Poglavlje 3
Rat je u književnom radu Jakovljevićevom zauzeo središno mesto. Kao što je u njegovom ličnom životu bio glavni doživljaj. On je pisao ili o ratu ili o društveno-moralnim, kolektivnim i individualnim, psihološkim posledicama rata. Tri su glavna elementa u strukturi Jakovljevićeve ratne hronike: odnos prema ratu, borac na frontu i borac kad topovi zaćute.
Prema ratu Jakovljević nema određen filosofski stav koji bi iscrpljivao dokraja sva njegova, veoma velika, iskustva. Jakovljević na rat gleda onako kao što na rat gleda svaki njegov sunarodnik kad ostavlja plug, čekić ili pero i uzima pušku u ruke. Čovek teška srca polazi u rat. Ali ako mu išta olakšava neraspoloženje što ostavlja svoju kuću, onda je to svest da brani zemlju. Lajtmotiv patriotskog odnosa prema ratu provlači se kroz sve što je ovaj pisac o ratu napisao. Što je taj patriotizam, doduše retko i izuzetno, postajao zažaren, nije razlog u nacionalnoj isključivosti Jakovljevićevih ratnih drugova. Razlog je, prvenstveno, u nacionalnoj isključivosti napadačevoj. Ima nešto plemenito i racionalno u tom odnosu, kao u pesmi Milana Rakića:
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem.
Jakovljević ne idealizuje ni borbu ni borca. On zna ciljeve i zna da se od čoveka traži sve. Ali on, isto tako, poznaje tog čoveka u dušu. Zna mu i mane i vrline. Ne gleda na njega s romantičarskim ushićenjem.
Taj i takav odnos prema ratu i svim propratnim pojavama rata, i odnos prema ljudima koji ratuju najbolje se vidi u Srpskoj trilogiji. Glas piščev nije glas vesele bojne trube. On rat ne voli:… „Ali topovi su tu, neprijatelj je pred nama, treba se tući, ubijati. A zašto sve to kad je život lep?“ …U sceni sahranjivanja vojnika (Devetsto četrnaesta) kad se borba obustavi i protivnici, zajedno, nemo odaju poštu izginulima „pod okriljem krsta“, istog simbola, Jakovljević još jasnije podvlači svoj stav prema besmislenosti rata. Isti je bog kome se i jedni i drugi obraćaju i na istog boga se pozivaju ubijajući jedni druge. Gavrani grakću iznad zajedničkog razbojišta i istovremeno će kopati oči zavađenima; a da bi apsurd bio potpun, za to vreme iz daljine dopire kanonada u kojoj se isti ovi neprijatelji i dalje međusobno ubijaju.
Jakovljević zna političku stranu rata. On bi mogao govoriti o mržnji koja je, s one strane dveju reka, trovala ljude još od vremena Meternihovog, čim se, s ove strane reka, pod Karađorđem i Milošem, začela oslobodilačka borba; mogao bi govoriti o političkoj mržnji koja je, prezirući srpske ustanike, iako su se kao hrišćani digli protiv nekrsta, htela da uguši njihovu čežnju za slobodom, jer ta sloboda kvari političke račune moćnoj, hrišćanskoj imperiji. Ali on ne razgrebana stare rane; on, ljudski, žali plave bluze što ih rešetaju kuršumi na našim poljima, mada, kao borac, isto tako dobro zna da su te iste plave bluze, u tom istom ratu, činile po Srbiji nezapamćena zverstva, da su iznuravale decu glađu, da su vešale žene, palile škole i desetine hiljada ljudi prognale u žice koncentracionih logora. Ljudi zadojeni i zaslepljeni mržnjom, ispunjeni prezirom velike države prema nekakvim balkanskim sankilotima, ti ljudi su postajali neljudi i samo su veličina humanosti i svest da je nasilje prolazno mogle da nad njihovom sudbinom lamentiraju. Doduše, sve je to, još, 1914. godina, kad Srbija odoleva, godina u kojoj je David savladao Golijata. Doći će 1915. i germanska sila, pomognuta sa istočne granice, počeće divljački da raskomadava malu Srbiju. Onda će i Jakovljević zajedno sa svojim saborcima, steći druga, bolnija iskustva. Pa ipak, i to je ono što mu služi na čast, on se neće nikad pretvoriti u propovednika slepe mržnje i osvete.
Ali koliko ne voli rat Jakovljević toliko voli ljude, ratnike po nevolji, koji nikad ne izgledaju ratnički: „Vojnici su ležali na kamenu i mnogi su spavali… Možda im je to bio poslednji san. Neki podmazivali puške, a drugi se raskopčali i trebili od vašiju. Gledao sam ih i nešto je u meni drhtalo od pomisli da će kroz koji čas polovina od njih ležati mrtva.“ Pokrenuti te ljude nije teško. Njima se ne drže, pred bitku, emfatični govori. Dovoljno je reći jednostavno: „Vojnici! Mi ćemo sada izvršiti prelaz preko Crne reke. Reka se nalazi odmah iza ove okuke. Iza nje nastaje mala ravnica, a zatim se diže brdo. Neprijatelj je na vrhu. Mi ćemo se sručiti u gomili, brzo, iznenadno, i dok se neprijatelj pribere, mi treba da pređemo reku. Naš cilj je da se dočepamo kamenjara koji se nalazi na polovini brda. Taj kamenjar videćemo odmah… Sad nemam više šta da vam kažem. Ostalo znate.“ I na taj poziv u smrt vojnici, koji su malopre dobili dozvolu da svrše nuždu, zakopčavši pantalone i stegnuvši pušku, polaze. Onda nastaje kasapnica.
Jakovljevićev čovek u ratu je sirova priroda. U njemu kao da sredine nema. Čas dobar i mek, čas nagao i plahovit. Nikad plačljivo-sentimentalan. Sve što je život njemu je blisko. Gine kad mora, ali od svoje hrabrosti ne pravi paradu. Čak i ne zna da je hrabar, nego to bude kad dođe trenutak. Drugu otvara srce i u stanju je da s njim podeli jedini zalogaj. Brzo se zagreva ljutnjom i brzo zaboravlja patnju. Ne mrzi, ali kad se razbesni i krv mu jurne u glavu on je silovit i prek. Kao pobednik ne likuje nad pobeđenim. U drugima najviše ceni ono što je ljudsko i sam se, bez ostatka, predaje svemu što je ljudsko. Voli da se šali i kad mu je najteže. Neki čudni i neuništivi optimizam bije iz njega. On se predaje i podaje strastima i raspoloženjima svake vrste, ali mu je, ipak, trezvenost bitna osobina i ume da se koriguje kad pretera. U njemu je živo osećanje zajednice i zajedničkih interesa. On zna i oseća da bez države nema ni njegove egzistencije. I njegov patriotizam nije samo stvar emocije nego i stvar razuma. On je pravo društveno biće. Mešavina romantičara i realiste, taj čovek je prepun iznenađenja, i dobrih i loših. On ne zna za dobru stranu postojane srednje linije, nije uporan i sistematičan, nego sav od trenutka. Zato u ratu ne voli starešine koje ga gone da svakog dana čisti oružje; bliži su mu oni koji ga puštaju da se proveseli i izludira i oni će moći da ga, bez pogovora, pozovu u najstrašnije okršaje. On se ratu prilagođava na taj način što ga smatra prolaznim zlom, kao bolest. To nije intelektualna superiornost. To je vekovno iskustvo da je svaka sila za vremena a nevolja redom ide, iskustvo seljačko, jer i ti vojnici u Srpskoj trilogiji su ili seljaci ili seljačka deca. „Izmiču, tako, za vreme kratkog zatišja ispod komande i, kao večite lutalice, idu često besciljno po poljima i zabranima sećajući se, valjda, svojih rodnih njiva i lugova. A čim plane prva puška vraćaju se, isto tako nečujno, u svoje rovove.“ Dvostruki zov, zov zemlje i zov slobode, cepa im dušu, ali ih ne baca u očajanje. Oni znaju da je rat dobio pravo prvenstva i čak se ni intimno tome ne protive, svakom je „u krvi“ zakon, od oca, deda i davnina, da se braniti čovek mora, kao što mora da ore i da diše.
Čim se vrati u normalu, borac iz Trilogije je čovečan. On saoseća i s neprijateljem koji beži ispred naših kuršuma. Zove ga nesrećnikom i lakne mu, čak, na duši kad neprijateljski vojnik izbegne smrt, mada je otišao da, kao glasonoša, obavesti svoje. Jer nije, za naše, bitno ubiti; bitno je odbraniti se.
Odlučujuću snagu Jakovljević vidi u anonimnom vojniku, ili, tu on ne pravi naročitu razliku, u nižem oficiru; viša komanda sa svojim štabovima, negde u dalekoj pozadini, za njegova ratna iskustva stoji izvan sfere svih zasluga što je pobeda izvojevana. „Mnogo štošta se i ne događa po zamisli štabova, koji, često, pripisuju sebi u uspeh i pobedu koju je po svome nahođenju izvojevao neki kaplar Ćira sa svojom desetinom.“ Taj civilni pogled na ratna zbivanja javlja se i kod Tolstoja u Ratu i miru. Andreja Bolkonski je duhom superioran nad anonimnim kapetanom Tušinom; Andreja u ratu razmišlja o najvećim pitanjima ljudske sudbine, a Tušin, koji nema sposobnosti da takva zamršena pitanja postavlja i razrešava, otvara perspektive svom narodu time što se uspešno bori s neprijateljem i proteruje ga sa svoje zemlje.
Nesporazum između onih gore i ovih dole u ratu Jakovljević vrlo ilustrativno prikazuje u jednom fragmentu. Po naređenju komandanta divizije jurnulo je nekoliko oficira na konjima da utvrde koji je to bataljon napustio položaj, da vrate delove bataljona i da donesu imena starešina koji su položaj napustili. Naredba je prirodna posledica jednog nedopuštenog postupka u ratu. A sad da vidimo pravo lica tog nedopuštenog postupka:
Silazio sam prema nekoj uvali i baš u potoku ugledah jednu grupu vojnika. Ne više od jednoga voda. Među njima je bio i jedan potporučnik, gotovo dečak. Bili su žalosna izgleda. Lica im obrasla u brade, bleda, obrazi upali, a oči zverale zastrašeno. Odelo im uvaljano u blato. Čak i lice i ruke. Bili su mokri do kože.
Zaustavih naglo konja. Onda zvaničnim glasom, u ime komandanta divizije, naredih da se odmah vrate. Ali oni su me gledali tupo, kao da ne razumeju šta im govorim. Ponovio sam naredbu i još naglasio da je položaj bez ljudi i da neprijatelj svakoga časa može preći.
— Znam, gospodine, — obrati mi se potporučnik, jer ispod haveloka nije video moje znake. — Ali bataljon ne postoji više… Ako sa ovo malo ljudi mogu da štitim front celoga bataljona, onda idem, — odgovorio je iskreno.
Osetio sam toga momenta divljenje prema ovom dečku. Vojnici su nas netremice gledali, gotovi da sleduju zapovestima ovoga mladića. A kiša je lila, pa im se cedi niz lice i odelo, koje je već davno bilo zasićeno vodom.
Savetovao sam im blagim i prijateljskim glasom da se vrate dok ne stigne popuna. Koliko da skinu odgovornost sa sebe. Ali sam i sam uviđao koliko se mnogo traži od ovih jadnih ljudi, jer će svi izginuti pre no što ih i uzmu na odgovornost.
— Hajdemo nazad, — obrati se potporučnik svojim ljudima.
Vojnici bez pogovora pođoše.
Tada zaustavih potporučnika i upitah ga za ime.
On me upitno pogleda i trepnu očima. Sasvim polako izgovori svoje ime. Ja izvukoh notes da zapišem. On se odjednom prenu.
— Molim, zašto će vam?… Gospodine, ja ću pre poginuti nego što ću dozvoliti da se o meni govori kao o beguncu. — Njegove oči se napuniše suzama. — Ja… ja… Četiri dana bombarduju naše rovove i to su sada grobnice pune leševa… Dali smo više no što ljudska snaga može izdržati. I niko se ne seća da nas odmeni… Traže još?… Dobro!… Zabeležite: ja se zovem Stanislav Petrović. — Reče odlučno i okrete se vojnicima: Napred!
Zatim Jakovljević, ratnik i ratni hroničar sa civilnom dušom, uzbuđen, kaže: „Osećao sam se malen prema ovome velikome dečku. Bilo me je stid… Ali kada bih bio neko, naredio bih da se ovekoveči figura malog, pogurenog pešaka, u izgužvanom šinjelu i zavrnutoj šajkači, sa poderanim opancima i ispalim prstima.“
Ali Jakovljevićeva akribija dolazi do saznanja da ni u visokoj komandi nije sve crno kao što izgleda posmatrano izdaleka. Komandant je dobar ako mu vojni planovi i ratna tehnika nisu toliko zamutili vid da prenebregne čoveka. Primer je i kontrast između dva komandanta puka, artiljerijskog i pešadijskog. Artiljerac je cepidlaka, neprestano zaokupljen teoretisanjem, ne da mira svojim oficirima i vojnicima, neprestano ih goni da se usavršavaju i nema lepe reči za ljude; zato od njega svi zaziru i niko ga ne voli. Njegov prvi sused, pešadijski komandant, iz sastava je izgubio preko polovinu vojnika, a ostali će, zna, izginuti u sledećim borbama, pa zato sad, dok traje zatišje, neka se provedu… I taj puk je ubrajan u najbolje ratne pukove, a vojnici su voleli svog komandanta. Ili drugi primer. Pred komandanta su izišla tri komandira: jedan raportira da je, pod „navalom nadmoćnijeg neprijatelja“, izgubio tri topa i četiri kare i traži da se protiv njega povede istraga, drugi, tako isto, traži istragu zato što je izgubio dva topa i šest kara, a treći je izgubio celu bateriju i traži da ga stave pod sud. Komandant, koji zna da su njegovi potčinjeni učinili sve što su mogli, umesto kazne, izriče im zahvalnost: „… da vam, kao časnim ljudima, pružim ruku i kažem: hvala, gospodo!“ Najzad u višim komandantima Jakovljević vidi i takve čije lično junaštvo mora da pomene. Pukovnik Ivan, usred pakla neprijateljske vatre, koja briše sve živo i neživo, mirno diktira u pero naređenja. Opominju ga da se skloni, ali je on hladan kao kamena statua. Zašto se ne skloni? Svakako, hoće da bude primer u trenutku kad se samopregorna hrabrost traži od svih. I gine. Ali oni daleki štabovi, s kojima se razgovara samo telefonom, ostaju dokraja izvan domena Jakovljevićevog interesovanja i njemu se čini, on u to čvrsto, čak, veruje, da tamo, u tim dalekim štabovima sede oni od kojih ishod rata uopšte ne zavisi. Kao pisac Jakovljević je potpuno u psihologiji borca iz prve linije i ne trudi se da razgrne zavesu najviše komande.
Borac je, dosledno, čovek koga Jakovljević gleda oko sebe, koga ceni iznad svega ostalog što pokreće mehanizam rata, uvek spreman da otkrije sve nove i nove njegove osobine. Čak taj borac, koji je na selu vodio volove i kome sad u ratu volovi vuku topove, pokazuje i čudesan smisao za tehniku. Jakovljević sa očevidnim zadovoljstvom beleži pohvale francuskog artiljerijskog instruktora o inteligenciji seljaka-tobdžije. Posle jednog dana učenja seljak već rasklapa novi tip francuskog topa. Njegova bistrina lako prodire u funkcije mašine, iako su mu zakoni fizike nepoznati. Ali Jakovljević beleži još nešto. Taj isti seljak pred boljom opremom ne oseća malodušnost. Kad je vidi, zarobljenu, podnarednik Trailo kaže: „Znaš, nema tu šta… boj se bije, kako da ti kažem… srcetom a ne potkovanim cipelama…“
Onima koji se tuku s neprijateljem Jakovljević sve prašta. Njegove dve velike simpatije su Tanasije i Kosta „Turčin“. Jedan lopov i drugi pijanac. Ali obojica junaci. Tanasije je u rat pošao s jednim dinarom i nada se da će kući još nešto i vratiti. Ni opomene starešina ni batine ne mogu da ga urazume. On i disciplina su dva suprotna pola. Anarhičan i svojeglav, on je i čovečan i druželjubiv. Dovoljno je hrabar da se ne plaši ni najtežih zadataka, dovoljno bistar i snalažljiv da ni u jednoj situaciji ne ostane gladan i žedan, dovoljno vedar da ga vojnici vole, jer izaziva radost i pobuđuje na smeh. Jedan od onih ljudi čija bistrina i neukrotiva vedrina duha smanjuju nesklad njihovih postupaka sa strogošću društveno-moralnih normi. Večito nemiran i stalno u pokretu, on s pešacima učestvuje u jurišu iako je telefonista artiljerijske jedinice, a kad s fronta ode u pozadinu onda za njim polete tužbe, jer trguje i vara ljude, na Solunskom frontu se predstavlja naivnima kao Francuz ili Englez i zadaje svojoj komandi velike glavobolje. Ali je on mnogo puta nahranio gladne drugove kradenom hranom i nikad ono čega se domogne nije čuvao samo za sebe. Pored svih kazni za sve mnogobrojne prestupe on polazi u Srbiju s podnaredničkim zvezdicama na ramenima, jer njegova junaštva nisu mogla ostati bez ikakve nagrade. Njemu, tom i takvom, malom i šepavom Tanasiju, sudbina, ili pisac Srpske trilogije, dodeljuju da, posle proboja Solunskog fronta, bude prvi glas koji će pozvati vojnike da zakorače u svoju zemlju. Obasipajući očevidnim simpatijama svog Tanasija, koji, isto onako kao i ostali akteri Trilogije, nije izmišljena ličnost nego zahvaćen iz kazana života i rata pa naslikan i stavljen u knjigu da o njemu, zato što je zanimljiv, ljudi čitaju, Jakovljević hoće i da potvrdi svoje uverenje koje govori da u velikim narodnim pokretima i u opasnostima ljudi dokraja otkriju sebe i da, razgolićeni, pojedinci ne moraju blistati svim svojim osobinama da bismo ih voleli, jer je dovoljna jedna velika osobina, u ratu je to hrabrost, da bismo čoveku sve mane progledali kroz prste. Kosta „Turčin“ je oficir i druga velika simpatija Jakovljevićeva, opet zato što je junak u pravom smislu reči, što je jedan od onih koji su sve što imaju krvavo i pošteno zaslužili, jedan od onih kojima nijedna zvezdica na epoletama nije poklonjena, ali opet jedan čovek na svoju ruku, bandoglav i sirov, sklon svim mogućnim pustahilucima. Ratuje na najgorem i najopasnijem mestu, kuda šalju samo po kazni. Svestan da ga sa Ježa, odakle se samo slučajno vojnik ili oficir može vratiti živ, niko neće smeniti, on svojoj mašti u izmišljanju ludorija sasvim pušta na volju. Kad može da ode u Solun, tamo gde se prodaju zadovoljstva, on će i tamo napraviti džumbuse, da ne bude običan, jer ne može da bude običan, a kad mu rat ili pretpostavljeni ne dopuste da se u pozadini provodi on na samome frontu izmišlja sebi zadovoljstva, ako ništa drugo onda bar da na granati napiše „Pozdrav od Koste“, pa da je tako, s „vizitkartom“, ispali na neprijatelja, koji ga već poznaje i po imenu i po junaštvu. Verovatno da su se dobra raspoloženja Jakovljevićeva prema jednom ovakvom tipu i povećala još posle završenog rata. Jer tada je, godinama, taj ne mnogo, naoko, ugledni niži oficir išao, kad padne veče, od kafane do kafane da posedi s prijateljima i da popriča, da olakša sebi što nikad nije uspeo da položi majorski ispit i što ne može da ima ni približno onakvu platu koju su, na visokim položajima, imali ratni zabušanti. S izvesnim romantičarskim prizvukom i bolećivošću Jakovljević je govorio i pisao o ovakvim ljudima. Time je davao oduške svojoj intimnoj ogorčenosti protiv društva i njegovih mana, mana koje su do dubine duše vređale Jakovljevićevu moralnu čistotu.
Jer, najzad, posleratna sudbina ratnika bila je opsesija Stevana Jakovljevića. On je drugi veliki deo svog književnog rada posvetio njoj. Nije nimalo čudno što je on bio tako osetljiv prema mirnodopskoj sudbini ratnika. Rezervni potpukovnici su zaboravljeni orali i kovali daleko od sveta, a oni koji su u ratu samo nosili oficirsku bluzu daleko od mirisa baruta, izbili su u prve redove kao poslovni ljudi. Jakovljević se uvek morao sećati onoga što je nekad bilo kad gleda ovo što jeste. I sećao se ogolele i obosele vojske koja se, gladna, povlači devetsto četrnaeste i, odjedanput, posle trideset dana odstupanja, 20. novembra, iznenadno, dobija naređenje da pređe u napad; i ta gladna, gola i bosa vojska prima naređenje kao logično, jer smatra da je vojsci dužnost neprijatelju okrenuti prsa. I nije prošlo mnogo vremena kada nadmoćni, daleko naoružaniji neprijatelj počinje da se povlači, razbijen, ispred ove „rite“, „bose i ogolele“. Gledao je Jakovljević i kako lice pobede ne blista od sreće. Gledao je umornu pobedu i pobednike kako oborenih glava jedva izvlače noge iz blata. Gledao je kako pozadina slavi uspehe, priređuje gozbe, deli odlikovanja, drži svečane govore, dokazuje kako bez njenih naredaba ne bi bilo ni pobede; i taložila se gorčina, uvek nova, jedna za drugom, u duši ratnika i pisca. Slušao je kako se iza pobedničkih himni razleže zapevka ojađenih žena i dece. Gledao je kako vojsku s oreolom slave jedu vaške. I opet se taložila gorčina.