Poglavlje 1
Ćir Trpko ne prodaje više ni bozu ni kokice. To je nekad prodavao po ulicama beogradskim kad je bio mali, i kad se još nije zvao „ćir“. Sad je ćir Trpko, ili kao što on kaže „sega“ — veliki gosa; drži mehanu u selu K., pod Kosmajem, uz mehanu dućan, a uz to oboje ima dvesta ovaca, veliki čair, a aparta što ima još njiva i drugih dobara.
Mehana mu je na zgodnom mestu, baš na drumu seoskom. Ko god pođe i potera, ili ponese što u Beograd da proda, mora proći pored ćir-Trpkove mehane i dućana. Ćir Trpko, naravno, ne propusti nikoga dok s njim što ne pazari. A umeo je tako vešto saletiti čoveka da ga se ne možeš otresti. Svaki dan kupi on ma šta; naravno vrlo jeftino, a kantar mu je već tako zgodno ujdurisan da svakad odmeri kako hoće ćir Trpko; ako hoće oku — oku, dve — dve, litru — litru.
Jedno jutro poranio ćir Trpko, pa čeka pred mehanom hoće li naići kaka mušterija. Dok eto ti nekog Tiosava Negića, uprtio punu torbu voska pa se uputio putem. Kad bi pored mehane, zovnu ga ćir Trpko, zanoseći malo po cincarski.
— Gazda Tiosave, što ti je to?
— Malo voska, ćir Trpko.
— A’de, more, da popijemo ’ednu.
— Nemam kad, ćir Trpko.
— A’de, a’de, more! — saleti ga ćir Trpko, te svrati pred mehanu.
Iznese ćir Trpko dve čašice rakije na nekom šarenom služavniku, pa pruži Tiosavu i reče:
— Ama što sega imam rakija! Pred pašina majka će se ne stidi!
Tiosav iskapi čašicu, namršti se malo i učini:
— Ih, ala pali!
— Ne ti kaza, more! Ama ćir Trpko! — reče i kucnu se prstom u čelo, tokorse da pokaže kako je on to promućuran; a ispod oka pogleda na onu torbu voska.
Popi i ćir Trpko rakiju, na onda upita:
— U Beograd ćeš nosiš to? — i pokaza rukom na vosak.
— ’Oću, ćir Trpko; čujem dobro prolazi, pa da se uzme koja para.
— Te lažu, more; ne ti projde, živ mi gospod!
— Ama juče je čovek prodao po dvadeset i pet groša.
— Čovek? U Beograd reče?
— Usred Beograda na pijaci. Prodao je Vitomir vosak po dvadeset i pet groša.
— Za Vitomira mi meni reče?
— Jes’, jes’, Vitomir.
— Vosak za dvadeset i pet?
— Jes’, za dvadeset i pet.
— Te laže, dženabet! Ne prodaš ni po petnaest.
— Ako ne prodam, lako je vratiti kući — odgovori Tiosav, pa ustade i maši se za torbu da ponese.
— Znaš, Tiosave, što?
— Šta, ćir Trpko?
— A’de daj meni taj vosak.
— More batali! Nećeš ti da platiš.
— Što ne platim, ne platim; će ti platim sos lepi pari. Što išteš za oka?
— Pa rekoh ti dvadeset i pet groša.
— Hm, dvaeset i pet! Ne se pravi budala. Ti platim šesnaeset.
— Kaki šesn’es? Ni za dvaest ti ne dam.
— A osamnaeset?
— Aja! — učini Tiosav i podiže torbu da uprti.
— Stani, more, stani de! Ti dam dva’eset, ’oćeš?
— Ne mogu, ćir Trpko; nije vajde!
— Što ne mogu, ne mogu! — saleti ćir Trpko Tiosava. — Će odeš u Beograd, potrošiš pari, ćeš dangubiš. Će ti košta, more, ej! Ne ti se fati ni petnaeset oka.
— Ono jes’ danguba; ali baš ne mogu po to — reče Tiosav i pođe.
Ćir Trpko uhvati ga za torbu.
— E ti dam dvaeset i eden! A’de, a’de! Ovamo, dečinje be, taj kantar!
— Ama malo je, ćir Trpko, bogami!
— Hm, malo! Što malo? Ni jesme svoji ljudi. A’de, a’de! — zaokupi ćir Trpko, i Tiosav opet spusti torbu.
Dođe jedno Cincarče s kantarom. Ćir Trpko odmah uze meriti.
— Osum oka! — reče potegnuvši torbu na kantar.
— Osam! — uzviknu Tiosav. — Ne može biti! Kakvih osam, bog s tobom?
— Evo nà! Osum zdravla mi! — reče Trpko i podnese kantar Tiosavu.
— Ama jutros sam merio na moj kantar, pa ak dvanaest oka.
— Što tvoj kantar? Ne vide li to, a? — reče Trpko i pokaza mu neku krpicu prodenutu kroz jedan lančić na kantaru, i na kraju kao zapečaćenu crvenim voskom. — Ovija kantar, more, kapetan go potvrdi!
— E, ja ne znam, bogami — reče Tiosav sumnjajući. — Ama brate, osam oka. Da je barem po oke, ja li oku manje, ’ajde de; ali — četiri!
— Kamik da ’edem, ako te prevarim! Osum, živ mi gospod! Na! — reče ćir Trpko i opet poteže torbu na kantar, pa je pruži zajedno s kantarom Tiosavu: — Na, vidi go, vidi!
Izmeri i Tiosav, pa mahnu glavom i učini:
— Bog s nama! Osam odista! Ama, aja, ne može biti! Ne mogu ja nikako — i opet se maši za torbu da je ponese.
Ćir Trpko ga tako saleti da mu morade dati vosak kako su izmerili i po dvadeset i jedan groš. Primi Tiosav pare pa ode gunđajući sam: „Lepo meni veli Živana: „Ne svraćaj, more, onom Cincaru!“ Aja, ne dade meni đavo! Baš ako će… Pre mi zakide tri oke vune, zakide mi jednom dve oke loja, jednom oku graha, sad četiri voska!… Pogan Cincarin!“
Ćir Trpko je ostavio vosak u svoj dućan, pa je opet vrebao drugu mušteriju. Što on propusti, to dočeka njegov ortak Stavra u dućanu. I tu se tek pazaruje dobro. Nema dana kad ne dođe kakva snaša ili devojka iz sela da kupi što: šamiju, iglu, đinđuva, maramu, pa čak poneka i belila. Naravno, s dućanima došla je u sela i sva pomodna roba, pa s njom i belilo. Ele, kao što rekoh, nema dana kad se ne uvrati koja snaša kod Stavre u dućan da pazari, i obično, nemajući novaca, donese po dve-tri oke graha, ili oku vune, ili nekoliko povesma težine, ili kanuru pređe, pa za to kupuje što joj treba: za dve-tri oke graha, vune ili za kanuru-dve pređe kupi kakvu šarenu mašliju, ili niz đinđuva, ili kakvu krpicu što ne vredi ni groš, dva!… A Stavra slaže u magazu i vunu, i grah, i sve — pa kad se nakupi dosta, onda krene u Beograd i tamo proda, kako već ume najbolje. Tako eto teku ta dva Cincarina.
Ćir Trpko veli da je sve stekao „sos muku, sos znoj i sos račun“. Svaki „ćir“ — makar se on zvao Trpko, Trajko, Stavre, Dine ili kako mu drago — teče i ume da teče „sos račun“; i svaki „ćir“ pod ovom reči „sos račun“ razume svaki mogući način kojim se do pare dolazi.
Ide Tiosav naviše, i sam se jedi što ga je Cincarin tako prevario. Kad već zađe u selo, sustiže ga Vitomir, njegov prvi komšija.
— A zar se vrati, Tiosave? — upita ga.
— Ta vratih se — odgovori Tiosav zlovoljno.
— Pa kamo ti vosak?
— Dadoh onom gadu dole.
— Zar opet?
— Ama kud ćeš, brate, kad saleti kao Ciganin.
— Opet ti jamačno podvalio?
— Jakako: četiri oke manje na njegov kantar.
— E jesi lud, nije vajde!
— Vala, Vitomire, ne znam ko je od nas dvojice luđi. I tebi je već toliko puta podvaljivao, pa opet mu ideš.
— Ono jes’… eto nije mi još platio ni ona kola vrljika što mu onomad doterah.
— Neće ti ni platiti. I ja sam mu doterao, znaš, jedna kola još pre tebe, pa — tu!
— Pogan čovek! — reče Vitomir; poćuta malo i nastavi: — Baš ne bi trebalo da mu to prođe. Valjalo bi njega malo zavarčiti.
— Valjalo bi, ali de kmetuj ti kako?
Vitomir sad ispriča Tiosavu kako je skrojio plan da podvali Cincarinu, i da se uzgred naplati barem za ono što ih je ovda-onda prevario koje krivom merom, koje na ceni. Tiosavu bi po volji plan i pristade.
— Ali sutra rano, znaš — reče Vitomir kad hođahu već da se rastanu; — ti kaži kurjaci, a ja ’ajduci. Valja ga najpre zaplašiti… Može otkud on, ili ko od momaka mu, izići i opaziti…