Poglavlje 4
Uoči petrovskih poklada beše golemo veselje kod Srdana Mišića u R. Srdan, dosta imućan domaćin, ženi svoga jedinca, dečaka od svojih 18—19 godina. A i vreme je već da ga oženi. Srdanova kuća nije bogzna kako zadružna; on u godinama i otežao, a njegova Stana nije više onako okretna kao u mlađe doba, kad je mogla uporedo kopati s najboljim kopačem i kad se u svakom poljskom radu nije bojala mnogog muškarca. Vreme je već da se u kući Srdanovoj prinovi koje čeljade; da Stana dobije snahu koja će je odmeniti u kući, a bome i u polju što privrediti.
Ele, golemo je veselje kod kuće Srdanove. Vođevinu doveli, pa Srdan navalio čast i svadbuje se. Svatovi se razveselili, pa grade trista lakrdija; igra se, peva se, — učinila se gamo jedna graja.
Tu je i Sreja s ćemanetom. Srdan ga već davno zvao, a Milun ga poslao, i najmio mu po ugovoru nekako suludasto momče da bubnja u bubanj. To nesrećno momče beše se tako opilo da već ne zna šta radi. Okupilo bubnjati kao pomamno — već se ne čuje ono jadno ćemane Srejino. Kao za pakost ni Sreji ne ide nešto sviranje od ruke; Milun mu kupio, po ugovoru, žice pa se svaki čas kidaju: niti ih može ljudski zategnuti ni udesiti kako valja. Ćemane mu se jedva čuje; pre bi rekao da struže nego da svira. Sreja već pozeleneo od muke. Svatovi se počeli podsmevati njegovoj svirci; svaki čas tek podvikne ko:
— ’Ajd, Srejo, strugni de malo u tu tvoju drombulju!
Na to se naravno ospe grohotom smeh.
Sreju već probio znoj kao graške.
— Ih, baš grebe kao testera! — povikne drugi ko od svatova i stane zviždukati igru koju tokorse Sreja svira.
— Udri, bre! — dere se treći na ono pijano momče — kad mu ne valja ćemane, opali barem ti!
A ono ludo jedva dočeka, pa udri kao pomamno.
— Ih! ta polako, more! — ciči Sreja kroza zube — probi bubanj, bog te ubio!
Aja, neće momče ni da čuje!
Utom izlete jedan pijan svat iz kuće i iznese čakanac, što ga našao negde na polici, pa tek ćušnu onom momčetu u šake i viknu:
— Ovim, ovim, bre! Baci tu maljicu!… Opali sad!
Dokopa ti ono čakanac,pa onako ludo i pijano — sve poskoči i udri što može više u bubanj.
— Ne, nesrećo! — ciči Sreja i tuče ga gudalom po leđima.
Ono još gore.
Svatovi se deru: „Tako, more, tako! Udri, udri de!“ i skaču oko njega kao besni.
Najposle ti ono momče spusti bubanj na zemlju pa, tokorse, da se i ono našali, poteže i skoči na nj. Puče koža i obe noge propadoše mu unutra. Ono samo ukokoti očima. Svatovi digoše graju oko njega. Dok ti đavo nanese jednog s loncem vina, pa pljus njemu na glavu! Osta i ono i bubanj kao u vodu uvaljeno.
Utom Sreji pukoše obe žice. On poteže ono ćemane, te u korov! Neki otrčaše i nađoše ga, pa počeše strugati, zviždukati i igrati onako sami.
Sreja samo što ne plače od muke.
Oko neko doba noći raziđoše se svatovi od kuće Srdanove. Sreja i ono momče otišli ranije, jer im valja čitav sat hoda prepešačiti do sela N. Momče ono grabi napred s probijenim bubnjem, a sve se povodi đa tamo, đa amo. Sreja uzeo ćemane pod pazuho, pa se pokunjio i zamislio, jer mu se dosad nikad nije desilo da tako prođe sa svojom svirkom… A od bakšiša nema već ni pomena. Ide on i misli šta ga čeka sad kod kuće; kako li će izići na kraj s Milunom kad mu zaište pare i račun.
Dok ga dostiže neki Milisav, komšija Milunov, čovek dobričina i razgovoran. Poznade ga u mraku, pa reče:
— O, Srejo! Ti li si? Čekaj zajedno ćemo!
— Možemo.
— O, brate, baš ovo danas bi džumbus!
— Tek meni će taj džumbus sutra na nos iskakati.
— A što, more?
— Zar ne znaš što? Onaj će mi oči izvaditi. Misliće da sam bogzna kake pare nakupio.
— E stalo te! Kaži nema, pa zbogom! — Kad bi on to verovao.
— Ama, bogati, zar ti njemu sve daš što ti god padne?
— Ja šta ću?
— Pa ti si bolan, lud. Ne daj!
— Kako ne daj, kad smo načinili onaj prokleti ugovor, pa moraš… Kom sam se god požalio, smak mi veli: „E, bogami, kad je ugovor — to ti je!“
— A šta tebi bi da mu se tako podvežeš? — Kud ću, brate, kad me saleteli smi. „To je“, vele „samo vorme radi, tebi neće Milun krivo; bolje nek ti on očuva paru.“ A kad ono — on ’oće oči da mi iskopa, ako mu sve do krajcare ne dam.
— Pa ti, čujem, i majstorišeš za njegov račun? — A, jakako! I to je zapisano u onom nesretnom ugovoru.
— E baš bolje bi bilo da ga nisi ni gradio, ni podvezivao se tako — reče Milisav i mahnu glavom.
— Ja, bogami, ne znam šta ću. Niti mi se mili služiti ga više, niti ga mogu ostaviti sad u nevreme.
— Gotovo bi bolje za te bilo da ga ostaviš.
— Ama kako ću?…
— Nađi kaku mu drago zakačku, pa izići, eto kako! — Pa poćutavši malo, upita ga: A vlada li se on kako se podvezao?
— Aja! Eto ugovorili smo da mi nabavlja žice za ćemane, nabavi mi najgore — ničemu ne valjaju. Rekli smo da mi daje konja, ako me pošlje kud podalje; pa ni konja ne da, već žipčim ovako peške. U ugovoru stoji da mi nabavi momka da nosi bubanj i bubnja, on mi nabavi kakog ludaka kao ovog gulavera danas, te mi probi eto i bubanj. Kazali smo da mi nabavi alat što mi treba, pa dojako još ništa. A ovamo svaki čas me tera đa ovde đa onde da radim.
— E pa vi’š! Tu ga možeš i na sudu dobiti, ja ti kažem! Slobodno ga ostavi. Bolje pre nego posle!
I tu Milisav nastavi učiti Sreju šta će da radi i kako da se brani, ako baš i do suda dođe.
Ele, tako u razgovoru stigoše već do kuće. Milisav okrete svojoj kući, a Sreja za onim momčetom na Milunove vratnice. Ono momče jedva se dokotrlja do jednog ambara, pa spusti bubanj i prući se pored njega na travu. Sreja se pope gore na doksat, skide gunjac i metnu pod glavu, pa leže i on da spava. Dugo nije mogao zaspati, jednako mu se vrzlo po glavi šta će sutra činiti i kako će se razračunati s gazdom. Jedva je pred zoru sveo oči.