Poglavlje 8
Boža Grujević (Teodor Filipović) prvi sekretar Soveta, u aprilu mesecu dođe. Njegova je starina i familija u našemu selu Vrelu, no on je sedeo kod nas u Brankovini i počeo pisati ustrojenije Soveta, kakov Sovet treba da bude u našim ondašnjim opstojateljstvama.
U juniju mesecu dođe nam pismo od g. Đorđa: da ja povezem top i njemu u Topolu dođem, da idemo da bijemo i popalimo Karanovce; Jakov da uzme dosta vojske, da izađe na užičku među od valjevske nahije; a Milan i on da od rudničke na među iziđu i čuvaju, da ne bi užički Turci pošli u pomoć Karanovcu i nama s leđa došli. Ja spremim jedno 100 momaka, jerbo on kaže da onamo ima vojske, ali topa nema. I Boža Grujević sa mnom pođe. I kako on u svom žurnalu piše da smo iz Brankovine za u Topolu pošli junija 7. i svaki dan gde smo prolazili, i kako smo Karanovac tukli, osvojili 29. junija, na Petrovdan, i popalili, nakratko opisivao. I ovo piše. Kad smo došli u Topolu kako nas je g. Đorđe ugostio, i na njegovo, tj. Božino, pitanje o vostaniju, i da mu je Karađorđe kazivao ovako, veli Boža: „Iz usta jego slišah načalo vostanija Serbov. Prišedše k njemu Turci, da ga seku kao i druge, on ih rastera, pobegne, sazove Stanoja [Glavaša]. I prvi dan njih 4 bila su, treći dan 9, sedmi dan 300, a deseti dan 2000 skupili se govoreći: „Ako nam je po samom ginuti, neka (smo) u gomili (da) ginemo“. Potom vizitira momke; puška u mnogih prazna bila (momaka puške u mnogih prazne bile), i nijedan fišek; a u mnogih po jedan fišek u pušci, koji govoriše: „Neću pucati dok k njemu ne dođem i ubiti uzmognem (uzmogu i uznam) sigurno“. Onda ih raspusti, no da budu gotovi svaki put kad ih pozove; raspusti zato da Turci decu ne porobe (potrebe). Onda čuvši da svi ustaju, potera sve, i koji nije hteo, njemu Turčina obesi na vrati ili zakolje. Onda, bojeći se selo globe, svi su ustali, (ustanu).“ — Ovo je vako zapisao Boža Grujević da mu je Karađorđe iz usta kazivao, kad smo na Karanovac pošli, u Topoli na večeri1.
Hajde kad sam oko Topole da zapišem što mi je kazô jedan starac, Stanko iz Vrbice, koji je bio u četi kada je Kučuk-Alija u Vrbici na Karađorđa udario i ćurak mu oteo. „Udari“, veli, „Kučuk iznenada; a mi se počesmo tući a k planini izmicati. Tu nam pogibe trinaest momaka osim ranjenih. Jedva uz polje izmakosmo u bukovičku planinu. Tu se poiskupismo i čuvamo da ne bi Turci u planinu u roblje udarili. Kučuk-Alija se u Vrbici zanoći. U dva sata noći povika jedan iz njegove vojske. „Haj, čuj, Srbine, odoše Turci putem na Pločnik“ (velikim drumom). Mi potrčimo. Na Pločniku uhvatimo busiju; no onaj prevari i provede Turke drugim putem na Banju i Topolu (jerbo je onuda mali put bio) pak u Kragujevac. Valjda je ono vikao Maksim knez iz Guberevaca koji ga je svuda vodio. Kučuk-Alija osvane u Šljivovom Selu, uhvati tri čoveka i poseče, pak u Kragujevac ode, pokaže Karađorđev ćurak, i seljaci počnu zairu donositi mu.“ I ovo mi kaže Stanko iz Vrbice, koji je s Karađorđem bio na Novom Pazaru baš na Sv. Đorđa 23. aprila [1809], pak i na Suvodolu, gde je varošica, i ima kula, i da je preko 600 Turaka poginulo, ali je i naših dosta, i dođe glas za propast na Kamenici, te se vratismo, a bili smo pošli da se sa Crnom Gorom sastanemo.
Požarevačka nahija. Godine 1805. razbije Milenko i Dobrnjac Hafiz-pašu na Ivankovci, 6. avgusta; natera ga u Paraćin. To veče dođe noćom Karađorđe i Mladen s vojskom; Milenko pomisli da se Turci povratiše, opali iz šanca puškama, dok Karađorđe zalupa doboš, tako se poznadu.
Sutra 7. izveze Karađorđe top u vinograde paraćinske, opali na Paraćin, Hafiz-paša pobegne. Karađorđe nije pustio vojsku u Paraćin, budući je ono drugi pašaluk, leskovački. Hafiz-paša od reziluka u Nišu umre. Naši deputati maja 28. došli u Carigrad, predali sultanu prošenije 1. junija. Kako čuje ruska misija da je Hafiz-paša na Ivankovci razbijen, uzme naše deputate, protu i Čardakliju, u jednu lađu i 27. avgusta u Odesu pošlje. — Živković Steva pre je od Porte sa izunom pošao preko Vlaške, đoja da kaže da je Hafiz-paša od cara poslat da se Srbi ne bi pobili, no neka Hafiz-pašu poslušaju. Dok je došao Steva, Milenko Hafiza potukao. A da je i došao Živković, ne bi Hafizu pomogao.
Opojeni trima slavnim pobedama, pozovemo vrhovnog vožda da dođe u Bogovaću, da Bogu blagodarimo, i njega nanovo međ narodom proglasimo, — koji smo od tri nahije skupili, od valjevske, šabačke i rudničke, — potvrdimo, i mnogoljetstvije bi odgovaralo hiljada pušaka i dva topa. On piše da on voli u Borku, no da dođemo kneza Siminoj kući. Odberemo valjevskih, šabačkih i rudničkih 4—500 najotmenijih ljudi, i vladiku Antima. U Borku skupština. Među pročim opomenem ja, kao što sam i pređe svakom poosob govorio, za Sovet. Kako Karađorđe, tako i sve starešine odobre da ja biram koga hoću, i tako ja nakupim šest sovetnika od kmetova i trgovaca, i kažem: da mi samo ime Soveta za vreme čuvamo, „a kad se umirimo, to ćete vi, glavni komandanti, biti u Sovetu“, itd. Karađorđe odredi da u manastir Voljavču idemo i tamo sedimo. Već mi kaki smo taki smo, dadu meni prvenstvo, i odemo u Voljavču. To je bilo avgusta 15. na Veliku gospođu 1805. — Boža Grujević i sekretar i koncepista, arhivar, stolonačelnik i sva zvanija na sebi nosi.
U Voljavči pustinja, planina i vrlet, niti imamo šta izesti ni popiti, pravi pustinici i nosnici. Zamolio g. Đorđa; odobri; premestimo se u Bogovaću, gde svašta na kolima doći može. (A ne kao u Voljavči: čovek na leći donese po 40 oka brašna, i to kukuruzna, jošt da ga ima dosta). — Sad ako i jesmo u manastirs[kim] ćelijama, opet nismo isposnici, ako se i iz svojih kesa hranimo, kao i u Voljavči.
Međutim vremenom, ubiju smederevski Turci kneza Đušu Vulićevića. Karađorđe počne tući Smederevo. Piše meni, odem iz Bogovaće, tučemo Smederevo i uzmemo. On zapovedi, odem u Bogovaću, dopratimo Sovet u smederevski grad, i tamo sedimo.
Januarija 4. godine 1806. piše gospodar Đorđe, dođem u Kneževac. 5. rano pođemo na Carevu ćupriju na Topčider, s tim ugovorom da uzgred, ako nađemo kakvih Turaka usput, zakačimo, ali da ne počinjemo veliki boj, jerbo u nas nema ni sto pedeset konjika, a pešaka nimalo; istrčaće Turci iz Beograda gde ih mnogo ima. Veće naši br zokonjici otrčaše, u Makišu saleteše oko 20 kola turskih sa senom, počeše pucati. Turci od kola načiniše karu, brane se. Čuje se boj u Beograd. Mi odemo putem Žarkovu, a stiže Dema, Gušančev kabadahija, sa stotinu hatlija, a drugi iz Beograda buljuk za buljukom trče. Povika Katić: „Brdu! U šumu barjak!“ i tako ugrabimo u šumar. Krdžalije odu putem, zateku Popovića Pavla iz Vranića sa 20 momaka u Majdanima, kod Belih voda, opteku, potuku se; a drugi otrče u Železnik, oko šanca zateku ljudi i 7 glava odseku, i pobegnu natrag. Ostave Popovića ranjena i jošt dva momka, a drugi zdravi se odbrane. Dođemo u Železnik, vidimo sedam bez glava, a Karađorđe: „Ha, po duši vas, čuvaj dobro stražu, čuvaj!“
Odemo u Ostružnicu; spremi mene i Božu u Beč moliti imperatora Franca za džebanu i druge potrebe, odakle pošljemo prošenije imperatoru Aleksandru ruskom, s otim i u Carigrad sultanu. To će biti oko polovine januara 1806. god[ine], tako mi se čini.
Baveći se ja u Beču, izađe Karađorđe i Jakov s pročom vojskom na Drinu niže Lešnice, gde je Mehmed kapetan Vidajić doveo vojsku. U žičkom polju pobiju se, gde je Karađorđa tane u vrat udarilo, no svilena marama nije dala probiti; te se Karađorđe ukloni pod Vidojevicu. Turci opkole našega buljubašu Živka Dabića i pisara Karađorđeva Janićiju; vas dan na njih jurišali i jedva ih mrak otme te se izmaknu, a Turci prodru u Šabac. Karađorđe ispod Cera dođe blizu Mišara, u Jelenči oko šljivaka načini nešto šančića od prošća. Ujutru izađu i Šapčani s Mehmedom Vidajićem, naglo udare na šančić, no ih hrabro odbiju: tukući se vas dan i sav šanac optekli; dok pred veče neki kaluđer iz kaonskog manastira, Makarije, i Petar Moler sa 20 momaka iz šume prospu puške, poviču: „Juriš, juriš, braćo, vi odozgo, pobegoše Turci!“ Tako se Turci poplaše, pobegnu Šapcu. (Jakova je jošt na Drini tane zvrcnulo u glavu, i popre otišao u Brankovinu da se leči). Tu je Karađorđe bio u velikoj opasnosti, kako je sam u šancu govorio: „Po duši ti te šljivare bosanske, kako neće da se bez zla okanu!“
Tu čuje Karađorđe da je od Srebrnice Hasan-paša u to vreme — znajući da je naša valjevska vojska na Drini sva — s vojskom došao u Valjevo, brankovičku crkvu i naše kuće popalio i okolna sela. Onu noć on — Karađorđe — Živko Dabić i Milovan Grbović pohitaju s vojskom, dođu u Brankovinu, a Turci već pobegli, i oni trčali za njima do na planinu, ne mogli stići. Ovo mi je kazivao pop Sima Popović: da su u Poćuti pokladovali (11. februara 1806) kad su se vratili, i da je crkva i naše kuće i selo izgorelo baš na naše zadušnice (3. februara).
Iz Brankovine piše meni Đorđe Petrović, veli ovako: „Vaše su kuće i crkva popaljene, no vaša se familija spasla u tamnavskom zbegu zdravo i mirno. Nemoj se brinuti, no gledajte vaše delo za koje ste otišli.“ — Ovo sam pismo primio u Beču.
Vojska se naša opet vrati u Varnu i oko Dobrave od Šapca čuvati, a Karađorđe u Topolu.
Ja dođem s Božom iz Beča, izdam nalog šta smo svršili, i donesem 1000 komada raketli velikih, da Šabac palimo kad mu bliže dođemo. — I odemo opet u Smederevo u Sovet na naša opredelenija i tamo sedimo. dok između Voskresenija (ovo mi je Gaja Dabić kazô: da je po Voskreseniju u vtornik, ili sredu svetlu boj bio na Čučuga; ja sam zaboravio bio) čujem ja da se od Sokola vojska sprema na valjevsku nahiju, koju je pokupio, oko 5800 Turaka, neki Valjevac Džora-Osman. Znajući ja da je sva valjevska vojska prema Šapcu, pohitam iz Smedereva, dođem u valjevsku nahiju, pođem Svileuvi, doznam da su Turci popalili popa-Lukine kuće i otišli u valjevsku nahiju, i u selu Čučuga na konaku. U selu Brezovici, odmarajući konje, koji su već posustali bili, iskupim sedmoro-osmoro momčadi. Pođem pravo za Turcima. Veće čujem puške i poznam da je boj. Malo, sretnem Vesu iz Ljubinića sa 7 momaka. Kaže mi: „Ne idi, Turci sve rasteraše; ja otrčah da roblje uklanjam.“ I ne hte se sa mnom vratiti. Ja pođem unapred, puške ne prestajaše. Ja idem na sent, i veće svanu; dok sada tekem čujem plotune, pucaju opet na onom mestu, no valja mi donde dobar sat i po putovati, a konji posustali. Čujem gdi mnogo pušaka i plotuna puca. Dok jedanput okrete se glas od pušaka uz Ub. Poznam da jedna vojska bega, ali je naša ali turska. Izađem na put kuda su Turci pobegli; nađem na putu jednoga, malo dalje dva i tri mrtva Turčina. Čujem jedan sat od mene gdi puške pucaju, ali sve dalje. Sađem na vodu Ub, nađem Jakova i Luku, a oni se vratili od teranja, jerbo su umorni, od Šapca hitajući i onu se noć tukući.
Pitate me: kad je valjevska vojska kod Šapca bila, tko te Turke razbi? — Eto ’vako je bilo: Jakov i pop Luka i Živko Dabić, kako čuju da su Turci u Svileuvu došli, krenu se hitno i ne zastanu Turke u Svileuvi, za njima pođu, stignu gde su u Čučuga na konaku Turci. Oni dođu blizu i razrede vojsku koja će s koje strane udariti, ostave rok kada Turci prouče jaciju, tj. u dva sata noći. Kad se dobro smrkne, oni svaki sa svoje strane se prikuče; kako dva sata budu, juriše sa tri strane, i prospu plotune. Turci od vatra pobegnu, ostave pokraj vatri pečene jaganjce, svu večeru, sav prtljag i pljačku, pobegnu, neki se u virove ubske podave, dosta ih i mrtvih ostane, a drugi [se] pod jedno brdo uz kraj prebiju. Naši svu noć iz mraka pucaju. (Kažu da je bilo 5800 Turaka). Kad se već zora ukaže, naši dadu znak te se sva vojska naša, kromje konjika, pribere na jedno brdo u vinogradu; ograde nešto šančića od prošća. Turci naglo udare, tako da su barjaktari do prošća barjake donosili i nad šanac nadnosili, no tu su svi ginuli i barjake pored šanca ostavljali. Mnogo je i drugih, osim barjaktara, Turaka padalo, i u našem šancu mnogo se ranilo i konja poginulo. Posle trećega juriša Turci se poistupe malo, meterize pohvataju i iz šešana tuku.
Okolna sela, kako su čuli puške u Čučuga, svi grnu, staro i mlado unaokolo, dolaziti, dok i Milovan Grbović i Moler iz Kličevca usput jave selima, koji se svi iskupe. I od sela Dokmira poviče Grbović i Moler: „Aj, braćo, držite se, udrite se, eto nas vama u pomoć!“ U isti čas pogine Džora-Osman, turski starešina. Turci pobegnu, a naši zaokupe i, oni odmorni od kuća, poteraju. Turci begajući pobacaše puške, haljine, obuću, da bi lakše begali; ali zabadava, Srbi stizaju, i koji sabljom, nožem, koji britvom kolji, koji prošcem i krljađem u glavu tuci. Moj stariji brat Petar na konak četiri živa dovede, te ih jedno dete iseče. Kazivao mi je skoro Gaja Dabić čije je ono dete bilo. Glave nisu sekli, jer su svi raznim haljinama, puškama i drugim pljačkama natovareni bili. Oni su terali donde dokle ih nisu Milić Kedić i Nedić Mijailo sa svojom vojskom susreli; pak ovi umorni vratili se, a Kedić otera do sokolske nahije, dok Gača i pop Mića iz Skadra ih preteraju do Sokola. Kazuju da je preko 2800 Turaka poginulo, i ono što je uteklo, na dobrim konjima, — a pešak slabo je utekao, i to boso i golo i sakato.
Kad se naša vojska iskupi na konaku na Ubu, tu sam video u naših vojnika dosta sabalja, noževa krvavih i prebijenih, kundaka u pušaka takođe isprebijanih, izlomljenih i od Turaka svake pljačke dobijene. Tu mi je vrlo žao bilo što i ja nisam mogao u boj stići. No hvala bogu i braći Srbima, osvetiše našu crkvu i naše kuće. Ovo je bilo na Svetli utornik [3. aprila] 1806. — Naša se vojska vrati opet Dobravi čuvati Šabac, i u Varnu.
Napomene
- Prota nije verno naveo reči iz Božina dnevnika. U ovom izdanju to je učinjeno, ali što je Prota izostavio, ovde je obeleženo položenim slovima, a što je dodao ili drukčije kazao, stavljeno je u okrugle zagrade. Nisu označene samo dve neznatne izmene: prišedše, Turki. (Lj. K.)