Poglavlje 6
Otkako se Sreja i Milun svadiše i počupaše oko računa, odonda je svaki dan bilo pomalo reči i inata između njih. Milun učestao slati Sreju po selima da majstoriše. Sreja počeo svakome raditi kao od bede, znajući da od svog rada neće videti nikakve vajde. Milunu već osadiš žale se kako im Sreja nije ovo ili ono načinio kao što treba. Ele, tako je to trajalo sve do gospođinskih posta.
Jedno jutro uz gospođinske poste, taman beše Milun opremio Sreju čak u Rogaču da porogozi dođe pet-šest ljudi; neki nosi vučiju, neki čabar, a neki ne nosi ništa. Još s vratnica poče tek jedan:
— Ama, Milune, šta ti ovo učini od nas?
— Šta, more? — upita Milun začuđeno.
— Što ti nas zakla?
— Kako, more? — upita opet Milun u čudu.
— Šalješ nam onog tvog Sretena, te nam sve sude iskvari.
— Što sam vam ja kriv? Vi ste ga hvalili da je majstor i da je vešt.
— Majstor je bio dok se nije kod tebe najmio.
— Jes’, — prihvati jedan spustivši čabar, — a sad ga ti valjda učiš da ljudma kvari sudove.
— ’Oćeš samo da ti što više zaradi — dodade drugi i spusti bremenicu.
— Bog s vama, ljudi! Okante se vi mene!
— Nema to okani se, nego de ti meni plati one kace! — povika treći.
— Kake kace?
— Onake! Sav mi šljivovik istekao, onoliki mi mal propade.
— Neću ja da znam za to!
— Znaćeš, vala, Milune, već ako ne bude suda! — pripreti jedan između njih.
— Ja se neću maknuti odavde dok mi ne platiš ovaj čabar, — reče onaj što je doneo čabar; — evo možeš prst provući između dugâ! Zar je ovo oprava?
— Vala ni ja dok mi ne platiš ovu bremenicu! — reče onaj drugi.
Gazda Milun se nađe sad u velikoj prpi; uzvrda se što nikad nije. Ljudi osuli na nj psovku, puca ona avlija. Ta je vreva trajala gotovo čitav sat. Kad ljudi videše da ne mogu sami ništa učiniti, odoše pravo sreskoj kući da tuže Miluna.
Milun produva malo, prouka i promaha glavom, pa se onda diže i on; reče nekom od čeljadi da kaže Sretenu čim dođe da odmah odlazi iz njegove kuće, da ga nije zatekao tu, pa ode naniže kući Vidakovoj…
Sutradan se već po selu čulo kako je gazda Milun isterao Sretena, kako ga je tužio sreskoj vlasti i tražio naknadu štete; i kako su oni ljudi tužili Miluna i tražili da im vrati pare ili da plati sudove.
Ele, zametnu se pozamašna parnica. Gotovo mesec dana vukla se ta stvar po sreskoj kancelariji. Ispitani svedoci Milunovi, ispitan Milun; Sreten, svedoci Sretenovi i oni ljudi što su se žalili da im sudovi nisu opravljeni kako treba. Donesene vučije, doneseni čabrovi, dovaljane kace, donesene i nekake lotre, pa čak i onaj probijeni bubanj. Sve je to skrhano u avliju kod sreske kuće. Svi su mislili kao sigurno da će Sreten izgubiti, i već ga behu neki počeli žaliti: „Ej, siromah Sreja! Kako je nalepio! Kud će, brate, šut s rogatim!“
I može biti da bi tako i bilo. Ali, na sreću Sretenovu, morade kapetan Vučeta, koji je bio prijatelj Milunov i svakad mu držao stranu, otići nekim važnim poslom y varoš; a to se desi baš onda kad je trebalo suočiti parničare i stvar presuditi.
Na polasku uze kapetan čitav denjak akata pa pruži starijem pisaru, Strahinji, i reče mu:
„Dela, bogati, ćato, suoči ove ljude, na presudi stvar da se više ne poteže!“
Strahinja je bio od mlađih ljudi i vrlo pošten i pravičan; strašno je mrzio kaišare i seoske trgovce, dućandžije i zelenaše. Miluna već nije mogao da gleda očima. Kapetan Vučeta jako je voleo Strahinju, mada se nije u mnogome s njim slagao. Strahinja mu je bio, što no kažu, desna ruka, i kad se god desi kaka zapletenija i poteža stvar – Strahinja je raskrsti. Istina, ne svakad po volji kapetanovoj; tek kapetan mu neće pokvariti. Tokorse ga malo prekori, pa ćuti.
I tako Strahinja uze u ruke Milunovu i Sretenovu parnicu, ispita još neke svedoke, pa naredi da dođu parničari i svedoci na suočenje.
Na suočenju htelo je doći do kika. Milun se raspomamio i pretio da će apelirati, da će tužiti čak i kapetana samom ministru. Posle duge vike koja je trajala u sreskoj kancelariji, zapovedi Strahinja da i parničari i svedoci iziđu. I on uze pero i na aktu napisa ovako rešenje:
Da se Milun odbija od traženja; da Sreten nije dužan davati nikakve naknade Milunu, a slobodno mu stati gde hoće pod najam ili raditi svoj zanat; da gazda Milun mora opraviti Sretenu bubanj, ili mu nov nabaviti; da je dužan platiti Sretenu, da onim ljudima što su se žalili opravi sudove, ili ako to neće, da im mora u novcu dati naknadu. Da se Vesa, Golub i Bora, za koje se dokazalo da su hteli svedočiti u atar Milunov, kazne s po dva dana zatvora; da gazda Milun plati trošak i dangubu svedocima, kao i parničnu taksu. I da ugovor između Miluna i Sretena ppestaje važiti.
Kad je Milun saslušao ovo rešenje, zdimio je kao oparen iz sreske kuće. A za njim su odgegali njegovi kalauzi pokunjeni. Sreten je bogzna kako zablagodario Strahinji, i obećao mu da će odjako dobro otvoriti oči kad se s kim pogađa pod ugovor.
Milun nije naknadio štetu po rešenju ni Sreji ni onim ljudima. Sreja se nije više pogađao pod najam, nego je započeo svoj zanat i kojekako životario. Ljudi se nisu više žalili na njegov rad. Na saborima, slavama i svadbama opet je svirao i zarađivao po neku paru. Milun mu nije opravio bubanj ni nov nabavio. Proderani bubanj istrulio je za plotom y avliji kod sreske kuće. Milunova i Srejina pogodba i parnica ušla je već u priču po okolnim selima. I sad kad ljudi hoće da kažu kakav krajnji kaišarluk — reći će: „Najmio Milun svirača!“