Poglavlje 9
Hasan-paša pokupi oko 1000 Turaka i preko Jadra prodre u Šabac. Od šabačke nahije kmetova oko 20 otidu, predadu se i odnesu zairu Hasan-paša zadrži deset, a one druge pusti kućama da drugim kažu da ne slušaju valjevskih hajduka i Karađorđa, no da budu caru pokorni. A i od Bosne dolaze glasovi da će letos velika sila udariti na nas, a šabačka nahija zbrkala se: jedni s nama a jedni s Turcima. Sad naša vojska zaželi da ja budem s njima a da ne idem u Sovet; i Karađorđe odobri govoreći: da je sad najnužnije od Turaka se braniti, „a lako ćemo, veli, Sovet potpuniti; treba i druge sovetnike koga narod zaželi i vojska zahte, poslati“.
Sad kako Hasan-paša dođe u Šabac, pobojimo se da neće na valjevsku nahiju udariti. Dođemo na Dumaču u Topolik s našom vojskom, počistimo onaj nemački šanac, čuvamo, a vojska po Topoliku oko Dumače. Izlazimo oko Šapca do Baira, dođu Turci, bijemo se po polju, a kad Turci umnože topovima na nas, a mi se opet uklonimo. Odemo noćom u Kitog. A kad Turci svoja goveda isteraju da pasu, jurišimo, goveda otmemo, govedare pobijemo, jedva koji uteče. Jedanput smo oteli 230 komada, prodali, podelili koliko nas je bilo. A mnogi put po srpskom i turskom Bairu povazdan se tučemo, udari tane moga dobroga hata u nogu i oronu, poslah ga u Zabrežje kući. (Da, mi smo stari Mihaljevića šanac na Zabrežju počistili, i onde našu familiju smestili, i onde džebanu spremamo i vijemo).
Jedan dan izađoše Turci u polje pod Bair. Ja pojašem stričeva hata (što je Gušancu dao sto dukata, ali je dobar bio), te se vas dan tukosmo i pregonismo, dok hatu udari krv na usta i na nos; ja ga u logor dovedem, pak manjka. Rekosmo da ga je udarilo tane u usta, jerbo kad trči, vrlo je otvarao usta i zijao.
Petrov post nastade [27. maja 1806], počeše dolaziti bosanski kapetani i male paše, ići-tuglije, i očekuju travničkog vezira prema Badovincima. Kazuju nam prijatelji da je vojske prema nama mnogo (jerbo je samo valjevska nahija, i to ne sva, — naša valjevska nahija čuva od Krupnja, od Sokola i od Užica — i šabačka; ali je šabačka razdvojena i rogobatna). Kažu prijatelji dok dođe vezir i Krajišnici da će biti više od pedeset hiljada. Pišemo mi gospodaru Đorđu: da hoće na nas mnogo biti Turaka; i da ovi Turci taki glas pušćaju u narod da oni ne idu da Srbe porobe, no samo idu da Srbe caru u rajaluk nateraju i da careve teskere koje oni sa sobom nose prime i caru harač dadu, pa će se vojska vratiti, i da je veće Mačva i Pocerina svoje ljude poslala, i Sirčiću-paši, i alaj-begu i krajišničkom kapetanu iz Novoga Musta-begu, koji su na Badovince na ovu stranu prešli, mnoge kočije travu im u logor odnose i drugi izmet čine; a valjevska nahija nije kod nas sva u skupu, na mnogo čuvaju, od Sokola i Srebrnice; — zato se bojimo da nas Turci ne pobede; zato ga molimo da nam dođe ili što više vojske pošlje. On — Karađorđe — piše nam: „Budući da Omer-paša polazi na ovaj kraj, i hoće na Ćupriju, zato ja moram ga čekati, i u ime Boga, kako ih razbijem, ja ću tamo doći. No kad Turci govore da oni samo idu da nas caru pokore i teskere dadu i harače uzmu, pak da se vrate, a vi gledajte prema njima, lackajte ih i zavaravajte kako najbolje znate, dok i ja ove razbijem i tamo prispem.“
Ovo sam zaboravio i preskočio. Kad je naša vojska po drugi put, 8. maja 1806. izišla na Vračar, Miloje Petrović načini šanac u Ciganskoj bari, kud protiče Mokri lug preko livada u Savu; na sredi namesti nekoliko topova, puca na varoš i na grad, a Turci sa ćoška od Varoš-kapije na njega bacaju. Tobdžija je turski bio Čanak-barjaktar, i dobar nišandžija. Onda je i Jakov sa 300 konjika otišô na Vračar, dok su Turke zaplašili i u grad sterali. Jednu noć odu svi s Vračara konjici i sakriju se u majdanu, u onu rupu gde je sada groblje; a kad Turci iziđu u Mokri lug i Vračar da traže trave, onda oni istrče iz majdana, preseku Turke i dosta ih pobiju, i stric Jakov dovede dva vezirova imraora, jedna kola i dva konja. I bio se neko vreme na Vračaru, pak dođe opet Šapcu, a Miloje ostane u šancu, u Ciganskoj bari, kako sam gore kazao.
Da, i ovo sam malo preskočio. Sedeći mi u Topoliku i tukući se oko Šapca u Petrov post, namislimo da jurišimo na Šabac; a budući da se mnoga so u Šapcu zastala, pozovemo koji će se upisati samovoljno na juriš, i osim pljačke sva so da bude samovoljnicima naknada, i napisasmo 200. Damo svakome sačme dramlije da po pet metnu u svaku pušku. Razredimo: Cincar-Marko [Kostić] sa jalije, najbolji junak, reši se sa sto bećara udariti na kapiju donju; naredimo da Cincar-Janko [Popović] sa sto bećara sedne u lađu više Šapca i niz vodu da se izveze u kuće na jaliju, jerbo od Save stoji otvoreno, nikakve tvrđe, i da upadne u kuće i donju kapiju otvori; Živko Dabić da udari na gornju kapiju, da Turke zamamljuje, a mi svi drugi okolo šancu da se prikučimo, premda je jendek pun vode, preći se ne može. One raketle što sam iz Beča doneo počnemo bacati, svaka vojska dospe na svoje opredelenije, no Cincar-Janko ne pogodi na jaliju otvorenu od Save, kako bi odmah mogao donju kapiju otvoriti, no ode niza Savu. Ovi čekaju na kapiji i biju se, sa sve strane puške neprestano pucaju; dok Hasan-paša vidi da niotkuda opasnosti nema, jerbo okolo u jendeku voda, a gornja kapija vrlo tvrda, — paša i svi Turci na donju kapiju nagrnu i tako sebe obezbede, premda je bilo dosta mrtvih i ranjenih od obe strane. Mi se vratimo u naš logor u Topolik. Ovo je bilo u mesecu juniju 1806. god[ine].
Hajde i ovu besposlicu, san, da vam kažem, ali se meni gotovo pogodilo. U Topoliku jednu noć snim ja gde idem lepo na nogama, ali moja glava odsečena i ja je nosim u rukama, pa se setih da je metem na vrat ne bi li prirasla; i metuh je, pritiskujem odozgo, ne bole me, ali neće da priraste; skinem opet i držim u obema rukama a idem; opet lepo je upravim da ne bi brada nakrivo ostala, i opet metnem na vrat gde je i bila, pritisnem, a ona priraste. Pita me jedan koji je blizo mene i gledi: „Priraste li?“ veli. — Pipnuh ja oko vrata, al’ ona prirasla; kažem: „Priraste — rekoh — al’ ne znam je li pogodilo ono jedno u drugo što se govori i guta.“ — „E, — veli, — da nije pogodilo, ne bi ti mogao govoriti.“ — Sad, deco, smejte se vi, ali dok vam posledak kažem, mal’ da nećete reći: bilo je istinito predskazanije neko.
Sedeći mi u Topoliku, Stojan Čupić hoda sa nešto čete oko Drine. Dođe nam i kaže da je se on sastajô sa četiri bosanska bega, i da su mu govorili: „Pošljite ljude našemu veziru, primite haračke teskere i kabulite caru pokornost, pa ćemo se mi svi vratiti.“ „No“, veli Čupić, „neka ide Prota sa mnom u ordiju, da teskere primimo, ne bi li se Turci vratili. Ako li se pobijemo, vrlo je mnogo Turaka, nećemo dževap moći dati.“
Sad navali na mene Jakov i pop Luka: „Idi, idi sa Stojanom, ne bi li štogod fajde bilo! A eto i gospodar Đorđe piše da gledamo kakvim načinom ne bi li Turke zadržali dok bi i on stigao.“ Tako, i bez moje dobre volje, odem sa Čupićem na Drinu. Posla on svoje ljude, i dođoše ona četiri bega, koje kao reum (ili bošnjački: taoce) u naš logor pošljemo, a ja i Čupić sa alajbegom Sirčićem i kapetanom novskim Musta-begom dođemo na Badovince, u njinu ordiju s ove strane Drine, gde je paša Sirčić iz Goražda. Dadu nam jedan čador i dočekaju kao najbolje prijatelje. Na pitanje paše zašto se bijemo, kažem da se mi ne bijemo s carem, no samo sa zulumćarima, koji i careva vezira i dobre Turke, pa i naše knezove isekoše itd. — „Hoćete li vi primiti careve teskere i caru harač dati, da vam pošljemo jednoga sa 60 Turaka?“ — „Hoćemo“, kažem. — „A koga ćete za haračliju?“ — Kažemo Sirčiću: „Hoćemo tebe. Ti imaš raju i znaš kako raji treba adalet.“ — „Tako ćete“, veli, „sutra, kad pred vezira odete, kazati, a vezir će dati koga vi hoćete.“ —
Sutra pođemo preko Drine u veliku ordiju. Uđe Čupić, lađa prepuna; ja kažem da ne smem, ali đavo navr lađe sedi Kulin kapetan, čovek oko 30 godina, odeven, prikladan. Povika: „Ulazi, ulazi, pope; kad ja smem, i ti smeš!“ Uđem, a kad bismo nasred Drine, a Kulin kaže: „Vala imam dva književnika, jedan turski a jedan vlaški, oba su bogomoljci, jeda i ja s njima na selamet iziđem!“ Čovek veseljak. Pređemo, i ja i Čupić, čekamo dok nas zovnuše u jedan vrlo golem čador. Kad tamo, sedi šest paša, tu je i naš domaćin Sirčić, i više od dvadeset kapetana. Sede, a mi stojimo. Pita nas jedan: „Zašto se vi s carem bijete i zašto se caru ne pokorite?“ — Ja kažem: „Mi smo svagda našemu caru pokorni kao i naši dedovi i ocevi što su bili, i mi smo i sada caru i većilima pokorni. No sva gospoda i sva Bosna znade kako su dahije postale, Hadži-Musta-pašu ubiše i tuna u Skočiću Smail-Efendiju, i šćadijahu i Srebrnicu poarati da mogoše, pak nam isekoše sve knezove i kaluđere i moga oca. Sva gospoda znade kako je on caru i vezirima izmet činio.“
Pet glasova, koje od paša koje od kapetana, uglas rekoše: „Vala tako je, nije u Vlaha ostao caru onaki izmećar kao što je bio knez Aleksa. Svi znamo da je na pravdi poginuo.“
Onde je sedeo vezir, ali mi ne znamo koje je. — Pita: „Kada je dolazio Bećir-paša i dahije isekao, zašto vi se ne umiriste no opet vojujete?“ — Ja: „Jeste Bećir-paša došao i dahije isekao; ali je Gušanac-Alija sa krdžalijama dahijska tevabija, i gori je nego sve dahije. A šta smo mi novaca dali dok smo Bećir-pašu otkupili od Gušanca i njegovih krdžalija!“ — Reče Sirčić alaj-beg: „Istina je tako, ja sam sa vezirom u Beogradu bio i očima gledao.“ — Pita: „A zašto se niste predali Hasan-paši kad je došao s vojskom u Šabac?“ — „Kako je došao Hasan-paša u Šabac, odmah je otišlo 40 kmetova i dva kaluđera od šabačke nahije i zairu odneli. On neke pusti, a pola ih pohapsio i u hapsu dosad su petorica u gvožđu umrla. Iskali smo da ih po našemu zakonu sahranimo, i nije dao. Pa ko sme onakome otići na predaju? Poslali smo caru mizare i tri kneza, i molimo da nam pošlje jednoga vezira i vojske da krdžalije iz Beograda isteramo, i onda se možemo svakom dobru nadati.“ — Paša: „Ako ste careva raja, hoćete li careve teskere primiti i harače dati, pak će vezir svu vojsku natrag vratiti? I ako nećete u Beograd ili Šabac, a vi uzmite da vam vezir dade jednoga koga vi begenišete, sa 60 Turaka, pak usred vilajeta načinite jednu kuću, i onde harače pokupite i caru pošljite, a da mi vojsku vratimo.“ — Kažem: da hoćemo, „i to ćete kod boga sevap veliki učiniti da sirotinju sa tim umirite“.— „A hoće li Karađorđe doći da i on harač dade?“ Kažem da hoće i on i svi drugi, i malo i veliko. „E, dobro, — kaže — a vi koga hoćete od paša, sa 60 Turaka i bošče (teskere) uzmite i vodite, a vezir će otpustiti vojske; ali ćemo nekoliko vojske i ovde držati dok vi harače pokupite. No koga ćete uzeti od Turaka?“ — Kažem da hoćemo Sirčića pašu, jerbo on ima dosta raje, a i, po nemačkoj krajini, najpre je došao u šabačku nahiju i sirotinju lepo umirio, i nikakva zuluma nije bilo, i proče.
Oni svi povikaše Sirčiću: bumbareći, tj. srećno, srećno! Mi se poklonimo i odemo preko Drine opet na konak kod Sirčića, koji se veće poče spremati. Milo je meni i Čupiću, i pišemo Jakovu na Šabac kako smo ugovorili. A i vezir posla buruntiju u Šabac da Hasan-paša ne izlazi napolje i ne zameće kavge, niti se više bije, — mir je ugovoren, i da otpusti one kmetove koji su kod njega u gradu.
Pitate me, deco: A da ste vi doveli 60 Turaka i teskere doneli, bi li Karađorđe one Turke isekô i teskere popalio? — Ne bi, no bi mu jošte milo bilo. Mi bi na one teskere pokupili harače, jerbo bi naš narod dragovoljno davao, samo da carske teskere dobije. Pa kad bi sve pokupili, mi bi[smo] našega haračliju spremili otkuda je i došao a kazali bi[smo] da ćemo ove haračke novce poslati caru; — a mi bijsmo] one novce lepo za džebanu upotrebili, i ne bi nam bilo badava što smo hranili onih 60 Turaka. Šta je to prema našoj vojsci, među nama, a nije u gradu! A mogli smo (tim načinom) i celu godinu mirni biti od napadanja turskoga, rastežući u kupljenju i proče.
Veće puče glas po ordiji: mir, mir, — i svi kapetani sve svoje siromašnije otpustiše vojnike i poslaše kućama, i svoj Bosni je milo.
No sad da vidite. Čovek ugovara, a bog rešava.
(I ovo sam zaboravio. Kad smo ja i Čupić došli u ordiju, zastali smo popa Galonju iz Mačve, i više od dvesta kočija mačvanskih, gde dogone drva i travu i drugi izmet po ordiji Turcima čine).
Mi smo zaiskali među nas Sirčića, kako sam gore kazao; ali, kako mi novski kapetan onda kazuje, pop Luka poslao pismo kapetanu Ali-Vidajiću (koji je onda za pašu vanzirao) da se on kao njihov spahija za njihovu nahiju poduhvati, i da će njega narod najvoleti, i dosta kmetova potpisati. Za ovo ne mogu jemstvovati da je pop Luka bez dogovora pisao. Mogao je i ko drugi od šabačke nahije u ime njegovo napisati Vidajiću i kmetove potpisati; jerbo na moje posle pitanje popa-Luku, kaže mi da nije on pisao.
Sad sprema se Sirčić, a sprema se Ali-paša Vidajić. Sirčić s ove strane Drine, i sa njim njegov sin Ali-alaj-beg; i Musta-beg, iz Novoga kapetan i drugi Krajišnici drže stranu Sirčiću. A Kulin kapetan i drugi drže stranu Ali-paši, da on teskere ponese. I tako među njih raspra.
Zovnu mene i Čupića u pašin čador. Sedi paša, Alaj-beg, novski kapetan Musta-beg i više Krajišnika pod čadorom. Onda kapetan poče: „Pope, od našega mira i ugovora nema ništa, kad vi među sobom niste složni. Vi hoćete Sirčića-pašu, pop Luka ište Ali-pašu, a i mi i sva ordija ne damo drugome; a Kulin i njegova orta ne da Sirčiću, no hoće Ali-pašu. I sva se ordija podelila na dve strane, i hoće krv da legne među nama. Zato neće nijedan poći. No hajdete da vas izvedemo na ono mesto odakle smo vas i uzeli, a naše Turke da vratimo nama, pa idite i kažite: — Eto sve ordije i vezira (Ibrahim-paše) u Šabac; i ko je raja neka dođe u Šabac, donese dugu pušku, dva pištolja, i nož veliki u liko svezano, i neka u Šapcu izmet ordiji čini, pak kome bog što dade. — No odmah spremajte konje da vas lipo izvedemo i s naše vire skinemo.“
Mi jedva dočekamo. Dok naši konji biše spremni, dođe oko 200 Turaka Krajišnika, sve mizdrak u ruci, po četiri po pet čelenaka za kapom krivom krajišničkom. Pođe on i alaj-beg, prate nas, i ništa nas ne čuvaju. Dođemo u Crnu Baru, odjašemo od konja, čekamo da naši dovedu ona četiri bega, da se razmenimo, no nema ih — a već noć. Počeše Turci pod jabukama klanjati akšam (njinu večernju molitvu); ni u po molitve ne svršiše, al’ povika alaj-beg Sirčić. „Musta-beg! binja, binja! murtatluk (tj. jaši, jaši! prevara je). Sad će Vla opkoliti nas ovde daleko od ordije.“ — Ja počeh govoriti da to nije prevara, no da naši nisu pogodili na koje će mesto one begove dovesti, i da se oni nikakve prevare ne boje. Dok ja toliko reči izgovorih, a oni svi prekidoše molitvu, i već na konjma. Uzjasmo i ja i Čupić. Pođosmo, a oni ti nas okružiše onako kao svatovi neveste, i pođosmo. Kad ja videh da idemo opet u ordiju, pade mi mraz na obraz; ali opet se prikučim njima dvojici i reknem: „Zaboga, begovi, nemojte tako da idemo obojica, no da se jedan vratimo u Šabac da one begove dovedemo na ovo mesto.“ — „E, — reče — ti ne možeš ići! A koji će drugi?“ Ja kažem bar neka ide Čupić. „Dobro, Čupić može ići; neka ide, a ti ćeš s nama.“ Ali se to razgovaramo sve u brzome jašenju. Vrati se Čupić i ode; ja sam ostadoh, samo jedan momak, Ivan Bugarin, nosi dva pištolja za pojasom. Sad oni se boje da momak ne ubije koga, a neće da mu puške uzmu, valjda da me ne plaše, no kapetan novski dotera konja blizo, pak reče: „Dede, đače, udri iz tvojih pištolja u onu jabuku; ako budeš pravi dal-krlukčija, biće ti pet dramlija u pištolju (al’ su oni čuli da smo svakom podavali, kad smo malo pređe na Šabac jurišali, da u pištolje meću po pet dramlija); ako li ne budeš, a ono ništa.“ — Neće momak. Ja povičem: „Udri, udri!“ (Setim se da oni hoće da mu pištolje isprazne.) Poteže moj Ivan, svu jabuku našara dramlijama kao deto kljunom. — Novljanin: „Aferim, more, baš si dal-krluk-čija“ (koji rukom za golu sablju hvata). On opet: „Udri, more, i drugi.“ Te moj Ivan i drugi.
Što većma pade mrak, to oni mene većma okružavaju. Kako dođemo u tabor, mene u čador, zapališe sveću, i jednoga pobratima pokraj mene, sedi, a oko čadora straža. Svuda sede Turci, puše čibuke, a svi ćute. Čujem ja gde se čibuci istresaju, ne vidim kroz čador. Zovnem moga Ivana, zapitam: „Šta je to okolo?“ Kaže: „Ima pedeset Turaka, sede oko čadora, puše i ćute.“ Veće vidim i sam sebi govorim: „E, moga oca sine, baš si dolijo veće!“ Pitam moga pobratima, koji često mi dolazi, čuva me i izlazi: „Šta je ovo, pobro, oko čadora?“ — „Ništa, ništa, pobro, sastali se Turci te puše i jeglenišu.“ Kažem ja da mi njihova jeglena nimalo nije mila; oni i lepših mesta imadu za jeglene a ne oko mene; al ko mi je kriv kad sam turskoj veri poverovao i ovde zapao. — Moj pobra kune se: „Tvrda je vera, ne boj se ništa za tebe“ itd. — U toj se noći ne spava. Kako zoru opaziše, sva se ona sprema, da ja đoja ne vidim, raziđe. Ja onu noć u misli pođem sebe razgovarati i misliti: koliko ću ja za strahotu znati? — toliko koliko me od čadora odvedu; a kako sabljom udare, više [se] plašiti niti strahotu trpeti neću, — to će odmah proći. A i moga su oca posekli, i na smrti je amanet ostavio da mu niko njegov Turcima ne veruje, ali sam ja njegov amanet zaboravio, no to iz nužde i za narod žertva, i svaki čas pogledam kad će dželat doći da seče.
Rano ujutru eto ti novskog kapetana, moga poočima, jerbo sam ga sinoć jošt usput, kako smo se iz Crne Bare vratili, poočimio. Poče mi govoriti: „Proto, čujem ja da si se ti vrlo uplašio; ali ne boj se, pope: tvrda je turska vera, tvrđa od kamena; ja sam alis (pravi) Turčin Krajišnik, a nisam kâ ovi Bošnjaci koji dadu veru pa pogaze. Dokle god vidiš mene živa i moje Krajišnike, ne boj se tvome životu; a kad poginem ja, i Ali-alaj-beg i paša Sirčić i naše vojske, onda ti ništa pomoći ne mogu“, i proče (vojske oko 6000 ima s ove strane Drine). — Kažem ja: „Poočime, ja to sve tebi verujem, ali sam se uplašio i ne mogu se osloboditi. Šta će onoliko Turaka oko moga čadora?“ — Kapetan: „Ne boj se, tvrda je vera; ono je moja naredba, za tvoju i moju fajdu, a sve ću ti posle kazati šta je.“ Kako je došao, doveo je svog momka Ivana, i sve trpa šećer po pun vildžan: „Pij, pope, to je dobro, to razbija kar.“ — I tako ode, i često Ivana šalje te mi šećer i kafu donosi i razgovara. Ivan, katolik u zakonu, pošten čovek. Bejaše Petrov post, a neki knez Ivan ispreko Drine donosi mi ribe drinske, i on me razgovara, ali uzdiše, ili je lukav ili vrlo žalostiv; to mi nije milo, gotovo bih voleo da mi ne dolazi s njegovim uzdisanjem. Dolazi mi danjom pop Galonja mačvanski. Vidim kako Mačvani dogone drva i travu. Čudi se pop Galonja zašto Čupić ne dovede begove. Dok sutradan dođe pop Galonja i kaza mi da Čupić ne sme nigde u vojsku da izađe. Hoće ga valjevske starešine i vojska da ubiju, govoreći: odveo našeg protu, predao Turcima u ruke, a on se vratio, — i svuda ga po Kitogu traže, a on se sakrio, ne zna se gde je. Ja onako čekajući toliko dana i svaku noć onaku strahotu oko sebe gledajući, već sam sebe pregoreo, ali mi je žao momka što ga dovedoh da on s mene pogine. Koliko žalim momka, koji će s moje pameti poginuti, opet žalim i konja gde ga dovedoh badava da ga Turci jašu, ni otet ni poklonjen; a ja šta sam tražio, našao sam.
Opet novski kapetan dođe i pita: „Pope, jesi li se što ogaretio?“ — Ja mu opet kažem: „Poočime, ja se ne mogu nikako osloboditi. Da mi je srce kao u Kraljevića Marka, opet bi se uplašilo gledeći toliku vojsku i oko mene toliku svaku noć stražu.“ — Opet on siromah zaklinje se, veli: „Vidiš kolika je ova ordija?“ Ja kažem da vidim i da nigda tolike video nisam. „Vidiš ovo polje?“ — Kažem: „Vidim.“ — „Da baš vaši hajduci ona četiri bega i poseku, toliko neće se na ovoj ordiji poznati, koliko da iščupaš četiri travke iz ovog polja. A što je tolika straža noćom oko tebe, to je zato: porodica i vojska onih begova koji su dole iskali su tebe da te vode njima preko Drine, da te oni čuvaju; a Kulin kapetan i Ali-paša hoće da te parama ucene, zato sam ja metnuo više Turaka da te od njih čuvaju; a opet porodice ona četiri bega ne veruju nama, boje se da mi tebe ne pustimo, a njini begovi ne ostanu u hajdučkim rukama; zato je mnogo oko tebe jer i oni šalju svoje te čuvaju da te mi ne ispustimo. Baš da ona četiri bega i poginu od hajduka, tvrda je vira na koju sam te doveo, ti se ne boj; tvoj mi Krmak pred svom ovom ordijom na obrazu visio, ako te ne izvedem na ono mesto odakle sam te primio; i stajaću dok ti uđeš u Kitog, pa kad dva pištolja izbaciš, onda ću znati da si na salamet izišao i s moje lipe vire skinuo; i posle koji koga more, i čija dublje zaseče (tj. sablja).“ —
„Sve to, gospodaru i poočime, ja verujem, ali ne znam kako ode Čupić toliko dana, niti dovede begove, niti kakva abra imam za čim stoji. No dajte da pošaljem moga đaka, neka ode i vidi za begove i dođe da nam kaže, pa posle šta će biti neka bude.“ „E, hajde, nek iđe!“ — Kažem ja da đak (veće i ja ga počeh zvati đakom) nikud sam otići ne zna. Odmah on nađe jednog Mačvanina; on nema konja. Kažem ja: „Eto moga konja!“ — Kapetan: „A šta ćeš ti bez konja?“ — Ja kažem: „Meni će đak opet dovesti.“ Lepo spremim sve na konja. Pita mene Ivan kad ću ja doći, veli; ja mu kažem: „Kad pođe Čupić, onda i ti dođi i dovedi konja.“ A već ja vidim da Čupić više neće na pazar; tako neće ni moj Ivan ni moj konj doći.
Verujte mi, deco kad ispratih i momka i konja, čisto mi ni pola muke nema. Kad momak moj verni neće s mene poginuti, a i konj neće Turcima ostati, a sebe sam osuđujem, šta sam tražio našao sam, ja već sebe pregoreo. Koliko me kapetan slobodi, ja jednako dželata pogledam. Dok jedno jutro dođe moj poočim, kapetan novski, brzo ide i naglo povika: „Muštuluk, muštuluk, pope: živi begovi!“ — „Ta ja znam da su živi, no kamo ih da dođu, da se i oni i ja kurtališemo briga.“ — Kapetan: „Be kad su oni živi, sad mi nije brige, a ni tebi, makar kad došli. Ja sam se strašio da ih oni hajduci ne pobiju, pak onda bi mučno bilo i za me i za te. Sutra ćemo da idemo i da se razmenimo.“
Rano ujutru iskupljaju se Krajišnici, sve sa mizdracima, krivih kapa na glavi, skoro na svakoga kapi po dve i po sedam čelenaka. Ove čelenke daju veziri onome koji kaursku glavu donese. — To mu je na glavi nositi kao neki orden, i po tom se poznaje koliko je glava neprijateljskih odsekao i koji je bolji junak.
I ovo sam zaboravio. Kada veće vidim da Turci hoće da dođu u Šabac, niti onolikoj sili možemo protivstati, odemo kod Sirčića paše i reknem mu: „Vi, pašo, ako bog da, hoćete u Šabac da dođete i raju predate, i mi ćemo našu vojsku koja nas sluša od Šapca ukloniti. Al vi znate da sada kod nas ima hajduka, Bošnjaka, Hercegovaca, Nemaca i drugih zemalja beskućaca, koji će u Kitogu dočekati i pobiti se sa ordijom, pa će se vojska razljutiti, a roblje je oko puta, pa će sve porobiti, pa će se narod uplašiti, pa vam niko na predaju ne sme. No izun daj nam da roblje od puta uklonimo.“ Paša: „A ti pošlji koga, neka se roblje ukloni s puta.“ Nađem popa Galonića, pošljem da trči i zakaže roblju da begaju i mal gone u Cer, a drugi u Zasavicu. Kaži da će Turci da udare. Pop Galonja ode, i tako sve s puta uklone.
Zovnu mene u čador alaj-bega. Dođem, sedi sa njim moj poočim Musta-beg, novski kapetan, oba puše i ćute. Rekoše i ja sedoh; i mislim da hoće da me ucene koliko ću novaca im poslati. (A imao sam samo osamnaest dukata, i sve sam ih podavao, koje mome pobri, koje drugima, da doznam šta se za mene i narod govori). Namislim da im obreknem koliko zaištu, samo da se kurtališem živ. Pozadugo ćutaše, dok reče Musta-beg: „Kaži mu, alaj-beg!“ — „Jok vala, kaži mu ti!“ — Onda kapetan poče ovako: „Pope, da ti kažem jednu ćaiju (tj. pripovetku). Bio je jedan kralj, — veli — i vojevao, i mnoge zemlje pouzimao, i došao do jedne zemlje, slušaj dobro, kojom jedna kraljica vlada. Onaj kralj napiše knjigu onoj kraljici, ište da mu dade nekoliko gradova, a nekoliko da ostavi za sebe; pak ne dao mu šejtan (đavo) da pošlje knjigu po saiji (knjigonoši), no uzme te sveže praporac na nogu, pak sobom sam odnese kraljici knjigu. (U Turskoj adet je: koji knjige nosi on sveže na nogu praporac, pak slobodno svuda ide, niko mu na put stati neće, i zove se saija). Ta je kraljica imala dva sina u vojsci, i toga saiju propuste, i knjigu odnese njihovoj materi kraljici. Kad uđe u odaju (u sobu) gde kraljica sedi, dâ joj knjigu i kaže pozdrav od njegova kralja. Kraljica knjigu prouči, osmehne se, pa reče: „E, kralju, šta ti je jošte murat (volja, želja)?“ Kralj: „Bog s tobom, kraljice, nisam ja kralj veće njegov poslanik; istina da sam na kraljev oblik nalik, zato me kralj šalje tako velikim kraljevima i kraljicama, te im knjige odnosim.“ — „Jok, jok, ti si taj i taj kralj.“ — On se odriče. Ali je kraljica vrlo mudra bila, pa je poslala nakaša (molera) te kraljevo sure izvadila, pak u drugoj sobi drži; zovne kralja u onu sobu pak rekne mu: „Ogledaj se u ovo ogledalo, pogledaj sad u ovo sure (obraz). Čije je ovo sure?“ — Vidi kralj da ga je kraljica poznala, pak onda uhiti (ufati) kraljicu za prsi, poteže anđar, da ubode, i reče: „Baš jesam kralj i vidim da ću poginuti, ali i ti nećeš živeti.“ — Kraljica poviče: „Dur, dur (stoj, stoj)! knjigonoša ne ima zarara. Ja ću tebi dati knjigu, te ti prođi kroz vojsku mojih sinova; ali kad znaš pisati, napiši knjigu, podaj saiji drugi put neka nosi, a ti nemoj sam pisati, sam odnositi, j’er da je ikakav saija gdegode poginuo, ja bih tebe ubila. I opet kažem ti, napiši knjigu pa ne nosi sam, no po drugom šalji.““
Ovo je za mene pripovetka da ne budem drugi put knjigonoša. To je dosta od Turčina soveta. Eto moje kazivanje što sam vam obećao. Sad onaj moj san tolkujte kako hoćete; ja ga tolkujem ovako: Što je bila odsečena glava i u rukama sam nosio, — to je što sam otišao u Turke, odneo je sam u rukama; što prvi put metah na vrat, pritiskivah i ne može da priraste, to je ono što nas prvi put Turci izvedoše pak se ne promenismo; no me Turci vratiše u ordiju, — to sam opet moju glavu nosio u rukama; a što je posle prirasla, — to je što su me Turci posle po drugi put izveli i razmenuli. Slava Bogu na njegovu daru, bez koga se, tj. bez Boga, ja nikad ne bih odande izbavio! To je bilo malo posle Petrova dne.
Sad pođe alaj-beg i moj poočim Musta-beg N. i poviše od 200 Turaka, kako sam kazao, sa mizdracima i malo u koga nema bele brade. Nađoše meni mačvanske kočije. Ja se vozim, a Turci jednako okružili oko kočija. Dođemo u Crnu Baru. Opazimo našega kneza Kedića, i Cincara Janka, popa Nikolu Smiljanića i više kapetana i konjika. Među njima stoje ona četiri bega. Sad novski kapetan otrča na hatu k njima; od naših iziđe Kedić i Cincar Janko pred njega; poviču: „Ne idi, Turčine, bliže, kad nismo veru uhvatili!“ — Onda kapetan uze vezen jagluk, baci Janku u ruke: „Eto vira!“ — Cincar Janko razvije jagluk i rekne: „Ovo je marama, kamo Prota, Prota?“ — Kapetan: „Tu je vira zavezana, sad će i Prota doći.“
Počesna ova moja parada sva stoji na konjma, ne sme niko da sjaše. Dok Musta-beg preko polja dotrča i poče vikati Turcima: „Sjaš’te braćo, sjaš’te, braćo!“ A oni svi uglas: „A kako ćemo, kapetanu, sjâti, kad eno Vlâ puna planina?“ On siromah maše na sve rukom: „E, sjaš’te, braćo, turske vam vire! Vla se uplašio, hoće da biga, pa će nam begove odvesti ili pobiti.“ — Jedva [ih] siromah oslobodi te posjahaše; ali svaki pokraj svoga konja stoji i mizdrak u rukama drže, kako bi odmah uzjahali. Ja ti odovuda na kočija a četiri bega odonud; sretnemo se nasred polja, pitaju me veseli: „Kako ti tamo, Proto?“ — „Hvala bogu, dobro. Kako je vama bilo?“ — „Šućur bogu.“ — Ja mome poočimu Musta-begu blagodarim, i na hata uzjašem i dođemo pod Šabac u Topolik. Ovo je bilo julija1 6. 1806. godine.
Napomene
- U prvom izdanju stoji pogrešno: junija. (Lj. K.)