Poglavlje 1
Ima pisaca čije delo čitaju samo odabrani, najposvećeniji u tajne literature, i pisaca čije knjige uvode u literaturu one koji joj prvi put prilaze. Delo Stevana Jakovljevića znatno je bliže ovim drugim. A u središtu tog dela, obimnog, od oko dvesta dvadeset štampanih tabaka, stoji Srpska trilogija, prva knjiga Jakovljevićeva. I sasvim je opravdano što se Jakovljevićevo ime, među čitaocima, identifikovalo sa Trilogijom. S njom je on, prvi put, privukao pažnju javnosti na sebe; kad se, definitivno, pogleda njegov opus u celini, Srpska trilogija stoji, među ostalim Jakovljevićevim knjigama, kao vrh piramide. Kad se i danas, sa izvesne distance, o Jakovljeviću govori kao piscu, najpre će se, i najviše, morati da govori o Srpskoj trilogiji. Ona je i najkarakterističnija za ocenu Jakovljevićevog književnog postupka. U njoj su najočevidnije i najplastičnije prisutne sve vrline i sve mane Jakovljevićeve literature. Udaljujući se od nje ili se približujući njoj Jakovljević je, od bukvalnog svedočanstva do relativne stilizacije, stvorio delo nejednake književne vrednosti, ali je uvek, ma o čemu pisao, intimno duboko verovao u istinitost svoje reči, jer je, savestan i skrupulozan do krajnjih granica svojih intelektualnih moći i svoga duševnoga poštenja, hteo i trudio se da, iznad svega, služi istini. Kad čovek čita ovo delo, vrlo često mu dolazi misao da je za Jakovljevića literatura prvo moralni, nacionalni i socijalni, a tek posle umetnički čin. Njegove književne pretenzije su očevidne, ali je on, istovremeno, neodstupno stajao na gledištu da se roman „ne piše romana radi, već da se što verodostojnije izlože životne radnje ljudi i događaji u društvu“,1kao što je sam rekao izlažući svoja književna shvatanja. Ovakav osnovni stav Jakovljević je, najčešće, i sprovodio, ali u njegovom delu ima i takvih mesta ili takvih malih celina, u dve ili tri pripovetke, u kojima se on, možda i nesvesno, udaljio od svojeg načela da je vrhovna piščeva obaveza prikazati događaje i učesnike u tim događajima s maksimalnom vernošću i pošao korak bliže ka aristotelovskom principu da je u umetničkoj literaturi mogućno iznad istinitog. To su, doduše, retki izleti, ili uzleti, u Jakovljevićevoj prozi koja je, po unutarnjoj vokaciji svoga pisca, prvenstveno pozvana da verno prikazuje ono što je ne samo viđeno ili čuveno nego i provereno. Tako je Jakovljević hroničar jednoga burnoga vremena svetske i naše istorije, neposredni svedok četiri rata, krećući se između istorijskog svedočanstva i umetničke transpozicije stvarnosti, ali uvek bliži svedočanstvu, ostavio budućim naraštajima jedno viđenje događaja i ljudi ovaploćeno s punim i čistim uverenjem da su stvari upravo takve bile. Ako bismo mogli pretpostaviti da će istorija i drukčije videti neka zbivanja nego što ih je video Jakovljević, nikad ne bismo mogli, pošto smo prisno osetili vrednost njegove odanosti istini, pretpostaviti da će iko i išta moći da porekne njegove čestite pobude.
Jakovljević je, u suštini, svesno i dosledno čitav svoj književni posao gledao kao društvenu funkciju. On nije sumnjao u dejstvo istinite reči, naročito nije sumnjao u odjek te reči među onim mnogobrojnim ljudima u masi o kojima je s najviše ljubavi pisao i čije je i mane umeo da gleda sa osmehom simpatija. Njegovo delo, i kad opisuje sumorna stanja, uvek zrači optimizmom. On voli čoveka. I veruje u smisao napora da se ljudskoj sudbini obezbedi lepša perspektiva. Prepreke na tome putu ka svetlijoj budućnosti čovekovoj on vidi u društvenoj organizaciji koja daje pravo klasno jačima da ugnjetavaju klasno slabije i, naročito, u moralnom nesavršenstvu. Izvestan etički ideal provejava kroz sve njegove književne radove, kao što ga nadahnjuju u svim njegovim javnim aktivnostima. On je humanist i kao pisac i kao praktični radnik; naglašenom verom u čoveka nadahnjuje se i njegova literatura kojoj, bez izuzetka, daju obeležja didaktički smerovi, bilo da je reč o društvu u celini, društvenim grupama ili pojedincima. Zapitamo li se otkud ona neugasiva Jakovljevićeva strast za neprestanom konsultacijom ljudi, verovatno da će jedini odgovor moći da bude, opet, u njegovoj veri u ljude. On je verovao da je većina ljudi dobra; tu većinu je na strani pozitivnog moralnog odnosa prema interesima zajednice video i u prvom i u drugom svetskom ratu, i pod okupacijom; samim tim što je manjina na strani zla, on je s poverenjem prilazio onima iz većine i smatrao da će kod njih naći najbolje odgovore. Sebe nikad nije stavljao iznad te većine dobrih i samo se trudio da bude njihov verni tumač. I kad ocenjuje ljude okupljene oko velikih ideja, Jakovljević opet svoj moralni princip stavlja u prvi plan. Njegovo delo sugeriše da je sreća što se ljudi okupljaju oko velikih ideja; ali je nesreća što se oko tih ideja okupljaju i dobri, da ih brane i žrtvuju se za njih, i loši, da za sebe izvuku lične koristi. Zato je uvek više govorio o ljudima nego o idejama i nije na crno-beli način iza svake svetle ideje video i svetao moralni lik.
Napomene
- Siniša Paunović: Pisci izbliza. Izdanje „Prosvete“, Beograd, 1958.