Poglavlje 3
Pričajući svoj život, memoarist vazda priča i svoj svet i svoje vreme. U njegovoj priči, oni su neizbežni. Njegov posebni, pa i naročiti pogled na njih ne remeti njihovo objektivno prisustvo. Naprotiv, on je kadar samo još da ga istakne, prikazajući ih još s jedne strane. Uostalom, bez takvog posebnog pogleda, njih kao i da nema. Opis krunisanja Franca Prvog, muža Marije Terezije, u Frankfurtu, izvan poznatog Geteovog doživljaja i sećanja ne postoji drukčije do li kao činjenica po aktima. Ali šta je takva činjenica i gde njezin supstrat, ako ne u životu, to jest doživljaju, dakle i u nečijim očima koje posmatraju? — Ma šta još mogli biti, memoari su pre svega krunski dokaz da je nešto bilo doista: u stvarnosti, na nivou razumske izvesnosti, u obično-neobičnoj svakodnevici života što se, barokno govoreći, na pozornici planete igra nalik na igru, čas van nas kao kakva tuđa buka, čas opet u nama kao naš život ili san.
Prisustvo sveta, istog i drukčijeg kroz vreme, stvari koje pretrajavaju, ljudi što nailaze kao iz mračnog prostora iza kulisa da bi svet naselili svojim prisustvom, to je ono što primarno i nezaboravno nosi memoare, mada memoaristu do njih ne mora biti i stalo. On može želeti da pouči, kao Dositej, jedini naš štampani memoarist 18. stoleća; pa ipak, ono što čini da se njegova priključenija mogu čitati i danas, to je što su, kao što kaže Skerlić, pisana „živo, živopisno i zanimljivo“. Bez toga, njegova pedagoška namera, isto kao — vrlo slično, vrlo čudno — kod Getea njegova poetska, ne bi se mogla održati.
Čak bi se moglo ustvrditi, s gotovošću da se preterivanje prizna, kako je prisustvo spoljašnjeg memoaristova sveta važnije od njegova ličnog slučaja i priče. Kao da on služi samo kao potka, samo kao uslovna žiža svetlosti koja je tu da osvetli druge stvari. Po tome, odnos njega kao glavnog lica, i sveta kao njegove okoline, nije nimalo kao u ostalom umetničkom pripovedanju. Preveliko bavljenje samo svojom pričom suši i sužava tekst na pravolinijsko saopštavanje jednog slučaja koji se, u zavisnosti od ličnosti, lako primiče sumarnim kategorijama njihovih priroda: banalnom, kao kod neumornog Kazanove, ili akcionome kosturu fabule, kao što je donekle slučaj kod Benvenuta Čelinija. Iako, opet, bez konzistentnog prisustva ličnosti kao središnog toka, bez njezine snage da obuhvati svoj život kao celinu oko koje se, kristalizovane, kristalizuje i grupiše ostalo, memoari se pretvaraju u zabeleške i nekakvu hronologiju. Ako nije reč o autoru od duha i značajna unutrašnjeg života, oni postaju samo nizanje manje-više primitivnih anegdota, zgoda kao u slučaju Save Tekelije.
Čudnovato je kako je Simeon Piščević, pričajući svoju priču, umeo da nađe ravnotežu između sebe i sveta. Sa darovitom preciznošću — pri tome treba preći preko opširnosti koje u ovom slučaju nisu važne — on ume da ureže svoj lik u obilni reljef likova, scena i zbivanja koji teku oko njega. Ta preciznost, međutim, svakako nije samo dar, mada je to pre svega. Piščevićeva sećanja nikada nisu samo puko nabrajanje. I kad se radi o detaljima dalekim središtu zbivanja kakve scene, oni su njegov doživljaj.
Ima momenat kad Piščević po elzaskom bojištu traži nestala oca. On je tad dečak od 14 godina, uplašen je, i tako uplašen luta po razbojištu; u jedan mah, ispada pred neko imanje i kuću, napuštene ispred linije fronta. Vredi zastati na toj pojedinosti u priči, u kojoj se oseća i psihološki odmor od već prevelike napregnutosti, i odmor fizički takođe, i trenutno oslobođenje od vojnog zapta, od teškog realnog uopšte, od svega što nailazak na lepu gospodsku kuću, i upad u nju zatim, pretvara u onaj trenutni, irealno-realni svet bez spona i zakona, i strašan i privlačan, kakav može da dâ — a tim se opet slika jedna njegova strana — samo ludi košmar rata. No pored ovog psihološki prvorazrednog momenta, tu je i momenat zapažanja. Piščević se seća i kaže: „Dođemo do kuće, ali tamo ni žive duše. Sve je bilo zatvoreno. Lupali smo na kapiji, ali uzalud, niko se nije javljao. Zaobiđemo. Ukaže nam se divna bašta i u njoj bunar na pumpu, a nad njim lepo izrađen krov. U bašti mnogo voćaka punih zrelog voća. Ne znaš kud bi pre pogledao.“ To je okvir u kome se nalazi ta „gospodska kuća za uživanje, bez ikakvih drugih zgrada“. I sasvim kao samostalan detalj u reljefnom frizu, ova kuća, u Piščevićevom sećanju, tekstu i našem praćenju, odjednom izronila, počinje da postoji, ta lepa barokna zgrada u jednoj rascvetaloj bašti u Elzasu. Osećanje za svet oko sebe i njegove vrednosti, ali i njegov pouzdano realni izgled, istinski je život ovoga oficira. On njega ne napušta nikako, kruži oko njega u potpunome broju.
Piščevića nijednom nisu pokolebale prilike u kojima se našao, i on u svome pripovedanju podjednako pouzdano donosi i negovanu nastanjenost zapadne Evrope, i pionirske stepe južne Rusije, i gluvu melanholiju poljske provincije, i sumornu karpatsku besputicu. Pa i kad mu se desila tragična nesreća u Karpatima, njegov doživljaj i sećanje ostaju u savršenoj ravnoteži. Položaj u kome se nalazi, svaki, on razborito savladana. Stvari, kao što stoji kod Marka Aurelija, koji je to smatrao uslovom sreće, ne prerastaju ga i ne zavladavaju njim; on vlada njima. I on će ih sve tako i ispričati, potpune u svojim posebnostima, kao navlaš razumno razmotrene, a ipak samo prirodne sastavne delove nečega što se događa, svoga doživljaja ili svoje duše.
U njegovom panoramskome scenskom krugu punom jasnih slika nahodi se i dokumentarna vrednost ovih odličnih sećanja. Nije važno u kolikoj je meri ona u dosad nepoznatim podacima; neosporno je da je izuzetno visoka kao živo potpuni prikaz srpskog društva iz sredine veka i struja koje su ga delile, plastičan prikaz, dat u razumski realnoj i u tom obliku pouzdanoj slici-svedočanstvu. Mi imamo opisa toga sveta, ali od stranaca; imamo podataka ali iscepkanih na pojedinačne pojave i nejednakih; obuhvatnog prikaza od našeg čoveka koji je u isto vreme i posmatrač i svedok učesnik, toga do Piščevića nemamo. Imamo nešto, i to delimično, u obliku istorijskog prikaza. I zatim, poznatije, u viziji pesnika u izvesnom predanju, priči i mitu. Ali u kolikoj su meri oni nedovoljni, to pokazuju baš ovi memoari. Jer, isto tako plod čovekove potrebe da se sazna, mit, slutnja, emotivni zapis ili kaža, znak su, ako drugog nema, velike nevolje jer goleme praznine. Kod nas, oni su znak nesrećne istorije jednog razbijenog sveta, ostavljenog bez najprostijih mogućnosti da dođe do hartije, mastila i krova nad glavom; rezultat su ugroženosti i jada. Pa kad se prvi put dobije ovakvo, potpuno svedočanstvo, prva reakcija na nj jeste osećanje mnogostranog olakšanja. I intelektualnog, ako je takvo ono koje govori, naivno jer primarno, ali spasonosno, da naša prošlost, naš život, mi, da to nije samo priča, mit, pesma, već stvarnost. Da to nije samo duša, nego stvar, telo i dan. Sa ovim Piščevićem, njegovom racionalnom i priležnom rukom i pameću, mi osećamo kako nestaje prokletstvo polumračne mitske slutnje. — Ali, odmah zatim, Piščević je i prva — a već tako neobično razvijena — pojava sebi suvremenog evropskog racionalističkog duha u nas. Samo, taj racionalizam nije pedagoški koncept već, suvereno, način praktičnog mišljenja i života — a to je već drugi izuzetan i značajan podatak za nas, sad i u ono vreme.
Teško je reći koliko je sve ovo kod Simeona Piščevića prirodna crta, dar ličnosti. Važnije bi bilo istražiti kako je i na koji način negovano. Samo što i za ovo nema podataka osim onoga što u memoarima govori on sam. Sa sklonošću za red, dosledan, s naklonošću da o svojim postupcima misli i, još jednom, da ih beleži, dakle još jedanput reflektuje, on je osobena i u takvom nam obliku nepoznata ličnost u oskudnoj galeriji poznatih nam likova i ličnosti našega istočnog osamnaestog stoleća. On svoja školska znanja stiče za nekih 5—6 godina, na način praktičan i u ophođenju sa starijima, najviše oficirima, a pošto prođe taj početni pedagoški uvod, nastaje, i do kraja traje, veliki svet, vojske, ratovi i putovanja. I kad onda, negde već pri kraju svoga puta, seda da piše memoare, ovaj sin profesionalne srpske vojničke porodice, rođeni Šiđanin, mali đak novosadske Vlsarionove roždestveno-bogorodične škole, zet polkovnika Atanasija Raškovića, koji je kosti despota Đurđa Brankovića preneo iz Heba u Krušedol, i najzad ruski general, javlja se pred nama kao ličnost evropskog obrazovanja i, još više, duhovno asimilovane racionalne ravnoteže. Izdanak jednog naroda ogrezla u satrtoj prošlosti i razbijenoj sadašnjici, i koji sećanje na svoju istoriju nosi ili kao slutnju ili kao, podjednako nedovoljni, prtljag porodičnog predanja, ovakva ličnost mora začuditi. Po svojoj intelektualnoj formaciji on je potpuno na visini duhovnog života svoga vremena. Jer glavna oznaka 18. stoleća je to što je ono, kako kaže Kenet Klark, „određeno razumom, simetrično, harmonično i u sebi zaokruženo“. A Piščević je takav, i sav u usklađenom odnosu sa svojim svetom, u zadovoljstvima isto kao i u nevoljama. Kad je u karpatskoj katastrofi od sluge saznao da je izgubio ženu i sina, on, s punom verom u zemlju i svet, pada i plače od tuge, pomalo kao u kakvoj antičkoj sceni. „Srušio sam se,“ veli, „na zemlju i oplakivao svoju nesrećnu sudbinu. Ležao sam jedno vreme tako ničice sav u suzama.“ Pa i njegova spokojna savest u vezi sa poljskom epizodom, koja mu se prigovara, takođe je samo jedan ovakav znak vremena. Moralne vrednosti i uverenja koje je imao Piščević jer ih je imalo vreme, dovoljni su da objasne njegovo držanje. „Simetrija i harmonija“, dodaje Klark međutim, „neprijatelji su svakog kretanja“; i doista, simetriju Piščevićeva sveta, „taj uređeni, usko omeđeni enterijer koji zahvaljujemo klasicizmu 18. stoleća“, ništa ne remeti, a ne može se reći da ona zato manje vredi.
Vrednost ove knjige, najzad, nije samo u tom što nam otkriva i u životu održava jedno nepoznato naše društvo, niti u mnogobrojnim podacima koji se iz toga mogu pojedinačno iščitati. Vrednost Piščevićevih memoara, osim materije koju iznose, u njima je kao u književnoj tvorevini.
Nju je u prvi mah teško odvojiti od karaktera pripovedačkog posmatranja, slobode pogleda, racionalnog suda i izvesnoga upravo danji jasnog prikazivanja. Oni ovu knjigu jedinstveno izdvajaju u onom još polumedijevalnom stanju duha što je vladalo kod nas; tu priču koja se može meriti sa najboljim sličnim knjigama svoga vremena. Pa ipak, njezina književna vrednost leži pre svega u pripovedačkom postupku i kompoziciji, u onom duhu pripovedanja koji kroz detalje oblikuje celinu da bi se kroz nju oblikovao i sam.
Piščević u svojim memoarima ne ide u potragu za svojom ličnošću, ni na konfliktni način Hazea kao ni na suviše neobavezni Gisdorfa, ali se kod njega može naći dokaza i podrške za oba mišljenja. Pokrenuvši sećanje i dodajući mu ono nešto što je sadržano u času u kom ga je pokrenuo, Piščević je već u položaju Hazeova autobiografa, koji nikako ne može da se uhvati konačno. Uostalom, to je valjda osobina svakog apstrahujućeg posmatranja, izvesna jezgra koja živolazno kruži po neposrednom doživljaju i sećanju na nj, neuhvatljiva i neizreciva kao ono Faustu njegova poznata ugovorna formula. No od sećanja ipak nastaje život koji se priča, oblikuje i već tumači. On se objašnjava na način na koji to čine slika i jezički izraz, to jest interpretacija i, isto tako, stilizacija, samog sirovog stvarnog toka.
Kod Piščevića postoji za ovo i jedan bukvalni razlog: ranije beleške koje on, kao što sam tako reći naglašava, prerađuje u memoare. On ih uklapa u jedinstvo i koherenciju celine, što je neizbežno, ali ta celina je književno pričanje, težnja za istinom (za onim što se čini istinom) kao književnom kreacijom. Piščević književno kreira, on ulazi u događaje kao u neposredno zbivanje, prikazuje ih u scenama koje razvija, sažima, emotivno boji. On daje ličnosti u uzajamnim odnosima, u karakternim portretima, ma koliko da su oni neki put utopljeni u opširno izlaganje sopstvenog slučaja. On daje složene situacije kao i proste stvarne podatke i, na kraju ali pre svega, pričanu materiju svoga života književno vaja u upečatljive ritamske i kolorističke celine. On je komponuje sa — reklo bi se još jednom — muzičkim osećanjem za vrednosti kontrasta i sličnosti. Od prvog i radioznog dečačkog pohoda pa sve do kraja, Piščević se po svome pričanom prostoru kreće bezmalo kao po složenom romanu, kroz epizode koje se izdvajaju i pamte. Na taj način, on pričanu materiju svoga života dovodi u dodir sa zakonima epskog pričanja (onoga koje ima „basnu, radnju, likove, osećanja i rečnik“ kao što veli u ono vreme u Rusiji prevođeni i cenjeni Filding), kao da riskira da joj svrhu — a to je smisao njegovog rođenog života — nađe u njima, tim zakonima, tom pričanju. Takva bi bila i njegova stilizacija.
Ona ne ide na uštrb njegova pričanja; naprotiv; ali bi mogla biti na uštrb istine onog što saopštava. Ipak, nema se utisak da Piščević svoja sećanja i doživljaje prekraja niti da ih daje priče radi. Ma koliko da ga je mogla vući želja da se, kao što kaže Goldsmit za jednu svoju ličnost „odlikuje kao vojnik i kao čovek književan“, Piščević ovaj formalnostilski momenat, koji on, po svemu, oseća, ne nadređuje onome što mora da saopšti. Ovaj momenat, u njegovu slučaju i saopštavanju, aktivan je na drugi način. Ne treba — zavodljivosti formalne klasifikacije radi — zanemarivati nada sve važne koordinate Piščevićeva pripovedačkog kretanja, i ovo će biti jasno.
Piščević ne dedukuje svoju priču iz forme. On postupa obratno. Pa ako bi se reklo da to ne menja mnogo na stvari, jer ono što ima da saopšti, pisac ipak, i tako, na određeni način već unapred bira (što je formalnostilskoj analizi prilično svejedno, jer nju zanima gotov i od svega nezavisan rezultat) — odgovoriti bi se moglo da nije sasvim tako. Onakvo stanje stvari kakvo se vidi kod Piščevića i u njegovu slučaju, ima, pored jednog šireg značenja, i naročiti značaj po njega.
Piščević je tip iskrenog pripovedača, tj. onog koji saopštava ono što mora, što mu se nameće. On ima svoje racionalističke sudove i poglede, ali kao pisac koji ima da prikaže još neuobličenu masu svojih doživljaja, on nije unapred opredelio smisao svoje priče. On to i ne ume. On samo pripoveda. „A sada, u ovoj knjizi“, veli u predgovoru prvog dela, „govoriću o samom sebi… onako kako su se srećni i nesrećni doživljaji u mom životu ređali jedan za drugim.“ A u predgovoru trećeg ima ova rečenica, koja je kao priznanje: „Pustiću se u opisivanje događaja kao da plovim po širokom moru.“ Kroz takvo opisivanje, koje neki put nema snage da se uobliči (ali, treba uvažiti da je rukopis memoara nedorađen), on se, kao prema nekoj svetlosti ili zvuku, probija ka razumnom razlogu ili smislu pričanog. Ali ono što čas pripovedanja izvlači iz života, ono je što se u njemu već nalazi. Piščević se kreće prema tome po unutrašnjoj usmerenosti pričanog događaja. Njega nosi ona afirmacija njegovih komponenata koja je, sad verbalna, prethodno bila življena. I kada na kraju dospeva do datog oblika svojih memoara, potpunoj književnoj analizi ne može biti svejedno kakav je unutrašnji smisao stilizacije koji razmatra. Ona mora osećati kako je do nje ne došlo, već kako do nje stalno dolazi. Ona mora registrovati ona strujanja, i njihove pravce, koji, noseći i oblikujući materiju pripovedanja, dospevaju u nju preko jakih i jarkih korespondencija sa životom — sa tim čudesnim kvalitetom koji je, u pričanju naša prošlost, u stvari mi sami sad. Ta strujanja jesu što su, ali istovremeno i organski sastojak knjige, pa otud i neizostavni, i u izvesnom smislu usmeravajući elemenat za analizu.
Iz ovoga gledanja, onda, treba govoriti i o onome nerečenom, a što se, iz ovih ili onih razloga, može pretpostaviti. To su stvari iz senke, oštre senke ovih slika bez sfumata, a za koje bismo, ne pristajući obavezno uz Rusoovo mišljenje i reči o prećutanome kao laži, svakako mogli reći da ih je bilo a pomenute ipak nisu. Takvi bi mogli biti, na primer, ljudi kao što ih je videlo frivolno oko Aleksandra Piščevića; tajne, i sebi samom prećutane stvari intimnog života; seks; tamni instinktivni postupci; ko zna šta sve ne: jer, kako još jednom kaže Goldsmit, „u svakoga je čoveka tisuću skrvnih misli što mu na pamet dolaze.“ Pa nije bez njih bio ni Simeon Piščević. — Svakako. Ali, svet je ogroman, uzet celokupno. U svojoj tami-svetlosti, on je poprilično isti. (Fani Hil, tek u naše vreme objavljeni, vrlo erotski roman baš nekako iz onog vremena, pokazuje to valjda primerno). A mi živimo u njemu samo jedno, i svoje. Valja videti jesmo li to čestito učinili, a ne šta sve učinili nismo. Tako i mislili, čestito, to jest zaista. Kad se desi da se to, tako, dobije od našeg Piščevića na njegov način, treba, — mnogo više no tragati za tamnim, ili uopšte za onim što rečeno nije, gledati ono što rečeno i življeno, i dato nam, jeste. Piščević, kakav je, u svome nastojanju da se rekreira i ispuni prijatnom i pametnom svetlošću svoga racionalnoga vremena, dolazi, onako jasan u onom dalekom i tamnom našem doba, baš zato značajan. Ponekom, danas, možda i kao ohrabrenje.
Nemoguće je, najzad, kad se govori o Piščevićevim memoarima, ne pomenuti okolnost koja je po knjigu suštinska: to je njihov jezik. Ova sećanja pisana su na ruskom; ali potrebno je naglasiti da se taj ruski ne može uzeti kao prosto sredstvo izražavanja. Taj ruski bliskog pretpuškinskog doba, pun već razvijenih pripremnih stanja koja će omogućiti onaj izvanredni procvat ruske književnosti i poezije, nosilac je duhovnog života i tako reći jedan njegov pojavni oblik, pa je nužno i nešto više no prosto sredstvo pismenog izražavanja. Ne treba mnogo da bi se razumelo kako je on Piščeviću medij pripovedačkog izraza ali i duhovni ambijent jer, pre svega, ambijent života. Teško je verovati da bi njegovi memoari mogli biti kakvi su da su pisani (i pre toga, kao u kakvoj jezičkoj inkubaciji, smišljani) na onakvom skandalu od jezika kakvim se, kao srpskim, služio već pominjani Sava Tekelija. I ma kako da se gledalo na odnose između jezika, kao izraza, i doživljaja, jasno je da je raspolaganje ruskim služilo Simeonu Piščeviću kao stvarno tle i svod njegova pričanja.
Po tome, Simeon Piščević nije samo srpski pisac — ali takav je samo uslovno; i tragično, na svoj način. Jer on se vazda osećao kao Srbin. Na samrti, u strašni čas kako glasi kanon, ovaj oficir koga je crnogorski vladika Vasilije pozdravio deseteračkom titulom „srpska vojvodo“, poneo se na način svojih predaka, starinskih glavara, koji su mu bili uzorom. Naredio je da ga sahrane na otvorenom mestu, kako bi se nad njim, kao zadužbina, mogla sagraditi crkva. To je amanet koji je ostavio sinu. „Ja znam“, rekao je duhovniku, „da će moj sin Aleksandar tu podići crkvu. Kažite mu neka je podigne na ime arhiđakona Stevana, patrona naše familije.“ — Pa kad je, onda, takav, pisao i mislio svoj život na ruskom — i mogao to, onako kako je njemu bilo potrebno, činiti samo na ruskom —, on je time, tom duhovnom frustriranošću, dao ne samo još jedan vid samoga sebe, već i još jedan primer porobljenosti svoga naroda. Ali on je sebi svakojako ostajao veran.