Poglavlje 1
Baš uoči samih belih poklada, 25. februara hiljadu osam stotina sedamdeset neke godine, bio je u Smederevu u novoj gazda-Nikolinoj kafani kao neki bal — šta li je?… Tu vam se behu iskupili sve odabraniji gosti i od muškog i od ženskog smederevskog sveta — i iz trgovačkog i iz činovničkog reda. Tu je sam gazda od kafane Nikola Jović, ponajbogatiji u Smederevu, sa svojom familijom: ženom i ćerkom jedinicom, na glasu i u Smederevu i u okolini. I doista, otkako se Savka Nikolina zadevojči, odonda uze cela bećarija smederevska nositi crne kicoške haljine i fine rukavice. A praktikantski svet iz sviju mogućih smederevskih kancelarija tako se goropadno proakontira,kako već dotle ni jedan kaznačej zapamtio nije. Mirišljave vodice i pomade, kragnovi i mašlije, narukvice i fina dugmeta trošila su se što nikad nisu otkako je Smedereva… Jednom reči, sve se živo od bećarije dalo na kicošenje! — Osim Nikole s familijom, tu je na balu i Branko Nebranović, advokat, i prvi prijatelj i poznanik gazda-Nikolin. Nikola ga ne razdvaja gotovo od svoje rodbine. On ga zastupa, on mu daje savete, on mu nabavlja za kuću, što zatreba, fino i odabrano. To vam je jedan okretan, razborit, dosetljiv i vrlo druževan čovek. Prema poštenima pošten je, a bogme nepoštenima vrlo je vešt da udari dobru podvalu. Ostalo su vam drugi gosti. Svi su spremljeni kako valja za bal, i kako su neki viđali, a neki čuli da se sprema po beogradskim balovima. Muškarci, što su namerni da igraju, svi u finim salonskim haljinama; a ženskinje opet sve — u belo!… Ele bal, ni uzmi ni ostavi, kao u kakvom beogradskom hotelu! Pa da bi još naličniji bio na beogradski, štampane su čak u Beogradu ulaznice. Istina muzikanti su „prosti“. Kad ih slušaš, misliš da gnjave punu vreću mačaka; ali tek opet mogu podneti. — Odmah se tu poče svirka, igra, razgovor… Gazda Nikola opet odvojio se u pobočnu sobu sa svojim ljudma pa uz čašu lepa vina bistre politiku, oglašujući da je svaki „buntovnik, izdajnik, izrod“ itd… koji bi što zaustio da primeti na status quo“.
Utom se užurbaše nešto u sali za igranje. Spolja se čuje potanak razvučen glas:
— Ama evo ulaznice… Pustite me!
— Šta je tamo? — upita Nikola advokata koji u taj mah uđe kod njega u sobu.
— Hoće jedan, vele, unutra, a nije pristojno obučen.
— Je li ovdašnji?
— Čini mi se nije, kako momci kažu.
— Pa nek uđe — reče Nikola i nastavi svoj politički razgovor.
Advokat iziđe u salu i mahnuv rukom na jednog momka na vratima reče:
— Pustite ga!
Vrata se otvoriše i uđe jedan čovek u turskim haljinama. Osrednjeg rasta, male glave; kosti nad očima izišle napred; čelo malo, dopola čupavo; obrve se sastavile nad nosom; oči male i udubljene — nisu najživlje; brkovi mali a retki; nos mu prilično zakovrčen naviše i šiljast; usta velika — skoro do ušiju. Ako mu bude 29 godina, više nema… Nego čekajte da vas nešto upitam!
Da li vi poznajete počem nekog Mojsila Pupavca? Jamačno da ga ne znate? Vidite, bila je u selu Jasikovcu, čak gore negde oko Ivice ili Bukova, jedna velika i jaka zadruga, koja je od vajkada još nosila ime Pupavci… Ele, iz tog velikog gnezda, te zadruge jake, izletali su mnogi i mnogi Pupavci, koji su se tako po imenu zvali, a međutim bilo ih je i valjanih i otresnih da su i u sokole pristati mogli. — U toku vremena opadala je i ta velika zadruga, te naposletku spala na jedinog Mitra Pupavca, poštenog i dobrog čoveka, koji u svoje vreme sklopi mirno oči, a ostavi na ovom svetu poslednji izdanak od svog velikog kolena — sinčića od svojih dvanaest godina, Mojsila Pupavca, sa nešto malo baštine. Ono nešto imanja dođe pod masu. Tutori savijaše k sebi malog sirotnog Pupavca, ali ne mogoše ništa od njega učiniti. Naposletku odvedoše ga u Beograd i dadoše na zanat kod jednog od onih „boltadžija“, što su im bolte obično Terazijama pa Stambol-kapijom pošav velikoj pijaci, u kojima se drži i prodaje samo ona roba i ruvo što ga troši seoski svet… bolte pred kojima po vas dugi dan drežde skoro proizvedene kalfe pa se deru za svakim seljakom i seljankom što prođe: „Odi, snašo, odi! Odi da pazarimo: pamuka, vunice, marama lepih! Odi prijatelju, ruva lepa!…“ A siromah seljak prolazi kao kroz šibu. — Ele, u taku jednu boltu stade na zanat taj mali Mojsilo Pupavac. Imao je gazdu vešta oko mušterije i umešna u svom poslu. Gazda mu je bio nekako osobit u ponašanju. Kad se prvi put sastane s čovekom, osobito sa kakvim činovnikom, on vam onda sve bira i namešta reči da mu razgovor bude finiji i po knjiški; obično se tad snebiva, sleže ramenima i uspija usnama, gradeći bestraga skromnu minu. Kad se već upozna s čovekom, onda govori odrešitije i ne pazi toliko na finoću i da bude po knjiški; ne snebiva se niti gradi skroman. A kad se naljuti — onda je opet suviše lud, bezobrazan i jezičan; navrze se na čoveka, pa ga se ne možeš lako otresti. Imao je još i tu osobinu da veruje u snove, vradžbine, čini i predskazivanja, rašta je uvek kad se probudi čitao „Sanovnik“; da posti, ide svakog praznika u crkvu i prilaže; da se umiljava oko vlasti i da joj u svakoj prilici viče: „Hvala!“, da mrzi na sve što je novo; da izgoni od jedne pare tri i da tako samo grabi, a ništa od sebe… Mojsilo se tako ugledao na svog gazdu i primao sve i sva od njega, da je čak i samo ponašanje, i narav, i govor doterao sasvim na kalup gazde njegova. Za godinu-dve dana naučio je zanat „boltadžijski“ i postao kalfa, i već je umeo bolje od sviju njegovih komšija dovikivati: „Odi da pazarimo! Odi lepa ruva, snašo, prijatelju, strina, brale, ujna, sejo, teto!…“ i već što god ima mogućih termina u svojti čovekovoj — znao je sve napamet!
Malo-pomalo pa i Mojsilo zaveza neku krajcaru, ode u jednu malu palanku, otvori dućan za se. Utom je već bio i punoletan te primio u svoje šake ono malo baštine, što mu od oca ostalo, i usitnio u novac. Počeo je davati novce pod interes, i ta mu se špekulacija tako osladila da je naumio samo nju terati, — samo interesirati i od interesa živeti. Jednako mu se vrzlo po glavi i izmišljao je svakojake planove kako bi došao do velikog kapitala, pa da ga rasturi pod interes. Mnoge je planove kazivao svojim poznanicima i prijateljima i pitao ih za savet. Ali između mnogih skrojio je jedan, koji mu se činio najlepši i najudesniji, a nije ga kazivao svakome, osim najprisnijim svojim. — Tako je Mojsilo radio nekoliko godina u toj palanci, nekoliko je obližnjih seoskih kuća što mu behu dužnici upropastio, pa tek o jednom Đurđevu dne prodade ispod ruke robu i ustupi dućan drugome, pokupi novce što ih beše razdao pod interes i — ode nekuda! Okolina samo reče: „Hvala bogu, kad ga odnese đavo!“ Niko nije znao ni kud će ni kako će… Čak posle viđali su ga ljudi čas u jednoj čas čak u devetoj palanci. Sve nešto putuje. Eto, taki vam je taj Mojsilo Pupavac! I to je on što ga maločas pustiše na bal u gazda Nikolinu kafanu.
Kad se Pupavac vide u tako finom društvu, u kakvom nije gotovo nikada bio, on ti se onda splete. Onako spleten, pruži ulaznicu jednom od gostiju, na što se neki nasmejaše i zgledaše, a to ga još više zabuni, te obori oči i smotri na ulaznici „broj 25“. I nehotice ote mu se neka zloslutna misao: „Eto opet 25!“, pa pođe malo napred među goste, a sve se snebiva.
— A gle Pupavca! — uzviknu jedan mladić odvojivši se od gostiju i stupivši preda nj. Na taj uzvik mnogi se glasno nasmejaše. — Gde si, Pupavče, bolan? Oho, ko bi se tebi nadao?! — Siromah Mojsilo ode pitati se za zdravlje sa svojim starim poznanikom, koji je još u Beogradu na zanatu s njim drugovao.
— Pa kako, kako? — poče poznanik dalje raspitivati. — Hej, hej, ala lepo beše živeti u Beogradu! A znaš da se udala šćer onog tvog komšije? — Tu Mojsilo hoćaše da nešto progovori ne bi li razgovor okrenuo na nešto drugo, jer mu ne beše toliko po volji što poznanik poče i to da podire. Ali poznanik zaopucao kazivati, a sve viče: — Znaš kako si svu noć kuvao onu papuču njezinu u loncu da ti dođe?… He, moj Pupavče!… Velim ja: „Nemoj, more, to su bapske gatke!“ Ajak! Moj Pupavac svu noć sedi kraj ognjišta i stiče vatru oko lonca, a papuča se samo prevrće na ključaloj vodi. — Gosti se opet uzeše smejati. Siromah Mojsilo da u zemlju potone od bruke.
Dok priđe advokat:
— Aha, gazda-Mojo, otkud vi? — Mojsilu čisto svanu kad vide advokata. — A kad ste vi iz Požege?
— Odavno, gospodine Branko, — okuraži se sad malo Pupavac i progovori, ali još se vidi na njemu zabuna. Poznanik njegov ode u drugi kraj da hvata „damu za igru“.
— Izvol’te ovamo! — ponudi advokat Mojsila pokazav mu rukom u pobočnu sobu.
— Hvala, gospodine Branko. Ja volim ovde — odgovori on kao opržen, kad ugleda tamo odabrane starije ljude.
I tako ostade s advokatom u sali. Stali su u kraj i razgovaraju se. Baš se tad igrao nekaki kadril, jedan dugajlija dere se komandujući: „Durdeme, šunegle!“ U lesi prema njima igrala je i Savka Nikolina. Baš začinila lepotom sve društvo. Advokat gurnu Mojsila prstom i šapnu mu preko ramena:
— Vidite onu devojku! Kako vam se dopada?
— Lepa! — odgovori Pupavac snebivajući se i uspijajući usnama na to.
— To je ona devojka što sam vam u Požezi napominjao, ako se sećate… Pa sad, kad ste tu, gledaćemo. — I opet nastaviše razgovor. Pupavac se nikako i ne odvaja od advokata, nego sve uza nj. Tako je veselje trajalo do neko doba noći, pa se raziđoše.