Poglavlje 2
Činovničko dete1 — njegov otac Jakov dostigao je visok položaj okružnog načelnika — Stevan se rodio 7. decembra 1890. u Knjaževcu, gde mu je otac službovao. Majka mu se zvala Simka, rođena Pavlović. Između 1897. i 1909. završio je osnovnu školu i gimnaziju u Kragujevcu. U gimnaziji se ničim nije isticao; bio je osrednji đak. Njegov nastavnik srpskog jezika i književnosti, Stevan Nešić imao je običaj da odvoji tri najbolje izrađena pismena zadatka u razredu i da ih pročita svim učenicima. Ta počast budućem piscu nikad nije pripala, a od onih čiji su zadaci čitani ni jedan nije postao pisac. Na biološku grupu Filosofskog fakulteta u Beogradu Jakovljević se upisao 1909. Za vreme studija bio je među najboljim studentima. Tada se i politički opredelio. Postao je član Srpske socijaldemokratske partije, prve radničke partije u Srbiji, koja je, inicijativom Radovana Dragovića i Dimitrija Tucovića, osnovana 1903, posle majskog prevrata. Sam Jakovljević kaže da je članstvo u Srpskoj socijaldemokratskoj partiji vrlo mnogo uticalo na njegov duhovni razvoj. Partijska jedinica bila mu je u Kragujevcu. Studenti su, za vreme semestralnog raspusta u zimu, i preko letnjeg odmora, dobijali od partije zadatke, najčešće da drže predavanja radnicima. Jakovljević je upućen u sindikalnu organizaciju radnika kožarsko-prerađivačke struke. Tamo je vodio administraciju, držao predavanja o društveno-političkim temama i temama iz prirodnih nauka. Jakovljević ističe kako su on i njegovi drugovi morali da se dobro pripreme za predavanja, jer su radnici tada dosta čitali. Iako još student, za vreme balkanskih ratova, 1912. s Turcima i 1913. s Bugarima, mobilisan je i, kao biolog, određen da obavlja poslove lekarskog pomoćnika u kasarni koja je pretvorena u bolnicu. U leto 1913. jedan lekar, sedamdesetogodišnjak i sam bolestan, jedan student medicine, jedan student biologije i „desetak na brzu ruku obučenih bolničara-previjača“ negovali su oko osam stotina ranjenika. Iz bolnice Jakovljević je otišao u Beograd da polaže diplomski ispit, položio ga, zatim 1. novembra 1913. stupio na odsluženje vojnog roka i izišao iz vojske kao podnarednik 1. maja 1914. Devet dana kasnije bio je postavljen za suplenta gimnazije u Kragujevcu, Pošto se školska godina završavala dali su mu neke „sitne administrativne poslove“, dok nije 1. juna određen da, sa dvojicom naučnih radnika, ode na planinu Rogoznu radi ispitivanja flore. Tamo je, kao što se vidi iz njegovog romana Devetsto četrnaesta, čuo da je počeo prvi svetski rat. Tako je još jedan među mnogim srpskim mladićima već 1912, u prvom balkanskom ratu, mobilisan. a demobilisan tek posle punih šest godina, kada se, potkraj 1918, završio prvi svetski rat.
Učestvovati u velikim događajima, naročito ratnim, i voditi dnevnik nije ništa neobično i ne mora da govori o književnim ambicijama; i Jakovljević je vodio dnevnik, pored mnogih drugih rezervnih ili aktivnih podoficira i oficira. Ipak, mada još onda nije mislio na ratni roman, hronološki zabeleženi događaji i skicirane pojedinosti o ljudima biće mu dobrodošli, kasnije.
Ratna biografija Jakovljevićeva ispisana je u Srpskoj Trilogiji.
Posle prvog svetskog rata Jakovljević je ponovo u Kragujevcu. Predaje botaniku u gimnaziji i ponovo stupa u politički život. Njegova Srpska socijaldemokratska partija i njegov sindikat kožarsko-prerađivačkih radnika postajali su, činilo se, iz dana u dan borbeniji. Oktobarska revolucija u Rusiji i nezadovoljstvo bivših ratnika koji su prinuđeni da se povlače u stranu pred najezdom nasrtljivih ratnih liferanata i zabušanata pohlepnih na bogatstvo dali su nov podsticaj prestrojavanju nalevo. Posle vukovarskog kongresa, 1920. kada je Socijaldemokratska partija prerasla u Komunističku partiju i kada čitavu zemlju zahvata novi talas borbenih raspoloženja, Jakovljević postaje komunist i u Kragujevcu dobija partijsku knjižicu pod brojem 26. Partijska organizacija u Kragujevcu bila je vrlo jaka, i zbog tradicije oličene u crvenom barjačetu Pere Todorovića, i, naročito, zbog velikog broja radnika u Vojno-tehničkom zavodu. Jakovljević je vrlo aktivan: sekretar partijske organizacije, odbornik kragujevačke opštine izabran na komunističkoj listi, komunistički kandidat u tri izborna okruga za poslaničke izbore, saradnik partijskog organa Radnik.
Ali vrlo brzo u zemlji nastaju krupni potresi. Obznanom se zabranjuje rad Komunističke partije. Ukidaju se njeni listovi. Njeni poslanici u Narodnoj skupštini gube mandate, rasturaju se mnogi opštinski odbori u kojima je ona na izborima dobila većinu. Partija je prinuđena da se priprema za povlačenje u ilegalnost.
Jakovljevića profesor Beogradskog univerziteta dr Nedeljko Košanin, istaknuti botaničar onoga vremena, kao svog đaka u koga je polagao nade, poziva u Beograd. To znači, treba prekinuti politički rad i zameniti ga naučnim. Najpre suplent i profesor Četvrte muške gimnazije u Beogradu, Jakovljević je, konkursom, izabran 1922. za asistenta na katedri botanike Filosofskog fakulteta Beogradskog univerziteta. Kad se nađe s prijateljima, u uskom krugu, priča ratne doživljaje. Lakorek i leporek, on pričama iz rata nije pokušavao da izaziva zabavne i kozerske efekte; sećanja koja oživljava pred malim auditorijumom, uz čašu vina, ispunjena su aluzijama i otvorenom kritikom. Umeo je da svoja kazivanja začini i humorom, ali je u njima, daleko više, izlivao žučna nezadovoljstva zbog političkog pritiska i nepravdi kojima vladajuće grupe izlažu svoje nepokorne protivnike, čak i onda kada su ti protivnici nosili teške ožiljke iz rata, čak i onda kada je iza njih još ponosno stajala slava proslavljenih komandanata i heroja. Prijatelji su mu savetovali da to što lepo priča i napiše. Jakovljević ranije nije mislio da će mu književnost postati drugo zanimanje. I teško se odlučivao da piše. Usmena kozerija je, uostalom, bila beogradska tradicija. O Žarku Iliću, Vojislavljevom bratu, Matoš je pisao kao o neuporedivom kozeru. Glumac Čiča-Ilija Stanojević bio je, tako isto, proslavljen svojim pričama, ali ih je on, ne sve, i štampao. Posle prvog svetskog rata dva glumca su bravurozno pričali ratne događaje, Dimitrije Ginić i Dušan Radenković. I drugi, „obični“, mnogi ljudi su umeli da pričaju i imali su šta da pričaju. Pa ipak, Jakovljević je poslušao savet prijateljâ, napisao pripovetku o vojniku koji iz straha od sumarena skače u more i ona je, 1922, objavljena u časopisu Misao, najuglednijem beogradskom književnom časopisu, pored Srpskog književnog glasnika. To je pripovetka Slutnja, ispod koje se našlo i piščevo puno ime i prezime. Ali radost Jakovljevićeva bila je, odmah, pomućena. Njegov kolega-asistent glasno mu je rekao ono što se među univerzitetskim profesorima, biolozima, pričalo: ili se treba baviti ozbiljnom naukom ili je napustiti pa se posvetiti književnosti koja, ipak, s naukom ne može da ide ukorak. Tako je mislio, čak, i profesor Košanin, u čija se napredna shvatanja nije sumnjalo. Da se dvoumi Jakovljević nije mogao. Nauka je osiguravala hleb, a književnost za početnika bila odveć neizvesna sudbina. Pribegao je mimikriji. Rešen da ne napusti, makar i usputno, književni rad, izabrao je pseudonim Sanio Pavlović. Kombinovao je ime jednog stranog prirodnjaka i devojačko prezime svoje majke, od koje je i inače nasledio sposobnost pričanja. Doktorskom disertacijom Cistoliti kod boraginoidea2 postao je, 1925, doktor bioloških nauka i 1929. izabran za docenta. U međuvremenu, i kasnije, objavio je, pod pseudonimom, nekoliko pripovedaka u Misli i u dnevnom listu Politika. Za vanrednog profesora izabran je 1934, iste godine kada je objavljen i njegov roman Devetsto četrnaesta, prvo njegovo književno delo štampano u posebnoj knjizi i prvi deo Srpske trilogije, koja će, tim zajedničkim naslovom, obuhvatiti i druga dva romana (Pod krstom i Kapija slobode). U celini Srpska trilogija je objavljena 1937. Jakovljević u svojim beleškama pruža podatke koji objašnjavaju kako je došlo do Srpske trilogije. Časopis Misao, čiji je urednik u to vreme bio književnik Živko Milićević, objavio mu je odlomak o stradanju Timočke divizije na Čevrntiji, pod pseudonimom. Čitaoci Misli, posebno borci iz prvog svetskog rata, dolazili su u redakciju i pitali ko se zaklanja iza pseudonima Sanio Pavlović. Milićević, koji je u Politici kao urednik negovao malu domaću pripovetku i prihvatao nove, dotle nepoznate pisce, bio je i urednik kolekcije Naša knjiga, u izdanju knjižarnice Gece Kona. Njega je zainteresovao rukopis čiji je odlomak objavio u Misli i zatražio ga od Jakovljevića. „Rekao sam mu“, beleži Jakovljević, „da ja nisam pisao za štampanje već za sebe lično i za one koji žele da pročitaju iz rukopisa.“ Ipak je Milićeviću dao već prekucano delo. Posle nekoliko dana Milićević ga je pozvao, pred njim, u razgovoru, izvadio džepni nož i presekao jedan deo rukopisa. A onda je zanemelom i pretrnulom piscu predložio da mu prvi, manji deo, štampa. Da to bude roman koji će, već ovakav kakav je, govoriti o prvoj godini rata, kada je srpska vojska na Ceru i Kolubari potukla austro-ugarsku vojsku i oslobodila svoju zemlju od neprijatelja. Da u drugom romanu govori o godini 1915, kada je u rat protiv Srbije ušla nemačka vojska, kojoj su se pridružili sa istoka Bugari, zatim o povlačenju na jug, kroz Crnu Goru i Albaniju do mora. A u trećoj da govori o borbama za oslobođenje, do kraja 1918. Jakovljević je sugestiju prihvatio. Kritika je jednu knjigu za drugom, i Srpsku trilogiju kao jedinstveno delo, 1937, ocenjivala ili s velikim pohvalama, ili s krupnim zamerkama, ili uzdržano. A čitaoci? Stariji da se podsete, mlađi da se obaveste o onom što je bilo, i jedni i drugi su u Jakovljevićevoj Trilogiji pozdravili živo pisano svedočanstvo. Negodovanja onih
oficira koji su se našli pogođeni, nezadovoljni svojom slikom u romanu, zadovoljstvo onih koji su ozareni srećom što će, eto, u knjigama njihovo ratovanje biti sačuvano za potomstvo, svi glasovi, sva gunđanja, sva kliktanja, čitava ona atmosfera koja se, začas, stvorila oko Trilogije još više je podstakla interesovanje. Knjižarski uspeh bio je ogroman. Nijedno delo, posle rata, nije tako razgrabljeno. Od 1937. do 1941. objavljeno je šest izdanja. Vrlo brzo Trilogija je izišla u slovenačkom i češkom prevodu3. Glumac Sv. Nikačević obradio je za pozornicu glavu Na leđima Ježa i ta dramatizacija je, posle beogradske premijere u Narodnom pozorištu, išla sa scene na scenu u unutrašnjosti zemlje. Jakovljević je u jednom trenutku bio najpopularnije ime domaće književnosti. Srpska akademija nauka uvrstila ga je, posle objavljivanja Trilogije, među svoje dopisne članove. Izabran za redovnog profesora i šefa farmaceutskog odseka, prešao je 1938. na Medicinski fakultet.
Evropsko nebo postajalo je sve mutnije. U Jugoslaviji se povećavala opasnost od pokornog priklanjanja udruženom fašizmu, ali je u isto vreme jačao politički otpor. Ugušivane su poslednje građanske slobode. Literatura sa socijalnim motivom, i u stihu i u prozi, postala je dominantna. U pozorištima se burnije aplaudiralo slobodoljubivim idejama nego rafinovanoj umetnosti. Sloboda je došla u prvi plan života: hvatale su se u koštac snage, jedne da joj pričvrste ionako čvrste okove, druge da joj okove raskinu. Jedno veliko i nemirno vreme naelektrisano do kraja. U Jakovljeviću su se prenula njegova stara, socijalna raspoloženja. I odlučio je da, u vremenu najžešće korupcije i najveće moralno-političke krize građanskog društva, piše roman sa socijalnom tezom, ne samo sa socijalnim motivom. Uostalom, on po svome temperamentu nije ni mogao da pristupi socijalnom motivu bez teze. Smena generacija, 1939, bila je protest kakav se, pre toga, javio u društvenoj komediji Branislava Nušića Pokojnik. Dva akademika, dva veoma popularna pisca, uključila su se u kolo mladih, politički prokaženih, koji su drmali „stubove društva“. Izdavač Srpske trilogije odbio je da štampa Smenu generacija. Jakovljević je našao drugog izdavača (IPROZ) i u konspiraciji koja je osujetila prethodnu policijsku kontrolu, dajući kontroli samo one otiske sloga koji nisu mogli biti policiji sumnjivi, izdavač je, sa već obezbeđenom pretplatom na knjigu, pustio u slobodnu prodaju novi Jakovljevićev roman onda kad je doneseno rešenje o zabrani postalo iluzorno. Ako nije Smenom generacija učvrstio svoj književni talenat, Jakovljević je nedvosmisleno manifestovao svoje kritičke poglede na društvo. To je, u eri političkog pritiska, samo uvećalo njegov moralni autoritet. Najzad, posle 27-martovskih događaja, planuo je rat. Jugoslavija je zvanično kapitulirala. Jakovljević je pao u zarobljeništvo kao rezervni major i komandant Radio-stanice Beograd, posle prevrata. Najpre u italijanskim, zatim u nemačkim logorima, on je odvažno i beskompromisno stajao protiv onih koji su i u žicama pokušavali da odobrovolje ogorčenog neprijatelja i da pokorno prihvate najgora rešenja samo da sačuvaju živote. Posle savezničke pobede i pobede revolucije u svojoj zemlji, Jakovljević se oronula zdravlja vratio u slobodni Beograd i, nepopustljiv u progresivnim uverenjima, opredelio se još jedanput, javno, završavajući svoj članak u Politici 22. aprila 1945: „I neka nam ovde niko ne šapuće o starim vremenima i teškoćama današnjice. Znamo, znamo sve to unapred. Tako mora biti u svima prelaznim stadijumima. I to je jedna neophodnost, ali privremena, da bi nastali novi, srećniji dani.“ Tako je ovaj naučnik i pisac ulazio u završno razdoblje svoje javne aktivnosti kao patriot i zoon politikon, što je, uvek, i bilo njegovo bitno opredeljenje. Angažovan i utilitaran u svim svojim shvatanjima i postupcima, on je, do kraja života, i, naročito, kao pisac obimnih hronika iz drugog svetskog rata (Velika zabuna 1954, Likovi u senci 1956, Krvava avlija 1958. i Zemlja u plamenu 1961) svoje pero stavio u službu savesnog i čestitog beleženja svedočanstava o jednom velikom vremenu u čiji je borbeni smisao optimistički i duboko verovao.
Podlegao je teškoj i neizlečivoj bolesti za nekoliko dana, 2. novembra 1962. i sahranjen u Beogradu.
Život Stevana Jakovljevića i njegovo pisano delo čine organsku celinu; njegov život je potvrdio njegovo delo i njegovo delo je u potpunosti proisteklo iz njegovog života.
Napomene
- Biografski podaci crpeni su iz neobjavljenog rukopisa Jakovljevićeve posmrtne zaostavštine u kojem je pisac izložio glavne momente svog života i svoje književne karijere. Ovaj rukopis su mi stavile na raspolaganje udova St. Jakovljevića Vojka i kći Gordana. One su mi pružile i neke druge podatke. Izvesni podaci su uzeti iz Spomenice posvećene preminulom akademiku Stevanu Jakovljeviću. Izdanje Srpske akademija nauka i umetnosti. Beograd, 1963.
- U njoj rasvetljava kako prirodu i genezu ovih ćeličnih inkluzija tako i njihovu ulogu u fiziološkim procesima koji se odigravaju u određenim biljnim organima, pružajući na taj način jedan solidan naučni prilog boljem poznavanju, uopšte, pitanja cistolita kod biljaka.“ (Iz govora akademika dr Mladena Josifovića na komemoraciji Stevanu Jakovljeviću 26. 11. 1962. u SANU)
- Posle drugog svetskog rata Srpska trilogija je prevedena i na slovački.