Poglavlje 4
Srpska trilogija bila je, najpre, zamišljena kao jedna knjiga, u kojoj će se, hronološki, tačno i verno, ispričati ono što se zbilo, ono o čemu je pisac, još tokom rata, unosio male beleške u svoj dnevnik, a posle rata, prisećajući se, pričajući u društvu, dopunjujući svoja sećanja sećanjima svojih ratnih drugova, tražeći da mu očevici ispričaju ono što sâm nije video, kompletirao viziju čitavoga rata. Kasnije, po savetu svoga urednika, Jakovljević je, pripremajući se za štampanje svoje hronike, ili svog romana o ratu, ceo materijal podelio u tri dela i nastavio da razgovara, da ispituje i zapisuje, da proverava. Tako je Srpska trilogija pre svega svedočanstvo. Jakovljević na tome insistira i u svojim predsmrtnim beleškama. Mogao je, kaže, ponekog uvrediti istinom, i mnoge je uvredio, i trpeo zbog toga, ali istinu nije izneverio. Pisac kome je toliko stalo do prave istine u stvari samo fotografiše život. Ali, ne zaboravimo, ima i umetničke fotografije: ima fotografa koji ume da odabere predmet, i ume da objektiv namesti u ugao iz koga će slika biti nešto više nego što se može videti golim okom, ume da zauzme lični odnos; takva je fotografija subjektivizirana, otkriva i suštine stvari, ne samo njihove spoljne i banalne karakteristike. Malo bi bilo, čak, reći za Jakovljevićevu Srpsku trilogiju da je isto što i umetnička fotografija. Ako je i to, ona je, još više, jedan aktivan moralni stav prema ratu. Ne samo slika njegova, reljefna i dobro osvetljena, nego i ocena događaja i ljudi, delo emotivno, delo sa sociološko-etičkim i istorijskim kvalitetima. Ali i, vrlo često, delo u znaku dobre realističke literature:
„Usput naiđoh na jedan puk pešadije. Zastali su da vide kuda će… Sedam stotina kilometara odstupali su pod borbom, braneći svaku stopu. Odelo im pocepano, šajkače nagorele. Oficiri se ni po čemu ne razlikuju od svojih vojnika. Tri meseca tukli su se bez smene i odmora. A sada su ostavili zemlju i mrtve drugove. Ostao im je još poslednji dah. Stoji masa promrzla, dok Bistrica huči i vetar zavija.“ Reći ćete: fotografija. Ali zar se može osporiti da je Jakovljević, u toj nepretencioznoj fotografiji, na pozadini sumorne jeseni u divljoj prirodi, uspeo da sugeriše utisak o jednoj vojsci čija su sva herojstva razvejali vetrovi i koja stoji na ivici ponora! Pa onda, ima u Srpskoj trilogiji i mesta koja još pouzdanije svedoče da ih je i doživeo i pisao čovek sa izvesnim umetničkim senzibilitetom:
Ima već duže vremena kako niko ništa ne govori. Luka se naslonio na bedem od zemlje, zubima stegao muštiklu od višnjevog drveta i sanjivim očima gleda u Moglensku ravnicu. Vojin sedi na tronožnoj stoličici pred zemunicom i čita Ponor od Gončarova.
Luka prekide ovu tišinu:
— Što pljuješ toliko prste kad prevrćeš list?
— To su moje stvari, — odgovara Vojin mrzovoljno.
— Prostak! — reče Luka više za sebe i ućuta.
Odmah zatim dolazi objašnjenje. Ratnici više nisu onakvi kakvi su bili. Postali su razdražljivi. Sitnice mogu da ih ozlovolje i razbesne. Nekad su jedan u drugom gledali prijatelja i videli, uzajamno, samo ono što je ljudski najvrednije. A sad vide sitnice. I zbog sitnica dolaze u sukobe. To je stanje zamorenosti od rata. Od sporog kretanja ratnih događaja. Od neizvesnosti. (Da i onaj Ponor nema simbolično značenje?) Od čežnje i nostalgije. I sva ta stanja, složena, saopštena su u nekoliko uvodnih rečenica i u jednom mucavokratkom dijalogu.
Čini se da je ovde izlišno raspravljati o odsustvu čvrste kompozicije, o glavnom junaku, o drugim spornim pitanjima i, tražeći odgovore na njih, rešavati i jedno tako složeno pitanje kao što je mesto Jakovljevićeve Srpske trilogije u našoj literaturi. Samim tim što se jedno obimno delo bez napora čita i što čitalac jasno povezuje događaje i ličnosti, što u njemu nema tromih mesta i što se uvek priča o onom što je kao ratni podatak ili podatak o čoveku u ratu zanimljivo, i zanimljivo se priča, samim tim ono je komponovano dovoljno čvrsto, koliko je mogućno komponovati jedan materijal koji izvire iz želje, i potrebe, piščeve da prikaže rat svim njegovim, malim i velikim, karakteristikama, pa da, usput, o njemu i razmišlja. A glavni junak? Možda je to pisac koji ne samo priča nego i sam učestvuje, ali o sebi govori diskretno i malo? Ili, svakako najbliže istini, junak je narod, onaj o kojem se u Srpskoj trilogiji stalno govori, bez divinizacije ali i bez licemerja, govori se otvoreno, i, sasvim ubedljivo, na primerima, pokazuje i dokazuje da je taj narod na svojim plećima izneo rat, spasao samoga sebe od stravičnog zla koje se nad njim sručilo. Što se iz toga naroda u ratu više vide neki njegovi predstavnici, odabrani ne zato što su najbolji, nego zato što su svojim postupcima, svojim karakternim osobinama, svojim šarmom dragi piscu i pisac veruje da će biti dragi i njegovim čitaocima, — to ipak ne znači da su oni glavni junaci, ni Kosta „Turčin“, ni Tanasije, ni drugi koji se najviše pominju. Ostaje glavni junak onaj narodni vojnik koji je, i na stranicama Srpske trilogije, sebe upisao u istoriju. Tom njegovom mestu u istoriji doprinosi i Trilogija. Ona i sebe u literaturu uključuje velikom temom, ali i poštenjem kojim je govorila o toj odveć složenoj temi. Ako čitaoca, današnjeg ili sutrašnjeg, bude interesovao ne samo osećajni i misaoni svet introvertovane poetske ličnosti nego i svet, osećajni i misaoni, ovoga naroda, u prošlosti, u jedno vreme kad se rešavalo pitanje poginuti kolektivno ili produžiti sebe na ovoj balkanskoj vetrometini, — onda će, svakako, takav čitalac naći izvesne, ne male, odgovore i u Srpskoj trilogiji Stevana Jakovljevića. Ona, na taj način, potvrđujući svoju lepu prošlost, obezbeđuje sebi i trajniju budućnost. I ostaje kao konkretizovana vizija jednog značajnog razdoblja u životu srpskog naroda, doprinoseći i besmrtnosti toga razdoblja.
Pa ipak, ima nešto zbog čega će čovek uvek za žaliti kad misli o literaturi Stevana Jakovljevića. To je njegova zabluda da pisati o nečem što se stvarno zbilo pretpostavlja savesno prikupiti podatke od onih koji su zbivanje svojim očima gledali i onda, obavezno, prikupljena svedočanstva unositi u knjigu bez odveć naglašenog ličnog učešća. Takvih tuđih iskaza u Srpskoj trilogiji ima dosta, iako je ona, doduše, u najvećoj meri lično doživljena. A ono što je u njoj najviše i najpotpunije lično doživljeno, deo rata koji je opisivan samo u granicama piščevog iskustva, sa minimalnim tuđim dopunama, jeste Devetsto četrnaesta. Ona je ratna hronika kao i druga dva dela, bez većeg udela stvaralačke mašte, ali je duže nošena u sebi, potpunije sazrela u piscu pre nego što je stavljena na hartiju. To joj daje i neka umetnička preimućstva, mada su događaji u drugim dvema knjigama, često, sami po sebi rečitiji.