Glava 3
Pristaše svi. Sedoše komotno kraj karlovačkog auspruha i počeše piti. Udarilo vince u lice, pa i bez rakije staše besediti. Razgovaraju se, pripovedaju svoje doživljaje, muke i nevolje svoje, i Aca Groznica i Mija Veresija. A mladi Gaja Provlak — koji je tu skoro ušao u to čestito društvo, i zato još nije imao zanimljivih doživljaja — on ih samo pažljivo sluša; uzdiše, zavidi im slavi, i divi im se, naročito kada je Aca Groznica nagovestio kako je prilično jevtino prošao jednom prilikom.
Navališe na njega da im ispriča, radi pouke mladome Gaji Provlaku. I on otpoče.
— Prešli smo — veli Aca Groznica (izvadivši lulu iz čizme i zapalivši je) — Tisu. Javili nam jedne noći naši odande da ima posla, i nadežde. Bilo to u Padeju. Pa ja i još jedan se krenemo… A dvojica će nas čekati, jer su odande… Nađemo se lepo, pa ’ajd pred onu kuću. Mrak, samo tako može biti. Pevucam ja: „Sjaj meseče, al’ nemoj doveče.“ Dođemo srećno. Prokopamo zid od naboja, pa ja ću prvi. Ja onda već po našem običaju i lopovskoj reguli našoj probam… Ti, sinovče, — tu se obrati pripovedač mladome Gaji — možda i ne znaš to, nisi probô, a, bogami, kad čuješ sad kako sam ja prošô, nemoj odsad slobodno više ni da probaš!… Zjapi rupa; mrak, jedva se vidi. Al’ ja opet ne verujem, nego, kô što vam rekô, držim se starog pravila i lopovske regule; metnem na drenovu budžu kabanicu i šešir,pa pružim kroz onu rupu na zidu. Kô velim, ako ima koga, oni će batinom il’ vilama po šeširu, a mi ćemo onda kud koji; a ako niko ne udari, nikoga i nema; i onda ćemo na posao, jer smo na konju, što ’no kažu. Pružim ja i držim, a naćulio uši. Niko ne udara po kabanici. Ništa ne čujem!… Fala bogu! Dobro je! šacujem ja. Sad mogu. I ja se onda polako provučem kroz onu rupu i ispravim se unutra.
— Pa, pa onda?…
— Hu! — huknu Aca Groznica. — Od to doba mi i ostalo ovo ime. Koljala me celog onog leta, svaki drugi dan, groznica, — „čivucka groznica“, braćo moja slatka… Nego daj vina, sinovče, da se okrabrim malo… Još i sad dobijem groznicu kad se setim toga, i kuca mi srce kô onda, samo kad pomislim na ono.
— Šta je bilo? — pitaju oni.
Pošto otpi dobro, Groznica nastavi šapatom:
— „Šta je bilo?“ pitate me… Ni Roža Šandor onaj, ni naš Maksim iz Parabuća nije to doživio što sam ja… Al’ odonda i to znam: da se ne dam nijednom lopovu madžarskom!… A oki, lopovi, bili tu!… Čekali me. Danas se svet iskvario, sinovče! Sad su oni veći lopovi neg’ mi! Da viš’ samo! Pokrili fenjer opaklijom, pa čekali… I prevarili me!… Šta vi mislite? Takva vuncutarija!… Taman se ja ispravio, pa da zapalim moju voštanicu, a onaj jedan tek fenjer ispod opaklije: „Neka, kaže, ne treba: evo fenjera! A to pričuvaj, kaže, za bdenije, — ako ga doživiš!“… Pogledam ja, pa kô naše žene samo rek’o: „Noge moje, podrž’te me!“ Nji’ trojica; pa kô bikovi svi, a svaki drži gvozdene vile u rukama! Šta ćeš sad?…
— Ao! — huknuše od straha i Veresija i Provlak i ponudiše ga vinom. Groznica otpi, pa nastavi:
— A ja zaboravi’ nož u čizmi… a ne bi mi ni pomoglo… Šta ću sad, naopako mi zvonilo? Nji’ trojica, a ja sam; pa bar da je sokak…
— Ao, strahote! — prošaputaše ona dvojica! — Da čoveku nikad ne padne na pamet da ide u krađu… Pa šta onda?
— Ja stao… al’ opet, fala bogu, — reče Groznica i skide šešir — pade mi nešto na pamet. — „A šta ćeš ti tu!“ viknu jedan, pa se izmakô malo i opljuno dlanove, da bolje drži vile. A ja ondak, — ta sam me valjda moj svetac umudrio! — a ja skido’ šešir — kô maločas — pa reko’. „Molim lepo, je l’ ovuda put za Iđoš?“…
— Eto ti sad! — ote se onima.
— A šta oni?
— He! A oni? Oni kô i vi sad, zinuli od čuda! Onaj od čuda ispusti vile, pa samo viknu: „Šta kažete?“ Pa se pogledali samo… Nisu znali ni šta da misle, — toliko se našli u čudu!… A ja još jedared — a jednim okom gledam u vile a drugim na rupu — velim: „Molim lepo, ja sam stran čovek, iz daleka; je l’ ovud put za Iđoš?“ reko’. A oni se prekrstiše od čuda, a onaj ispusti još i fenjer. A ja dobio kuraž pa, aman, dok si jednom rekô „britva“ ! — a ja se kô tekunica praćnu, pa kroz onu rupu, pa na sokak!… Dobio sam jedno dva šča od vila; jedno po leđima, a jedno malo sniže. Nit’ sam mogo da sedim ni da ležim; i išo sam jedno tri nedelje poguren, kô da tražim izgubljeni sekser, al’ bar glava ostala čitava, — odonda i još pametniji. Ne ide više Aca Groznica tako; ne provlači se on više kroz prokop! I to sad kažem svakom svom dobrom Srbljinu i prijatelju, pa i Vla’u, jerbo i oni su našeg zakona, i krstidu se kô i mi. A sad spasavajte se! — završi Groznica i nategnu i otpi dobru porciju karlovačkog. Dakle, sinovče, Provlače, mlad si, žutokljun si, zato utubi to, i nemoj prokopavati; iz moje štete izvuci, sinovče moj, za sebe ’asnu!…