu rukovet sena, pa uđe u mehanu da popije ona dva groša što su mu učitelj i pisar na rakiju dali; a već — ako zatreba, moći će se još koji groš i od kirije otkrnjiti.
U mehani seđaše nekoliko Meoničana i među njima dućandžija Đoša i pop Stevan. Mora da su nešto važno govorili, kad se ućutaše za časak, dok vide ko je. No kad videše da je Simica — svoj čovek — nastaviše opet divaniti, ali prilično ozbiljno.
Simica im nazva boga, reče popu „Blagoslovi oče“, pa sede kraj njih i poče puniti lulu, a međutim je i mehandžija, po dužnosti svojoj, već metnuo polić preda nj.
— Ama ja vam rekoh, — poče pop Stevan malo potiše — videćete da nećemo dobro proći, a ide Sveti Ilija!…
— Nećemo ja! — prihvati neki Jovan travar iz gornjeg kraja. — Nije to bolan šala — zakopati nahotče u seoski potes!… Eno preklane, pamtiš i ti, Marjane, i ti, Manojlo, a i ti, oče Stevo, gde po Dračiću pobi sve tuča… Drži ljudi, zovi čak protu iz Valjeva te nosi litiju, i udri, čini molitvu, aja!… Dok jedva, u zlo doba, seti se onaj sprženi Perica. „Bog s vama, veli, ljudi! Zar ne vidite da sve ovo propade? Nije nama vajde ni od prote ni od litije, nego de da iskopamo mi ono nahotče iz našeg sela!…“ Odmah ti, bolan, graknu selo, te ko budak, ko motiku, ko pijuk — iskopaše ga i odneše, te ukopaše, čak negde kraj Graca pod obalu i, hvala bogu — više ni gradljike!
— Ja šta mislite vi, more ljudi, — prihvati opet pop — osakatilo je to narod da ne može gore biti!… Eto, svi znate kako je i Zlatarić stradao što se u potes seoski zakopao utopljenik, a kamoli nećemo mi…
— Jes’, popo, imate pravo, — tvrdi Đoša ulagujući se, — ravnim načinom, znate, i ja sam slušao kako su ta dva sela stradala… Letos sam, znate, izlazio u veresiju, pa stra’ota božija — samo da ste ondak videli.
— Ama ko li to naredi da se baš u naš potes ukopa? — upita Manojlo.
— Naredi kapetan, eto ko! — odgovori Jovan gotovo ljutito. — „Našlo se, veli, u vašem ataru…“ A nije, zakona mi! Eno, sutra nek iziđu ljudi. Eto i ti si, Marjane, bio onde kad smo ga našli. Kazaće svi da nije u našem ataru nego u paštrićkom.
— Vala, ljudi, meni se čini — poče Marjan tako važno kao da kazuje neku bogtepita kaku tajnu — da je to samo kapetanov inat… Još otkako se terasmo ono lane oko sinora, odonda se on na nas nešto izuze i stade duvati. I evo ovde sam najtanji, — tu Marjan pokaza prstom svoj zamašan vrat — ako nije samo usprkos naredio da se to dete u naš potes zakopa!
— Jes’, gospodin-popo, duše mi! — prihvati sad Đoša, metnuv ruku na prsi i unese se popu u oči. — Ja sam se, znate, ondak ravnim načinom našao u sreskoj kući, znate, da pokupim ono malo veresije. I verujete li, gospodin-popo, primetio sam ravnim načinom da radi u inat. Jes’, tako mi svega na svetu, baš sam lepo poznao da je to njegovo maslo.
— Čije mu drago, tek nije po nas dobro — reče pop kao zabrinut. — Nego dela, ljudi, da kako otarasimo tu bedu iz našeg potesa.
— Jes’, bogami, popo, — prihvatiše svi ponovu misao — to će najbolje biti da otarasimo belaja od naše kuće. Samo kako bi?…
— Lasno, brate, — upade u reč Jovan, — iskopati ga, pa odneti u atar paštrićki, te ukopati gde se i našlo.
— Ono lako je to kazati, — prihvati Manojlo, — ama ko će ga kopati?… Danju se ne može, videće kogod, a noću — ja, bogami, ne kopah ga, pa makar mi grad odbio oba uva!…
— Ako nećeš ti, ima ko će — reče Jovan. — Eto Marjana, on ga je i ukopao.
— Ta ono jes’… ama ja, gazda-Jovo, — uze Marjan da izvija, jer baš nije voleo da noću barata oko mrtvaca i grobova. — Ono znaš… nije baš ni lako!
— Pa nećeš ti sam, ne boj se! — kuraži ga pop Stevan. — Eto ti i Simice. Vas dva moći ćete zar? Simica i onako kopa kašto rake — nije mu prvina. Oćeš, Simo, a?
— Ta moglo bi se, oče Stevo, nego znaš, — poče i Simica da izvija — nekako, što veli Marjan…
— ’Oće, ’oće, Simica, znam ja! — navali Jovan. — A sutra mu ne gine napojnica, svi ćemo dati…
— ’Oćemo, ’oćemo! Šta, zar mi našem Simi da ne damo?! — graknuše svi.
— Ali to treba još noćas, dok nije kapetan dokučio pa nam može smesti — veli pop. — Noćas je baš kao što valja; ljudi umorni, odmaraju se — niko neće opaziti…
I tako Simica i Marjan pristaše. Sad se tek otvori živ razgovor i šala. Njih dva popiše unapred poprilično napojnice; a već sutra, kad se sve svrši — biće još.