Svirač

Poglavlje 3

Baš nekako pred sami Đurđev dan sede u mehani seoskoj: Vidak, Vesa, Golub i Bora i još neki prijatelji. Dok eto ti i Sreje. Uđe u mehanu, nazva boga, naruči polić rakije, pa sede u kraj i uze puniti lulu.

Vidak ga pogleda, nakašlja se malo, pa će tek onako upitati:

— Može li se, Srejo?

— Pomalo, ćato, petlja se.

— A ’oćeš ostati i od Đurđeva dne kod Stanoja?

— Vala, ćato, neću. Dosta sam ga služio.

— A što nećeš? Stanoje nije baš tako rđav gazda.

— Može biti; ali ja ne mogu. Kad mi preseda svaki zalogaj u njegovoj kući — onda mu džaba i ta služba i sve.

— Ono i jest Stanoje malo inajet i osorljiv čovek — reče Vidak.

— Slabo se može ko kod njega skrasiti — dodade Vesa.

— Pa kud misliš sad? — upita Vidak.

— Ne znam ni sâm — odgovori Sreja. — Valjda ću naći gde dobra domaćina.

— ’Oćeš, ’oćeš, Srejo! — kuraži ga Boroje. — Ti si čovek vredan, poznat ovde kod nas. Svak će te drage volje uzeti u kuću.

— Bogami, jes’, — prihvati Golub, — valjanu čoveku lasno je naći i najma i rada.

— Tako se i ja nadam — odgovori Sreja.

— A bi li ti, Srejo, kod jednog dobrog domaćina, da ja progovorim za te? — upita Vidak i uz to namignu na Goluba te usta i nestade ga nekud iz mehane.

— Što ne bih? — odgovori Sreja. — Ako je dobra kuća, najmio bih se još ovo leto.

— A zar ne bi više?

— Vala i ne bih više! Gotovo mi dodijalo potucati se po tuđim kućama. Na zimu mislim, u ime boga, da radim zanat. Uzeću gde malo zgradice pod kiriju pa raditi. Valjda će se moći životariti.

— E, lepo, lepo! A ti barem za ovo leto da staneš kod tog čoveka. Gazda je prvi u ovom kraju. Jamačno se sećaš ko je.

— Da ne bude to gazda Milun?

— Jes’, on. Kod njega će ti biti dobro.

— Ta ono dobar je domaćin, — odgovori Sreja malo premišljajući, — ali dok vidim… lasno ćemo.

— Šta da vidiš? Ako ’oćeš, — on će te uzeti; samo da mu ja reknem. Bićeš kao u svojoj kući.

— Jes’, jes’! — povikaše i ostali, i sad razgranaše hvaliti gazda-Miluna i saletati Sreju da ne učini drukčije nego da stane kod njega u službu.

Utom se pomoli na vrata gazda Milun, a za njim se uvuče polako i Golub.

— Baš dobro! Evo i gazda-Miluna — povika Vidak.

— A šta to? — upita Milun gradeći se nevešt.

— Ta evo pogađam ti Sreju, ako ćeš ga uzeti pod najam ovo od Đurđeva dne. I onako si mi se žalio da te ne sluša onaj tvoj momak i ’oćeš da ga otpustiš — reče Vidak i namignu na Miluna.

— Ta ono jest, onog moram otpustiti kad ne valja — odgovori Milun i sede među njih. — Samo ako mi Sreja ne preskupi, a ja već znam da je dobar i vredan.

— Neće ti preskupiti, a najposle gosa si, bogme, pa plati mu i više.

— Pa bi li ti služio kod mene, Srejo? — upita Milun, okrenuv se onamo Sretenu.

— Ama kako sad da ti reknem, gazda-Milune, — odgovori Sreja češući se iza vrata. — Eto nisam još ni sa Stanojem raskrstio.

— Ne mari to. Eto ti Đurđeva dne preksutra, lasno ćeš raskrstiti.

— I bolje ranije da prebrineš brigu — primeti Vidak.

— Jes’, jes’, — povikaše ostali. — Bolje ranije.

— Najposle kako reknete — reče Sreja.

— A šta bi tražio od mene do Mitrova dne?

— Petnaest dukata, gazda-Milune.

— E, mnogo je petnaest. Stanoje ti plaća deset.

— Ono jes’, ali ne mogu ni ja sve pod jedan ajluk.

— Da dâm ja tebi dvanaest dukata.

— Malo je, gazda, bogami. Ako ’oćeš za petnaest, eto…

— Mnogo je, Srejo, — uplete se Vidak. — Vidiš i sam danas su oskudna vremena; teško se dolazi do pare.

— Sve je tako. Ama gazda-Milunova je kuća velika; tu ću ja imati dvaput više posla nego u drugoga.

— Da ti dâm trinaest — povisi malo Milun.

— Ne mogu, gazda-Milune, vere mi! Najposle eto za četrnaest; niže ni pare.

— Dela, Srejo, dela! — navališe sad na nj. — Što se ti opet toliko zatežeš?

— Ama, ljudi, za ime boga, malo je!

— E, znaš šta, Mile, — reći će Vidak, — daj mu četrnaest dukata, pa nek je sretno!

— Četrnaest, četrnaest — povikaše ostali! — To je dobro plaćeno. De, Srejo, nek je sretno!… De, de, de!…

I Sreja sleže ramenima i pristade.

— Pa dobro bi bilo da načinimo malo ugovora — reći će Vidan.

— Može, može — odgovori Milun.

— Ta šta će ugovor, — prihvati Sreja, — dosta je kod poštenih ljudi i reč.

— Ono tako je, — dodade Vidak, — ali opet bolje je da ima i napismeno. Nije da rekneš iz kakve sumnje, niti će tu doći do suda ili parnice, nego tek vorme radi. Danas se eto za najmanju potrkušicu gradi napismeno. A bome valja da i ja što zaslužim — završi kao šaleći se.

— Naposletku, ne branim, — reče Sreja, — kako god reknete da valja.

— Tako, lepo da načinimo malo pismena— nastavi opet Vidak. — Sad si, Srejo, eto bez brige. Stao si u dobru kuću, bićeš kao bubreg u loju. Gazda Milun je dobar domaćin, a ti vredan momak. A kad zaslužiš koju paru, a dao ti je bog te možeš, ti ostavi kod gazda-Miluna, on će ti lepo čuvati… E pa dajde divit amo i malo ’artije — okrete se mehandžiji.

Mehandžija donese divit — jedan čokanj s malo mastila — pero i jedan tabak prilično izgužvane hartije. Vidak uze i ode za drugi sto u kraj da piše.

Dok je on pisao, dotle je ovamo već Milun i čast dao. Golub, Vesa i ostali jednako hvale Miluna i govore Sreji kako se namerio na gazdu što nikad nije niti će; kako će mu biti dobro kao u svojoj kući i tako dalje — već zabrazdiše daleko u hvalisanju.

Utom priđe Vidak od onog stola, držeći važno u ruci onaj tabak hartije.

— Evo, Milune i Srejo, da vam pročitam.

— Dela čitaj! — rekoše svi i stadoše oko njega da slušaju.

Vidak se uskašlja malo, pa poče:

Ugovor između nas potpisatih, i to s jedne strane mene Sretena Stojića, težaka iz N., a s druge mene Miluna Vučetića, trgovca iz istog mesta: na sledeće zaključismo:

1. Ja Sreten ugodih se danas s Milunom da ga, od 23. aprila pa do 26. oktobra ove 187. godine, kao sluga kućevni služim, i to s cenom za 14 dukata, i slovom za četrnaest dukata cesarskih. No pošto ja umem da sviram u ćemaneta (violinu), to sam dužan ista kući Milunovoj s bubnjem doneti i kad on zahteva da sam dužan svirati, i ići u svatove, i gde me on prati da sam dužan ići i svirati, što će on naplaćivati, kao i bakšiš što budem kad prilikom sviranja dobio, dužan sam njemu novce davati, — ukratko što mi god on bude zapovedao da radim, dužan sam mu raditi; a pošto još umem da gradim kace itd. kao i astale, stolice i uopšte stolarski posao, i to sam dužan mu raditi, kako njemu, tako isto i onde gde me on kome prati da štogod i od toga zanata uradim, koje će on naplaćivati.

— Ama nismo tako rekli, ćato! — prekide mu Sreja čitanje. — Tako ja ne mogu.

— Pa nećeš ti to njemu davati, nego samo da čuva; ovo je samo norme radi, tek onako…

— Neće, neće — graknuše oni. — Ko? Zar gazda Milun spao na njegovu paru! Bože sačuvaj!

To je samo onako napismeno.

— Ne dao bog da bih mu ja, brate, i paru uzeo.

Ako mi dâ na ostavu, njegovo je, očuvaću mu; ako ne da, toliko i čini.

— E, ja, bogami, ne znam — poče Sreja dvoumiti.

— Ama slušaj ti ovo do kraja! — reče Vidak. — Ja sam ovde obvezao i gazda-Miluna. Ono mora biti po vormi kad se ’oće pismeno.

— Jes’, jes’, tu mu ima neka vorma! — potvrdiše ostali i opet se nagoše da čuju.

Vidak se opet iskašlja pa nastavi dalje:

„Što se tiče naplate ajluka, Milun će mi pare po dva dukata svakoga meseca davati, i to pošto ceo mesec oslužim, a ne u napredak. U slučaju ako bih ja odustavio Miluna i ne bih ga po ovom ugovoru oslužiti hteo, dužan sam mu jednu mesečnu platu naknaditi, to jest, da mu ne bih mogao ajluk za onaj mesec naplatiti, u kom sam ga ostavio, ili ako budem naplatio da sam mu dužan vratiti natrag.“

— E, e… baš to nekako… — zausti opet Sreja dvoumiti, ali oni navališe na nj:

— Ta stani, brate Srejo, dok vidimo sve. Neće tebi Milun krivo učiniti. A i grehota bi bilo.

Sreja sleže ramenima i ućuta.

Vidak nastavi dalje:

2. Ja Milun zaista ugodih se sa Sretenom da me kao sluga, od 23. aprila pa do 26. oktobra 187. služi s cenom za četrnaest dukata cesarskih. Obvezujem se Sretenu uredno svakog meseca zasluženi ajluk u dva dukata plaćati, a tako dužan sam mu i alat nužni za kačarluk i stolarluk ako ustrebadne nabaviti mu, koji će po roku ovom moj ostati. Obećavam mu se da ću mu konja za jahanje davati kad ga god budem u svatove slao, kao i žicu za ćemane kupovati. No pošto uz ćemane ima i bubanj, koji će doneti, to ću ja nabavljati čoveka koji će bubanj u svatove i gde ga pratim da svira nositi. U slučaju ako bih ja Sretena bez uzroka od sebe oterao, dužan sam mu na osnovu postojećeg zakona jednomesečnu platu unapred naprazno dati. U ostalom na ugovor Sretenov pristajem.
3. Ugovora ovog obe strane držaće se.

I tu Vidak pročita datum i potpise ugovarača i svedoka, međ kojima se on ovako potpisao:

„Napisao i svedoke kao i ugovorače potpisao Vidak Peckalović, opštinski pisar iz N.“

— E, vidiš, Srejo, ovde je i gazda Milun obvezan. Pristaješ li na ovo, Milune?

— Ta pristajem, ono samo neka mu se ispuni vormalno, a mi već, kao ljudi, nećemo tu jedan drugom… Znam ja šta je služba i muka najamnikova.

— Ama jes’, gazda, tako je! — prihvati Sreja — samo ja bih najvoleo da nije to ni pisano. Dosta je pogodba pred ljudima.

— Ono istina… ali sad već ne možemo kvariti — reče Milun.

I opet navališe svi na Sreju da se ne boji i da ne sumnja ništa. Milun uze ugovor u džep. Još malo tu prodivaniše, pa se raziđoše.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8