Poglavlje 7
Milenko dade meni svoga hata, pet momaka i seksanu da me do Katića u Rogaču otprate. Taman prećemo na Kuliću Moravu, odmaknemo jedan frtalj sata od skele, trči jedan čovek na konju mimo nas. Samo povika: „Bežite, eto ozgo Turaka!“ a mi natrag, uđemo u skelu i na desni breg izlazimo. Dotrčaše turski brzokonjici napred, povikaše: „Ej, daj lađu, daj lađu!“ — Mi od onoga čoveka doznamo da su Turci krdžalije. Odmah pošljemo za bimbašu Milenka i javim za Turke; a veće sva vojska krdžalijska dođe i sjaše, vodaju konje i viču: „Dajte lađu!“ Mi đoja nehotice upustimo lađu s broda niz Moravu, i vičem na vozare: „Držite lađu, držite: ode lađa!“ do jednoga vrbljaka, i tu je svežemo u vrbljak, onda Turcima odgovorim: da „ne smemo dati lađe dok ne dođe bimbaša Milenko, no pričekajte, sad će“. — Turci kažu: „Mi smo iz Beograda, izun imamo od Karađorđa da idemo na naš vilajet; no dajte lađe!“ — Kažem da „mi verujemo, no lađe bez bimbaše ne smemo dati, no vi rahat budite, sad će on doći“. Turci konje povezaše, vatre položiše, kafu peku i piju. Do sat li dva li, dođe Milenko, ogrte vlašku belu kabanicu i vlašku kapu, i doziva ih turski. Kaže: „Selam vam je od bimbaše, sad će doći, no kažite mi ko ste vi.“ — Turci kažu: „Mi smo iz Beograda Gušanac-Aline bimbaše, Ali-Prizren i Bećir-Đakova, otpušteni smo da idemo na vilajet.“
Na obali ima oko 50 i više denjkova pamuka. Onda povika Milenko: „Dajte taj pamuk povaljajte na skelu, da u lađi uzgred prevezemo“, i Turci misle: istina je! No Milenko naredi sve denjak do denjka i načini busiju, a veće i vojska poče pridolaziti.
Onda Milenko skide vlašku kabanicu i kapu, pa reče Turcima: „Evo mene, Milenka, dođoh; no ko ste vi i kuda ćete?“ Kažu oni ko su i kuda misle i da su oni društvo Gušanac-Alino, i da imadu dopuštenje, a da je Gušanac ostao u Beogradu. Pita ih Milenko: „A kojim ste putem u Beograd došli i koliko vas ima?“ Kažu Turci da ih ima trista duša, a da su došli preko Ćuprije, džadom velikom. Milenko njima kaže: da oni opet mogu ići džadom kojom su i došli, a da ovuda njima proći kroz vilajet ne da. — Turci jednako viču: „Mi imamo i od Gušanca i od Karađorđa izun.“ — Milenko: „Juz izun! — sto izuna — i da je sam Karađorđe i Gušanac, ja ovuda ne dam proći.“ Veće je mrak, naše vojske dođe dosta, Turci se zanoćiše.
No kad vidi Bećir-Đakovali i Ali-Prizren da onde preći ne mogu, oni sa 20 druga sednu noćom u lađu, niz Dunav dođu u Gradište, izađu na suvo, kažu u Gradištu ko su i gde im je društvo ostalo vozeći se na Moravi. — No Gratištani ne dopuste preko sela da sami idu kuda hoće, no im reknu da ih otprate uz Dunav do njihova društva, i pođu. A kad vide Turci da će izginuti, onda u jednom selu utrče u jedan kotar (senjak) i počnu se tući. Najposle zapale seno i potrpaju sve oružje i najbolje stvari što su imali u vatru, i tu i oni svi izginu i pogore.
Ovi na Kuliću opet rano iskaše izun da se prevezu, no kad im odrekosmo konečno, a oni okretoše uz Moravu i između Bagrdana –– uprav mesto zaboravio sam — na konaku udari Karađorđe c vojskom i sve ih pobi i pljačku uzmu. (I to se onda govoraše: da je Gušanac nazvao njih neverom, kad ga ostavljaju, i da je pisao Karađorđu da će oni iz Beograda pobeći, da ih dočeka i pobije. Ta prilika može biti). Ovo je bilo 1805, januara oko 10, 12. li, jerbo smo ja i Protić jemačno bili u Tokaju 6. januara na Bogojavlenije, i, kako smo prešli, drugi dan to je bilo.
Ja odande: y Rogaču Katiću, y Topolu Karađorđu, i u Brankovinu. I dugo sam čuvao moj mundir, rusku kožušku, kapu i čizme mačkom postavljene.
Po nekom vremenu sastavimo skupštinu nekih drugih poslova radi, molimo se Bogu u Vrelu kod crkve, naroda mnogo. Iznesem ja ono veliko evangelije pred crkvu, i celivaju ljudi. Ja kažem: da je ovo sveto evangelije poslao po meni sam car Aleksander da ga celivamo i na njemu se zakunemo da se ne izdajemo, i da će nam on pomoći skoro; no oni da to svi taje, da ne bi Turci doznali; a mi ćemo svi da vičemo: da smo careva raja i da ćemo danak davati, a da ćemo zle Turke i zulumćare tući, i da ćemo knezove u Carigrad slati itd. ljudi sve to meni kao svecu veruju i kažu: „Vi uređujte, i kako najbolje znate, a mi ćemo slušati.“
Budući dok sam ja iz Peterburga u putu bio, naše su starešine činile skupštinu, porezali troškove, i svaki po svojoj nahiji kupili harače po 3 groša na glavu. Jerbo je trebalo i za puštanje Bećir-paše iz Beograda, koji je bio kod Gušanca-Alije kao pod stražom, da mu dade ajluk što su mu dahije dužne ostale, i nije ga hoteo otpustiti dokle naši komendati nisu dali Zemuncima obligacije, a zemunski trgovci dadu opet od sebe Gušancu obligacije da će oni isplatiti. I tako Gušanac otpusti Bećir-pašu baš na sam Mitrov dan, tj. 26. okt[obra] 1804, i dođe na Palež na konak.
Udari poveliki sneg, vezir dozove strica i rekne: „Jakove, eto ti čadora, eto topova, eto džebane; to je sve carsko! I vi ako ste, kao što velite, careva raja, a vi pošljite za mnom, a ja odoh; ako niste careva raja, eto vam topova a eto i džebana, na što vam drago!“ Uzjaše na konje i odu po snegu. (Ali valja da znate i to da su Bošnjaci se pobolevali mnogi u Beogradu, pak uteku do u naš logor i uzmu pasoš da idu u Bosnu; no Srbi sretnu na Dubokom, pobiju; koji li pređe preko Kolubare, siromah, preko valjevske nahije također izginulo je; ne veruje se da je pola otišlo u Bosnu koliko je sa vezirom došlo, no sve skoro propale).
No sad što će Jakov?! Držeći se da smo svi careva raja, morao je ono sve otpratiti na Drinu i na Badovinci Turkom predati i kvitu uzeti kako je sigurno sve carsko Turkom predao. Ovu kvitu, kad smo u proleće naše deputate y Carigrad poslali, po njima i kvitu (poslali), od keje se Porta uverila da smo baš prava raja kad nismo njegove topove i municiju ustavili i sebi zadržali, a lako se moglo.
U valjevskoj nahiji 1805. bio je haračlija pop Pavle Marković iz Takova. Te se zime koje harač, koje poreza Gušancu, koje za džebanu kupilo; i na proleće učinimo skupštinu y Pećane više Ostružnica, u jednoj poljanici okruženoj sve šumarom, i čuvamo straže, da ne bi Turci iz Beograda udarili. Onde prostremo jedno japundže crveno, i brojimo novce aračke i poreske, Od svake nahije donešene. Okolo sede sve starešine i Karađorđe. A kad se nakupi na japundžetu velika gromila novaca, dukata i belih, onda Karađorđe reče: „Eto, kojekude, je li ovo pravo ovolike silne novce davati Turcima da nas bolje tuku, ili je bolje za ove ovake novce kupovati džebanu pa mi da Turke bijemo?“
Onde su nam bili došli dva boljara od Vla-bega iz Vlaške, da nas uvješčavaju (i to je po nalogu Portinu) da se prođemo i da se ne bijemo, da se Porta ne bi na nas razljutila. Mi boljarima kažemo da mi u svačem smo Porti pokorni. „A eto gledajte koliku smo strašnu sumu se zadužili, dok smo Bećir-pašu od Gušanca otkupili; i da nismo caru pokorni, mi bi mogli lako i Bećir-pašu pobiti, i mogli smo one topove i municiju sebi zadržati, koju je Bećir-paša u našim rukama ostavio; no smo prava raja careva, koji smo to sve na Drinu odvezli i Turkom predali preko Drine, i evo turski tavil (pismo) i tako dalje. No mi uveravamo, preko sve pokornosti caru, mi ovih Turaka zulumćara u Srbiji trpeti nećemo i sam car da zapovedi.“ (Videćete pismo Vla-begovo kako nam piše 1805. godine maja 17. u mojim pročim pismima).
Od tih novaca isplaćujemo dugove Gušančeve i za džebanu; ispratismo naše deputate: protu iz Šopića, Stefana Živkovića i Protića Jovu do Bukurešta, pak Jova da ostane u Bukureštu a Čardaklija1 da ide u Stambol. Mi smo u prošeniju2 našem zapisali da šaljemo dva naša poslanika, ali treći da stoji svagda pogde u tajnosti, da može svagda u rusku misiju odlaziti i nastavlenije primati3, kao što su nam u Peterburgu kazali Rusi. I poslali smo Porti sve naše račune: koliko smo preko našega običnoga danka strašnu sumu morali dati, koje oko Bećir-paše i njegove bosanske vojske, koje za otkup od Gušanca za Bećir-pašu, da se car na sirotinju koja se zadužila smiluje itd. Ovo je bilo poslednjih dana aprila 1805. goda u Pećini4.
Kazao sam napred kako je Mus-aga jošte u avgustu 6. 1804. mimo Ćurčiju prošao i u šabačkom Bairu preko 70 duša ubio, u grad ušao, novce iskopao i opet na Drinu pobegao. Dogovori se Jakov i Katić Janko (ja sam onda u Peterburgu bio): pokupe vojsku oko Dobrane da učine osvetu nad šabačkim Turcima što su preko ugovora verolomno Mus-agu u grad pustili, i pođu noćom, a bio je veliki sneg i mraz. No izdaleka vojska putujući, jedva po snegu u samu zoru pred kapiju šabačku dođu. Kapija bila otvorena. Pođu unutra ulaziti prvi, a drugi jošt iz daleka idu. Taman hodža izađe da na džamiji zauči sabu, — barjamsku jutrenju molitvu — (a to bilo baš na turski barjam5), kad ugleda gde prvi ulaze na kapiju, a drugi se crne na snegu i za njima idu. Mane se hodža sabe i molitve, veće iz glasa poviče: „Aman, Turci, umeti Muhamed, uđe Vla na kapiju u šanac!“ Grnu svi Turci na kapiju, dočekaju naše: mnogoga u kućama ubiju, a druge sateraju u jendek oko Šapca… Veće je svanulo; iz jendeka niko pobeći ne sme, jerbo je polje: koji pobegne, toga Turci onako u polju ubiju. I tako je i Jakov i Katić vas dan stojali u jendeku do mraka, niti jedu niti piju. Turci su donosili vrelu vodu te na njih prosipali; donosili košnice, među njih bacali, da ih pčele kolju. Tu je mnogo naših najboljih momaka poginulo, kao: neki Mitar Miličanac, vrlo bogat trgovac; Stanko, moga oca pandur iz Platičeva sremskoga, koji je kod nas sa ženom u kući bio i dobro se obogatio; neki Mitar Cincar, u mog oca hanu na Paležu ortak, bio bogat i junak; i pročih mnogo je izginulo do mraka. A kad se smrkne, juriše i pobegnu u Bair, a Turci s leđa mnogoga rane a mnogoga i ubiju. Govore da je oko 60 onda poginulo, a u naših je i džebane bilo nestalo; ali je i Turaka bar toliko palo. To sam slušao kad sam iz Rusije došao; a tu bio nisam.
Jošte i o ovome, deco, da vam kažem. Kad sam došao iz Rusije, onih naših uskršnjih posta piše mi Janko Katić da su svi momci odustali Karađorđa, i sam ostao, no brže da mu u Rogaču dođem da idemo u Topolu da vidimo šta je bilo. Ja za dan u Rogaču dođem, sutra odemo u Topolu s naših po pet momaka. Dođemo kući Karađorđa, to nikoga kromjo kućevnih slugu i gospođe Jelene. Pitamo: „Gde je gospodar?“ — „Očo je u Krćevac.“ — „A gde su momci?“ Kaže: „Tu onomad ujutru spremili svi konje, dođoše i rekoše: Zbogom ostaj, gospodaru, mi odosmo našim kućama; ne možemo badava tebe služiti; a kad na vojsku pođeš, mi smo s tobom gotovi.“ — Malo postoja, dođe i Karađorđe sam na doratu, sa njegovim seizom Simom. Isto i on kaže, ali je ljutit kao zmija, malo i govori.
Mi pošljemo za buljubašu Petra Jokića, i u Garaše za buljubašu Milovana, za Pljakića u Kamenicu, da oni pokupe sve momke i u Topolu dođu. Čekamo nekoliko dana, dođe Milovan buljubaša iz Garaša, Markov iz Jagnjila, Uroš iz Žabara; Petar popre je došao; i tako svi, oko 40 momaka, iskupiše se. Karađorđu nijedan ne ide, niti ih on prima. Uparadimo sve momke i pitamo ih zašto su oni ostavili sama gospodara, i zašto nam kazali nisu da oni neće kod njega biti, „mi bi od svake nahije od nas po pet momaka dali da kod njega budu, jerbo je i grehota i sramota da naš vožd sam bez momaka bude, i vi ste ne samo njemu no svima nama i narodu kao neki neverluk učinili, i ko se u vas odsad pouzdati može!“ itd. — Oni: „Istina da smo ružno učinili: trebalo je da smo i vama javili ili bar čekali do skupštine, kao što vi velite; ali mi ne možemo kod njega bez plate stojati. Mi svaki dan trčimo tamo-amo, njegove zapovesti i vilajetske uredbe raznoseći, konje potrsmo, ruho poderasmo, a kod kuće naši poslovi propadaju, a mi smo gotovi kad god pođe na vojsku, mi ćemo s njim, itd. No ako hoćete nam opredeliti štogod plate, mi ćemo opet mu služiti i verni kao i pre biti.“
Odu oni na svoje kvartire a mi odemo g. Đorđi. On, jedno ljutit, a drugo mu je žao, skoro da suze ne pusti. Kažemo da se momci kaju što nam nisu pređe javili, i da oni mole da im se što ajluka opredeli, — „a, gospodaru, ne mogu bez plate, makar koliko, služiti!“ — On kaže: „Idite, kako znate tako i uredite.“ — Mi se dogovorimo da im obreknemo plate na mesec po 60 groša (onda je bio dukat cesarski 10 groša), tj. po 6 dukata na mesec. Iskupimo momke i kažemo da im taku platu opredeljujemo i da od nas gledaju: koji hoće neka ostane, koji neće, neka sad ide kući, da znamo; a mi ćemo pa njegovo mesto iz drugih nahija momcima potpuniti, jerbo svuda dobrih momaka ima. Na to svi pristanu i blagodare, obreknu se da će oni i unapredak u njegovoj službi biti. Mi kažemo da to nije u njegovoj samo službi biti, no to je služba celoga naroda našega, „jerbo je Đorđe sviju nas vrhovni vožd, a vi njega čuvate kao jedan amanet narodni; i koji odsad ne bude u najvećoj opasnosti sa njim, veće od njega odustane, taj će se zvati izdajica narodni, i mi ćemo onoga koji bi ga izdao u čem, iznaći i uhvatiti, pak ne samo njega no i njegovu celu. familiju jošte i od tetke dete na vatri spržiti. Koji to ne kabuli, neka izađe iz parade i neka slobodno ide kući, a naša će briga biti Karađorđi momke nabaviti.“ — Oni svi uglas: „Mi kabulimo i svi ostajemo kod njega; samo da nam ajluk koji obrekoste dajete, da možemo kupovati konje i odelo“ itd.
Odemo sad Karađorđi i kažemo sve. On sedi u avliji. Mi dovedemo sve momke, i koji k ruci, koji k čemu, govoreći: „Prosti nam, gospodaru, mi smo pogrešili, jevo se kajemo, i pred ova dva gospodara se zakleli; jevo i tebi se opet zaklinjemo da ćemo biti do smrti verni.“ — Njemu se zavrtoše suze i reče: „Hajte, hajte svak na svoje mesto; a što je bilo, bilo; da je prosto, ni spomena nema. A odsad koji želi od mene da izađe, neka mi napred javi“ itd. — S otim posao svršimo. On mene i Katića dobro ugosti. Sutradan u Rogaču na konak Katiću, pak u Brankovinu.
Napomene
- Petar Novaković Čardaklija, koji je sa mnom u Rosiju išao, poizostao je u Peterburgu, kako su nam Rusi rekli, čekajući kurira iz Carigrada, da vide hoće li Porta pokoriti se i Rusima kajnardžiske i druge traktate ispuniti ili će rat objaviti. U martu 1805. došao je [u] Bukurešt i čekao na naše deputate i prošenije, i onda s protom Aleksijem i Živkovićem otišao u Carigrad.
- O ovom prošeniju ima Prota ovo zabeleženo: „Što ćeš naći u potpisima Karađorđa i druge starešine izmešato potpisate, i što nismo Karađorđa prvoga potpisali, to smo onda kao neku politiku mislili, da ne bi Porta mislila da je Karađorđe naterao druge da se potpišu, no da smo kao svi jednaki i jedno želimo i jedno prosimo.“ (Lj. K.)
- „A i novaca, ako bi nužno bilo“, veli u jednoj belešci Prota. (Lj. K.)
- Na drugom mestu Prota piše o skupštini u Pećanima ovo: „Prvih dana maja 1805. godine mi smo na skupštini bili u Pećanima, na Umki, i to više pećine u šumaru, bojeći se da ne bi Turci iz Beograda izašli na nas. Onda smo doneli onde od sviju nahija pokupljene novce za harače, prebrojili i Turcima dali; a popređe bili smo izabrali protu Aleksu Lazarevića iz Šopića, beogradske nahije, Živkovića Stevu i jovu Protića za u Carigrad poslati. Ovo je bila prva deputacija sultanu.“ (Lj. K.)
- Te (1804) godine bio je barjam 22. decembra. (Lj. K)