Poglavlje 2
Simeon Piščević kaže da je svoje memoare pisao u penziji. To je čitavih dvadeset godina njegova života, od 1777, kada je s činom general-majora napustio vojnu službu, pa do smrti, početkom novembra 1797. Ali njegovi memoari, i pored toga što sam pisac u naslovu kaže da ih je doveo do 1785, završavaju se, bar onako kako ih mi imamo, godinom 1767. Piščević se gubi čitaocu sa očiju u Vilin, na putu, na izvršenju jednog nama ne mnogo simpatičnog ali njemu samom očigledno sasvim prijatnog zadatka, i o svome daljem životu ne ostavlja nam više nikakvih podataka. Sve što o njemu posle tog znamo, znamo od drugih; najviše, i zasad još jedino, od njegovog najstarijeg sina Aleksandra, koji je oficir kao i otac i oran da piše slično njemu, ostavio takođe svoje memoare.
Prema ovome izvoru, dalji život Simeona Piščevića izgledao bi ovako. Posle litvanske epizode, učešća u poljskim stvarima i konfederacijskom ratu, Piščević odlazi u rusko-turski rat 1771—1774. Služi pod generalom Rumjancovim kao komandant Ahtirskog husarskog puka. Porodica mu odlazi za njim u Vlašku i provodi onde, kao i on, ratne godine. Leti borave u Bukureštu a zimuju po mestima u koja je puk raspoređivan na zimovnik. Preživljavaju onde, strahujući, i kužnu zarazu. Posle Kučukajnardžijskog mira, Piščević se vraća i, 1775, pod komandom našega poznatog Tekelije, učestvuje u uništavanju Zaporoške Seči i pacifikaciji Kozaka, koji su, od samog početka naseljavanja takozvane Nove Srbije, bili stalni i glavni neprijatelji njezinih novonaseljenih stanovnika. Posle toga, pošto je sahranio oca, koga je voleo, a koga i unuk Aleksandar dirljivo pominje, ponovo se laća onog i zamornog i nezahvalnog posla koji ga je dovodio u nezgode i sukobe sa starešinama Srbima — da organizuje, od pridošlica, jedan nov puk. S nezadovoljstvom ostavlja svoj dotadašnji Ahtirski, pa pristupa organizovanju tzv. Dalmatinskog puka. Za sve to vreme, i dalje je pod komandom Petra Tekelije, o kome nam je — što nije bez značaja po njega kao memoarista — ostavio u svojim sećanjima istu sliku kao i Tekelijin sinovac Sava, a isto tako i sin mu Aleksandar, kad saopštava razlog iz kog je između oca i Tekelije došlo do neprijateljstva. U toku ga posla sedi u selu Dmitrovki, dok mu je žena s decom u drugom selu koje su kupili i gde im je kuća. Pored toga, kao da imaju još jedno selo u blizini Krilova.
Početkom 1777, Piščević putuje za Petrograd. Sobom vodi i sina, dečaka od 13 godina, da bi ga e ostavio u školi. U svojim memoarima, ovaj će nas onda, na način kako je on to mogao videti i doživeti, obavestiti o ovom putu i šta se na njemu desilo. Izgleda da je tad više istaknutih oficira proteklih vojni pozvano u prestonicu da dobiju grade i odlikovanja. Piščević je tom prilikom prošao naročito dobro. Kako je služio na istom ištu s Potemkinom, a imao s njim, izgleda, i bližih dodira, ovaj mladi knez, koji se tad penjao ka vrhuncu svoje karijere, učinio mu je milost da ga predvede prestolonasledniku i carici. Carica ga je nagradila, preko reda, činom general-majora i uz to mu još podarila 1000 duša u Mogilevskom namesništvu. Ali ova milost Fortune Piščevića je skupo stala.
Vrativši se sa svoga srećnog puta, on je nastavio da službuje u Dalmatinskom puku i pod general-poručnikom Tekelijom. Ali će tada doći s njim u sukob. Po sinovljem pričanju — a verovatno da je tako i bilo — razlog ovog sukoba bile su spletke koje je Tekelijina okolina stala kovati protiv Piščevića. Iz zavisti što je onako unapređen i nagrađen — hiljadom duša, dok su ostali dobili samo po šest stotina — Srbi oficiri oko Tekelije smislili su i proturili glas kako to Piščević zapravo smera da njemu, Tekeliji, preotme komandu i mesto. Nepoverljivi Tekelija, koga je u tom vreme već stala hvatati njegova poznata staračka ljubav, reagovao je predostrožnošću i šikanom. Oduzeo je Piščeviću komandu Dalmatinskog, premestio ga za komandanta jednog drugog, tzv. Bugarskog husarskog puka i naredio mu da odmah otputuje na Bug, gde je taj puk boravio. Piščeviću je to, i mimo uvrede, bilo krajnje nezgodno, u trenutku upravo nemoguće: žena mu je ležala teško bolesna, a sa dva mlađa sina i tri ćeri nije imao kuda. On zato zamoli Tekeliju, inače starog prijatelja, da ga za izvesno vreme ostavi kod kuće, „no kako je bilo veliko čuđenje“, priča Aleksandar, „kada je dobio ukor, a njegov postupak nazvan neposlušnošću prema komandi i strogo mu se naređivalo da ne čekajući nijednog minuta odlazi na Bug“. Uvređen, skoljen nevoljama jer mu je žena u taj mah i umrla, po naravi prek, Piščević na to, „ne posluživši nijednu godinu“ — dakle 1777/8 — daje ostavku na službu, mada je tim postupkom izazvao nezadovoljstvo i kneza Potemkina i drugih svojih zaštitnika, ličnosti do kojih mu je bilo veoma stalo. Ali, stvar je bila svršena. Piščević je tada i tako završio svoju vojničku karijeru — istina, oko ostavke imao je još duže vremena posla i neprilika — i nastavio je da živi vodeći brigu o svojim imanjima i deci. Sinove je dao u vojne škole, ćerke u Smoljni manastir u Petrogradu, zavod u kom su se vaspitavale plemićke ćeri od šeste do osamnaeste godine, i sedeo je u selu pišući svoja dva spisa: istoriju srpskog naroda, do danas u rukopisu i objavljenu samo delimično, i memoare.
Osim što je s vremena na vreme putovao u prestonicu da vidi ćerke i verovatno obiđe bivše zaštitnike — bila su to duga i spora putovanja i isto takvi boravci — Piščević je najviše vremena provodio na selu, koje je sad, prema Aleksandrovim memoarima, bilo Skaljevata. Kretao se i družio sa ljudima čije su sudbine bile slične njegovoj; pre svega, a izgleda i sasvim, s našim ljudima, Srbima, oficirima bivšim i aktivnim, rođacima, prijateljima i poznanicima, s društvom koje se, po običaju emigranata, držalo na okupu i o kom mu je sin Aleksandar u svojim sećanjima ostavio prilično žive slike, ponekad čitave portrete. Kako oni na izvestan način pružaju mogućnost da se dobije i slika o samome njemu i ambijentu u kom su nastajali njegovi memoari, zanimljivo ih je i korisno videti kako izgledaju. Pri tom, dabome, valja voditi računa i o prirodi mladoga Piščevića. To je čovek koji se nameće svojom raspričanom otvorenošću, osrednjačkim obrazovanjem, koji voli lepo da živi i koji, kad su mu u životu potrebni neki viši razlozi i opravdanja, divno izilazi na kraj navodeći opšta i prazna pravila banalnog društvenog ponašanja. U isti mah on je i indiskretno nesnebivljiv — rekavši jednom ovo: „Samo jedna strast, da volim žene, kao da mi je bila urođena“, on izdašno priča o svakojakim svojim ljubavnim doživljajima sa oficirskim suprugama po raznim garnizonima, ponosan na svoje, kako on to starinski ruski kaže, „volokitstvo“. Ali u isti mah, to je čovek koji, kao i otac mu, voli da piše i ume da zapazi. Najzad, čitajući ga da bismo bolje upoznali Simeona Piščevića, treba voditi računa o tački s koje on gleda. Jer, to je sin koji posmatra oca, a nalazi se u stalnom sukobu s njim, celog života. Po sliku Simeona Piščevića ovakav položaj, razume se, nije povoljan. A ima i ovo. Rođen u Rusiji i po osećanju Rus (što opet i nije), Aleksandar stalno hoće da se distancira od srpske sredine iz koje potiče i zato stalno govori o njoj crno i loše. — Sve to treba imati na umu kad se laćamo njegovih memoara. Pa ipak, kad ga ponese slika i, izgleda urođeni, piščevićevski dar pričanja, Aleksandar ume da bude stvarno zanimljiv. Tad, njegova zapažanja i ocene ne deluju neubedljivo.
Takva je, recimo slika izvesnoga „kneza Stratinovića“, individue koja se javlja u toku sukoba Piščevića sa Tekelijom, a za koju se kaže da je „pijanica, razvratnik, ličnost bez normi, jednom reči stvor kadar da svoje koristi radi učini sve“. Njime se Tekelija služi koje silom, koje napijajući ga. Kad ga šalje u Petrograd da onde svedoči protiv Piščevića, on ga opije, pa onda onako pijana, i pošto mu se ovaj pijan zakleo na vernost, iznosi i polaže u kibitku koja kreće na put. — Nije mnogo drukčiji ni neki kapetan Stanišin, inače prijatelj i zet staroga Piščevića. On je, po očevoj volji, bio u Petrogradu neka vrsta Aleksandrova mentora. „Oženjen jednom sestrom moga oca, čovek niske duše i koji je samo mislio o sebi, a inače čovek slaba uma i razvratna ponašanja“, taj se Stanišin uvukao u volju Simeonu i, prema sinovljim rečima, zavadio ga sa sinom do te mere da mu je mladić smeo izlaziti na oči samo za vreme obeda, i pod uslovom da mu se uopšte ne sme obraćati. Posle izvesnog vremena, pošto je završio posao zbog kojeg je došao u prestonicu, Stanišin reši da napusti grad a Aleksandra da odvede u Belorusiju. „19-og januara 1783. godine“ — priča Aleksandar — „napustili smo Petrograd noću, no Stanišin nije mogao izaći iz njega a da ne svrne kod dvojice svojih zemljaka Srba, koji su zajedno s njim dobrano popili pa razvalivši usta stali da se in trio deru razne srpske pesme, kojom su galamom digli na noge ne samo kućegazdu već i svu okolinu. Niko nije znao šta znače reči i neobični glas izvođenoga koncerta. To mi je prvi put u životu pružilo priliku da vidim kakvi su moji zemljaci kad se vesele, zbog čega umalo da nismo dospeli u policiju.“
Iako se sa svim svojim zemljacima nije slagao ništa gore no s ostalim drugovima u vojsci, Aleksandar ih, kao što je rečeno, stalno kudi. „Govoreći o poreklu roda Piščevića, kad bih se u ovom slučaju držao uobraženosti svojstvene svim Srbima“ — tako glasi prva rečenica njegovih memoara — „to bi od mene ispao čovek preko svake mere nadmen, koji sav značaj nalazi u praznom pergamentnom dostojanstvu.“ I kad god je reč o Srbima, tako manje-više ide do kraja. „Zajednički porok svojstven svim Srbima jeste zavist“, kaže na jednom mestu; na drugom, pominjući nekakvog „gospodina Puljevića, pograničnoga poštanskog direktora, moga poznanika, zemljaka, a može biti i rođaka, jer svi se Srbi drže za rođake“, reći će o dotičnom kako je to „šupljoglavac, prepun uobraženosti“. Ništa blaže ne govori ni o ženama. „Stigavši ja u Aleksandrov, naišao sam na porast broja svojih srodnika, jer kapetan našeg puka Dekonski oženio se starijom ćerkom gospodina Depreradovića. Ovaj Dekonski bio je Poljak, koji je želeo da popoljači nevaspitanu svojeglavu Srpkinju, odakle su nastajale mnoge neprijatnosti po leđa njegove supruge.“ Za ostale svoje rođake veli da im život prolazi „u lovu na zečeve i pijančevanju“, a jedno od najživljih i najširih mesta u tom pogledu vezano je za posetu Šklovu, poznatome general-majoru Zoriću, bivšem ljubavniku carice Katarine, „koji je“, kao što se kaže u memoarima, „privukao na sebe poglede ovoga zemaljskog božanstva“, ali se prevario i pokušao preteći kneza Potemkina, na šta ga je ovaj jednim udarcem tako dohvatio da se od njega jedva zadržao u svome Šklovu.
Šklov i Zorić, kod koga je nekoliko godina kasnije boravio neko vreme i Dositej, nisu bez dublje veze sa Piščevićima. Nezadovoljan sinom, Simeon je neko vreme mislio da ga pošalje u Zorićev kadetski korpus, ma koliko da je ta institucija, po Aleksandrovim rečima, bila bez ugleda. Stari Piščević je svakako poznavao Zorića, ljubitelja raskošnog života i dvorjanskih manira, elegantnog, spretnog, hrabrog i lepog kao upisanog, ali, po opštem sudu, slabe pameti, oko kog se okupljalo mnogobrojno društvo. Njegov Šklov, to je u malom bila potpuna slika sredine i atmosfere u kojoj su iseljenici Srbi živeli u Rusiji.
Opisavši kako se oko Zorića, njegovog dvora, korpusa, teatra, muzikanata, balova i koncerata stalno vrti mnogobrojan svet, Poljaci s čitavim porodicama, koji traže milosti; Rusi, koji dolaze radi veselja i karata — jer Zorić je strastan ali i poznato loš kartaš; Srbi, koji traže pomoći, a Zoriću dobro dolaze da bi se pokazao pred drugima — mladi Piščević će prikazati samog generala, koji se, uprkos ogromnih prihoda, stalno nalazi na ivici dužničke katastrofe. „Kad gospodin Zorić izlazi kamo kolima, to je neobičnije nego život: kola su s jedne strane okružena zajmodavcima a s druge siromasima koji traže pomoći. Zorić prvima odgovara kako je naredio da se njihovi računi pregledaju, a za druge gromkim glasom naređuje da im se razda po rublja.“
Boravak u Šklovu, pozorišna predstava na kojoj jedan Piščevićev rođak, kapetan Horvat, pleše balet sa lepom ćeri Zorićeva dvorskoga kuvara, zatim ljubavna zgoda Aleksandrova s jednom mladom Poljakinjom, ton u kome se priča, i ona i sve ostalo, pružaju neposredno nelagodan podatak o frivolnoj atmosferi sredine, u koju se jedna scena sa Srbima, njihovom međusobnom odnosu emigranata u dalekom svetu, uklapa tužno i groteskno. U njoj je reč o rođenom bratu Simeona Piščevića, Gavrilu, ličnosti koje u očevim memoarima nema, pa o Piščevićevu rođaku Taboroviću, koji će docnije takođe imati nelepu ulogu da zavađa oca i sina, i najzad o jednom kaluđeru putniku iz otadžbine, koji je po svoj prilici Gerasim Zelić. Tu scenu Aleksandar priča ovako.
„Dolazeći u Šklov, slučajno smo odseli u kući u kojoj su stanovali moji rođaci Taborović i brat moga oca, koji su naišli amo da pozdrave Zorića, od kojih je poslednji bio neobičan po prirodi. još neobičnijih načela, a pored toga mrgodan, jogunast i nadmen čovek, koji je otišao u ostavku ni sam ne zna iz kog razloga, a tad je produžavao put za Petrograd s par svojih konja i jednim slugom, da traži da ga ponovo uzmu u vojnu službu. Bila je velika radost kad smo se sreli, kao što to obično u prvi mah biva kod Srba. Ja upitah svoga strica zašto je pošao na tako dalek put sa svojim konjima, i neće li mu put biti dosadan. — Njegov odgovor glasio je ovako: ‘Ja putujem ovako da na putu ne mitim postmajstere, moji konji zaprežu se po mojoj volji, a protiv dosade imam lulu’. Ja kako sam mnogo slušao o njegovom neobičnom karakteru, nisam se usuđivao da ga pobijam, nego dajući za pravo njegovu mišljenju, uzeo sam da razmišljam u sebi. — Posle nekog vremena, moj je stric pružio priliku da vidim vrlo šaljiv slučaj: kad je na sto iznesena večera, posedali smo za nj nas petoro, to jest moj stric, Taborović, Stanišin, ja i jedan kaluđer koji je nedavno stigao iz Cesarije i bio u Jerusalimu, kamo je naročito išao zato da bi odslužio molepstvije za zdravlje Zorićevo, kojeg pre toga nije nikad video, već je samo slušao o njegovoj dobroj duši; tako je lukavi monah na prvoj audijenciji izjavio Zoriću; i za dokaz svojih priča stavio je pred Zorića golemu poskuricu koju je ispekla popadija istog onog popa koji je ispunio kaluđerov zavet. Dok nismo zasitili stomak, bilo je sve dosta miroljubivo, ali kad je nastala pijanka i vino udarilo u glavu mojih sadrugova, započele su srpske pesme, između kojih je kaluđer izveo jednu vrlo tužnu pesmu o propasti srpskoga carstva i pripovedao o tome događaju kao da mu je sam bio očevidac. Posle pesme poveo se razgovor o plemstvu ove nacije; kaluđer je stao da navodi uglednije porodice; gospodinu Stanišinu bilo je mučno što se za njegovu porodicu nije našlo mesta među ostalima, pa je ljutito rekao kaluđeru da njegov rod nije gori od svih koje je on pomenuo, i dodao kako je jedan njegov predak sedeo (ne zna se zbog čega) na desnoj strani kraj nekoga srpskog cara. Na to je moj stric rekao njemu bez okolišenja da laže, da je porodica Stanišina vazda bila niskog porekla i da je izašla na glas tek otkako se on oženio njegovom sestrom. Stanišin se razljutio i rekao svakakvih ružnih reči mome stricu, a ovaj u skladu sa svojim karakterom skočio je na noge i naoružavši se jedaćim nožem bacio se na Stanišina preteći da će ga zaklati. Kaluđer i Taborović nisu imali dovoljno snage da zadrže moga strašnoga strica, koji je bio ne mali rastom i neobično jak, i zato su povikali na ljude i zajedničkim snagama otrgli ovoga Golijata, i tako su sprečili ubistvo. Moram reći da nisam želeo da moga mentora zakolju, i mislim da dotle ne bi došlo, nego sam veoma očekivao da ga moj snažni stric izmlati. Posle ovoga prekrasnog događaja, moj razbesneli stric, naredivši da mu se zapregnu konji i zapalivši svoju „razonodu“, utrpavši se u saonice, pošao je istoga večera za Petrograd, ni s kim se ne oprostivši.“
Među ovakvim ljudima živi Simeon Piščević. O njima na svoj način i sam piše. To su njegovi rođaci, drugovi, vršnjaci, oni s kojima službuje, koje sreće u Moskvi i Petrogradu, koje, svakako, posećuje po Novoj Srbiji, kojima ga, najzad, zatičemo okružena u njegovu selu. To su oni koji su, ako je verovati rečima sinovljim, nefastno uticali na odnose između oca i sina. Nesklonost mladoga Piščevića prema ovim Srbima velika je i stalna. Na jednom mestu, on ne samo o njima, nego o čitavom onome tad još polusrpskome južnom kraju oko Jekaterinoslava, govori s ogorčenošću koja se očigledno tiče i samoga oca.
„Svaki put kad napuštam ovaj kraj, osećam duševno zadovoljstvo, po celom telu zdravlje, svežiju glavu. Rekao bih kao da mi je u početku života usađeno u dušu da ne podnosim ovaj deo Rusije u kojem ljudi žive među sobom kao zlotvori; zloba i zavist jednoga prema drugom dva su poroka kojima se bave njihove glave, osećanja i srca. I Bože! Katarina Velika takovu gomilu odvratnih ljudi udostojila se nazvati opščestvom Jekaterinoslavskim. — Moji rođaci mene nimalo ne privlače, već su naprotiv zbog svojih međusobnih nesuglasica omrzli mojoj duši. Srbi, moji zemljaci, zbog svoje škrtosti odvratni su mojim očima, a pored toga pričama o drevnom poreklu svojih porodica, glupačkim diplomama i drugim znacima svoje gluposti dozlogrdili su mi preko svake mere. — Malorusi, susedi Nove Srbije, napunivši svoja srca potkazivanjima, prijavama i tužbama, žive u večitom međusobnom ratu. — Jednom reči, u tome kraju prijatan mi je samo vazduh, koji je s pravom nazvan ruskom Italijom.“
Ali, nije teško zaključiti da se tako i ovim ne može iscrpsti ličnost Simeona Piščevića. On — to je jasno — nije samo tako neka spodoba jekaterinske Rusije, za koju njegov sin kaže da je „pouzdano i unosno utočište svih probisveta“. Sasvim sigurno, ovo je jedan drukčiji, dublji čovek. Takav, on je ne samo stoga što su i mnogi drugi po svoj prilici bolji i viši od svoje slike u indiskretnoj govorljivosti mladoga Piščevića, nego i što se on u njegovim memoarima tako i vidi. Istina, po njima, on je otac koji ne voli svoga sina prvenca, ali je istina isto tako da sin za tu nesklonost nikada nije naveo razloge; a vrlo je verovatno da ih je, ozbiljnih, bilo. Drugoj deci, međutim, kažu ti memoari, on je dobar otac. Udov, on prilježno vodi brigu o njoj, o sinovima i ćerima podjednako. Dobar je domaćin, i s razlogom kaže jednom prilikom da je sve što ima (svoja novosrpska i beloruska imanja, na kojima mu zavide) zaradio sam. U njegovoj kući svakad zatičemo goste. On nikako nije škrtac. Drži lakeje i muzikante, i to muzikante koji svakako zato što se na to obraća pažnja — sviraju dobro.
Ali, na ovome momentu treba zastati. Muzika, koja je u Piščevićevu svetu uobičajena, njemu kao da nije puka moda i običaj vremena. On je pominje i tako, i u Rusiji i dole kod kuće, ali istovremeno čini to i drukčije. On voli muziku i sluša je. Tako je se i seća. Beleži je, u poseti kod poznanika, u Petrogradu, na koncertima ili u operi u Beču. Sudeći po prizoru sa Stanišinom i njegovim triom, mladi Piščević u očinskoj kući nije imao prilike da sluša alkoholizirano narodno pevanje. Skoro je sigurno da bi, insistirajući na različitim naklonostima između sebe i oca kad su u pitanju predmeti obrazovanja, pomenuo, da ga je bilo, i ovaj po sebe tako zgodan motiv. Po njegovu razmimoilaženju s ocem — Aleksandar želi da svira u gitaru, tako zgodnu za njegove sklonosti prema ženama, dok otac hoće violinu, i čak zahteva da mu sin nauči dirigovati orkestrom! — pretpostavka da Simeon Piščević ozbiljno drži do muzike još je verovatnija. — Amo, zatim, treba dodati knjige i čitanje kao još jednu duhovnu potrebu Simeonovu; biblioteku koju je svakako imao; karakteristično i aktivno zanimanje za istoriju; časove večernjeg čitanja; pisanje — slika ovoga čoveka, ukoliko se upotpunjuje, čini ga sve dubljim.
Još se ponešto vidi iz različitih sklonosti oca i sina. Simeon želi da mu sin uči artiljeriju, koja pretpostavlja matematiku, traži od njega da uči algebru i nemački, koji je sinu odvratan; a ni francuski, koji je učio od malih nogu, nije naučio; njegovo glavno zadovoljstvo je ples. Nesumnjivo, očeva orijentacija govori o čoveku ozbiljnije vrste.
I po onome kako se javlja u sinovljim memoarima na mestima kad ga ovi pominju uzgredno, ali kad baš lako ume da se omakne i po koji značajan detalj, po tome, kao i po tonu koji ga prati, portret Simeona Piščevića dobija još više. Ponekad, reklo bi se da je to čovek sličan svojoj ćerki Ani, za koju brat kaže da je „u našoj okolini nisu naročito voleli, zbog njezine ponositosti, a popuštali joj zbog njezine pameti“. Takav je i ako sudimo prema onome kako se — i tu uzgredno — prikazuje sam: sklon mnogom razmišljanju o sebi i svojim postupcima, racionalan, stvaran, uzdržan u sudu, pazeći na svoje ponašanje, odlučan u postupanju. I uz to, tvrd čovek. Svome najstarijem detetu, ćerki od prve žene, istoj onoj devojčici koja je spasena u karpatskoj katastrofi, celoga života nije hteo da oprosti što se udala protiv njegove volje. Tek na samrti, i na molbu duhovnikovu, priča Aleksandar, pristao je da joj da oproštaj. Izgovorio je: „Neka joj Bog oprosti!“ Ali da je vidi, nije hteo.
I najzad, čovek od pera, sa nekom nagonskom potrebom da piše, da se dokumentuje, da se — to je očigledno — duhovno sagleda i fiksira.
Svojim pisanjem, u kojem se njegov intelektualni i emotivni život ispoljava dvostruko, kao potreba i kao izraz, Simeon Piščević se može sagledati najbolje. Istina pričajući svoj život, on ne ide svesno i s namerom u potragu za suštinom svoje ličnosti, svojom tako reći tajnom slikom. No i tako, u pričanju koje vodi ozbiljno, nesumnjivo vešto, i zatim sa racijem, i u kom je ono što se kaže zaista pripovedač intimno, često sav — i tu ima mesta koja, u ređanju pametno i jasno, jednačito osvetljenih slika bez sfumata, dopuštaju da se vidi njegova unutrašnjost, dublje, može biti primarno.
Simeon Piščević, kad je „sa ženom i sa dva mala deteta, sa dve služavke i sedam slugu“, krenuo za Rusiju, onako mlad — sa svega 22 godine — učinio je to iz pobuda koje nam sam jasno kaže. On je išao u Rusiju zato da lakše i više uspe u životu i svome vojničkom zanatu. U to nemamo razloga sumnjati. Kod nas se, međutim, poprilično odomaćila misao da je uzrok ovog odlaska, i sličnih mu, bio u želji za sjedinjenjem s jednovernom braćom, za Rusi pravoslavnom. Nigde na mnogobrojnim stranicama svojih memoara, Simeon Piščević ne potvrđuje ovakvo mišljenje ili — što je još jače — njegovu tako reći duhovnu sadržinu. Čitalac koji u to ne bude hteo u prvi mah da poveruje, u drugi će morati. I ne samo to, on će imati prilike, čitajući njegovu knjigu, da vidi i više: da je Piščeviću duša — kako se kaže — ostala onde odakle je otišao, u Evropi, u kojoj je odrastao i vaspitao se, kao i u svome srpskom svetu u Austriji.
Ma koliko složeni kroz vreme, srpsko-ruski odnosi jasni su kad se posmatraju kao niz praktično-političkih akcija, ali oni dobijaju naročitu boju i temperaturu pri posmatranju i analizi svojih psiholoških razloga i sadržine. U njoj, izdvojeni iz praktičnih akcija, oni se, zbog poznatih okolnosti istorijskih, geografskih i sentimentalnih, lako apsolutizuju i izmiču emotivnoj kontroli. U praksi, pak, i saopštenom iskustvu onih koji su u njima učestvovali, od prvih vremena ili, pošto su ona prekinuta, od Petra Velikog pa do Karađorđa, ili dalje i još dalje, ti su odnosi imali i psihološki svaki put drukčiju, situaciji prigodnu prirodu. Dok je onaj ko ih posmatra uopšte, sklon da ih tumači iz atmosfere svoga vremena, da, iz raspoloženja i uticaja ponekada i knjiških, vidi u njima kao pokretače i pobude uzbuđenja poetska i poetična, jednu želju za odlaskom kao što je ona iz patetičnog monologa Vojnovićeva Orsata Velikog („Ho‘mo, ho‘moj“) — dotle su sami učesnici naših takozvanih seoba iz sredine 18. stoleća bili u drugom položaju i drugačijem raspoloženju. Oni su se, svi — svi koji su odlazili, a takvih je manjina — dizali sa svojih ognjišta iz razloga vezanih za svoju praktičnu vojničku službu. Čak bi se moglo reći da su oni, ne toliko koliko za terenom, išli za službom. Sve su to vojnici — nikako i građani — i to jedna kao takva nedovoljno naglašena, istražena i prikazana grupa naročitih, srpskih kondotjera — starešina vojnih odreda u kojima su mnogobrojni naši ljudi zanatski služili od prvih turskih vremena (pojava u kojoj bi valjda pre svega valjalo tražiti kob i dramatiku našega srpskog životnog slučaja). I kad se sad, sredinom 18. veka, dižu za daleku Rusiju, oni doista žele da odu i „pod krilo jednoverne braće“, kako beleži Piščević (no treba obratiti pažnju na situaciju u kojoj se to govori), ali istovremeno više je nego jasno da je stvarna sadržina njihove želje i ovih reči ne neki poetski zanos, već naprosto vera i uverenje da se odlazi u prilike, situaciju, pogodnije za njihovu službu. Njihov korak je običan u vreme kada su vojske još dobrim delom plaćeničke i vojna služba zanat (što valja razmotriti i kad je reč o našim seobama uopšte); kad u sve evropske armije kao oficiri dolaze stranci i kad se ti stranci ne retko ispinju i do najviših komandnih položaja. Srpsko osećanje za Rus pravoslavnu, dakle, imalo je dosta praktičnih razloga, pa je po svoj prilici bilo isto tako praktično i samo. Pred pomalo pionirskom, da se ne rekne robinzonskom, a pomnogo monotono surovom stvarnošću još praznih južnoruskih prostora, sva su osećanja imala pre svega da postanu ista takva stvarnost i sve u svemu zanat. I kada zatim, kao jedan od prvih učesnika onoga zbivanja, dođe u godine i priliku da kaže šta je bilo i šta je preživeo, Simeon Piščević, posuvraćajući naša sadašnja očekivanja, priča priču sasvim druge vrste.
Sa najviše čistote i zadovoljstva — zadovoljstva koje u ređanju sećanja, njihovu komponovanju, liči skoro na muzičku kompoziciju — on opisuje ono što se zbivalo u ostavljenome svetu njegove nekadašnje sredine. To je srpska sredina u Austriji, koja se u ovom slučaju skladno uklapa u Evropu uopšte, čiji je on vaspitanik, koju je umeo da amalgamiše iznenađujući i koja je u njemu stalno živa. Evo kako glasi jedno mesto gde se ovaj srpski oficir seća svoga boravka u Koložvaru. „Bilo je pet sati posle podne. Išao sam po gradu i, idući velikim trgom, svraćao u dućane i gledao gospodu i gospođe kako se, lepo odeveni, šetaju. Ja sam ih pozdravljao lako nepoznat, a posle se vratio na poštansku stanicu — tamo mi je bio stan.“ Takva je emocija s kojom u njemu živi i vazda je prisutan onaj svet. U tom pogledu, Piščević je jedan svojeobrazan predšastnik ne mnogo mlađega Dositeja. On svud živi, prirodno, kao Srbin — on je zbog toga i napustio Austriju —, pa će kao takav živeti i u novoj sredini. U vremenima van akcije, u doba sećanja, dosledan svome vaspitanju i naklonosti a Srbin, on će tako i pisati. Pisaće o onima što je i sam, u svojoj istoriji isto kao i u memoarima: pisaće o Srbima. Možda i za Srbe. Nije jasno na koga je mislio kad je apostrofirao svoje čitaoce. Ali, to ne mora biti presudno. Sudbina knjige zaključena je ne u onome ko je piše, već ima li ih koji je čitaju i šta im ona znači.