Život kralja Dragutina

Poglavlje 5: Dragutin odlazi u Mačvu. Dragutinovo kajanje i podvizavanje

A blagočastivi i hristoljubivi kralj Stefan, koga ću, o ljubimi, usuditi se nazvati drugim mnogostradalnim Jovom, ili bolje reći Avramom pravednim i gostoljubivim, koji, voleći goste, i anđele primi u starosti svojoj, isto tako i ovaj gospodin moj, revnujući njihovu običaju, ostavivši slavu zemaljskog carstva i svoj presto, i od tada sasvim ne htede ništa od tih prolaznih stvari, i ustavši ode u oblast države svoje, u zemlju zvanu Mačva, koju mu je dao tast njegov, kralj ugarski. Tamo došavši sa ženom svojom, blagočastivom kraljicom Katelinom (Katarinom) i sa jednim delom vlastele svoje, ovaj blagočastivi nosio je u srcu svome riznicu mnogocenjenoga bisera, Hrista, i hoteći se obogatiti njegovom blagodaću, koja sve daje, dođe u tu zemlju da je prosveti, i da narod, koji je bio u tami i mraku neznanja, po učenju božanskoga pisma privede ka svetlosti spasonosnoga života.

Šta da kažem, o ljubimci, ja smireni Danilo, ili šta prvo da kažem? Odakle da počnem tolike trudove i stradanja ovoga blagočastivoga muža, neiskazane podvige i bdenja i noćna stojanja, nepresušne izvore suza njegovih? Ko će naći takvoga koji će vam sve po imenu izložiti neiskazana njegova čuda, milostinje ništima, utehe malodušnima, sastradanja onima koji su u skrbi, izbavitelja uvređenima, mnogosvetla svetilnika božastvenim crkvama? Jer ovome Gospod posla svoju svetlost i istinu da ga one vaspitaju i vode¹ i u veliko i u svesrdačno kajanje i bogougodne trudova, o čemu smo naumili da sastavimo slovo, koliko je moguće.

Posle ovoga, ovaj blagočastivi i hristoljubivi kralj Stefan, osmelivši se tako, imao je svagda strah gospodnji u srcu svome, i bio je raspaljivan njegovom ljubavlju vere istinite, i prionuo je samo za njega dušeumnom mišlju svojom, prema rečima proroka: „Meni je dobro prianjati Bogu, i polagati na Gospoda svoju nadu.“² Jer on je jedini dobar i milosrdan dušeljubac i strojitelj našega spasenja, jer uvek čeka naše kajanje, jer prima sve kao (i) razbojnika i mitara, samo mi ne prestajmo vapiti ka njemu neprestano sa suzama. Jer ovaj blagočastivi ovako govoraše, sam sebi izlažući misao svoju ovako: „O dušo malaksala, o dušo uboga, sve dane života svoga proživela si u nebrizi; o dušo, već zađe sunce i evo tvoj vek je pri kraju, ti koja si volela greh. Posle ovoga nemaš nikakva dela u ovom veku. Nema ti spasenja, no večna muka. Malo vremena imaš da se pokaješ od zala svojih, koja si (jadna) učinila; no uzdahni i oplakuj sebe, i ustani od sna očajanja svoga, od težine i lenosti, i podigni ruke svoje, i poviči iz dubine srca ka onome koji te može spasti, i reci: nastavniče, Spasitelju, ginem, moguće ti je spasti i pomilovati, jer sam stvorenje ruku tvojih, samo ako hoćeš. Jer evo nisam kao onaj (tj. raslabljeni), koji je trideset i osam godina bolovao, koga si samo rečju zdrava učinio; no ja grešnik od mladosti svoje sam raslabljen mnoštvom bezakonja svojih, i nisam dostojan pogledati i videti visinu nebesku ili nazvati sveto i slavno ime tvoje. No, pošto si mi sam rekao: Pozovi me u dan skrbi tvoje i uslišaću te³, zato sada zovem i vapijem: Otvori mi, predobri Vladiko, otvori mi nedostojnome i jadnome dveri milosti tvoje, jer ti si prosvećenje i svetlost omračenima, kao što reče u svetome tvome jevanđelju: Ja sam svetlost svetu, i koji ide za mnom, neće hoditi u tami⁴, i opet: Ako ko reč moju sačuva, neće videti smrti nikada.⁵“

Dok je blagočastivi sve ovo u molitvi govorio ka Hristu, Vladici sviju, nezlobivi Gospod Bog naš, brzo priklanjajući božanske uši svoje na slušanje vapaja onih koji stradaju, i ne odvraćajući svoga dobroga lica od onih koji ga prizivaju istinom, tako isto ne udalji milosti svoje ni od ovoga ugodnika svoga, hoteći da ga proslavi u dobrim delima u ovom veku i da napisano bude ime njegovo u knjigama života. Jer ovaj blagočastivi imađaše veliku i svesrdnu ljubav prema Bogu, iznad mnogih u rodu svome, svetleći se svakom vrlinom kao mnogosvetla zraka sunčana u svome otačastvu, hoteći svima svakako dovoljno sobom pokazati (primer). Bog je prevodio ovoga pravednoga muža od tolike slave njegove i časti i prestola carskoga, i od svega njegova što je ranije imao vladajući u otačastvu svome. I beše u toj stranoj zemlji, čekajući obećanje nade. Jer mnoga njegova stradanja pokazaše se kao uzdanje u Boga, po apostolu Pavlu, koji ovako kaže, jer reče: „Jedni za Hrista Isusa telo svoje raspeše stradanjima i pohotama“⁶, kao i ovaj blaženi, duhom živeći, ka duhu revnujući, u želji da ovim i svrši. Jer njegov vek pun mladosti i snažne hrabrosti prema protivnicima prolažaše. Jer to sve sujetno i kratko, kao i cvet proletnji venulo je. Jer snaga i krepost iznemože i ujedno i propadljivo telo, a kosti sastavljene suhim žilama prikloniše se na ovu stvar, (tj. nadu k Bogu). Jer ovaj sluga Hristov sa velikom smelošću oplakivaše sebe pre vremena, i uvek govoreći u svome umu sam sebi: „Oplakuj sebe, ubogi čoveče, kaj se dok imaš vremena, da ne čuješ tamo: Zar se sada kaješ, kada nije vreme pokajanju? Jer čovek, zlato ili srebro izgubivši, naći će drugo; a izgubivši vreme pokajanja, nikada neće naći drugo (tj. vreme za kajanje).“ U ovome nas uči i poučava božanstveni apostol Pavle: „Dok imamo vremena, pokajmo se, čineći bogougodna dela.“⁷

Ovaj bogougodni i Hristu vazljubljeni, muž željeni i sasud izabrani, odbacivši daleko od sebe svoju odeću, carske haljine i zlatni pojas koji nošaše, oblači se u pocepane i iskrpljene, a paše se jako užetom od slame po nagu telu svome, govoreći u radosti srca: „Opasao si me veseljem da proslavim tvoje sveto ime.“ A vretišče od dlake (oštre) navukavši na svoje telo, ovako govoraše: „Obuče me, Vladiko, u rizu spasenja.⁸ Jer evo, Gospode moj, kada sam u mladosti svojoj nosio železno oružje i ratovao protiv onih koji su sa mnom vojevali, veliku tugu trpelo je telo moje od težine takva oružja, a sada u ovakom oružju, u koje si me udostojio da se obučem, sa velikim veseljem trudim se da vojujem tebi, besmrtnome caru sila. Jer znam da se približi dolazak tvoj. No teško meni, koji nemam da ti prinesem ploda dobrih dela; jer evo predviđajući gnevni glas tvoj, bojim se i drhćem kada budeš rekao: Idite od mene prokleti u oganj večni, spremljeni đavolu i anđelima njegovim.⁹ Kolebaju me vali besovskih napadaja, no utvrdi moj um nepokolebljivo, telo mi drhće, a sluh moj neka čuje pouke tvojih božanskih reči. Daj mi izvor suza da umijem duševne nečistote, i da se ne udaljim od tvoje milosti u strašni i grozni onaj dan, od koga drhće duša moja i užasavaju se sastavi tela moga.“

Ovo ćemo, dakle, kazati, vazljubljeni Hristovi ljubimci, ovaj hristoljubivi svake noći postelju svoju suzama močaše, slično proroku i Bogoocu, koji kaže u nekom psalmu: „Izmiću svake noći odar moj, i suzama mojim omočiću postelju moju.“¹⁰ Jer ne samo da oplakivaše sebe, no i sna ne davaše očima svojima, ni dremanja veđama svojima.¹¹ Šta sam ja rekao da postelju svoju suzama močaše? U zemlji beše iskopano mesto kao i grob, u kome je malo otpočinuo od mnogoga bdenja svoga i od truda noćnoga stojanja kada je legao, a grob beše pun trnja i oštrog kamenja, tako da nije mogao leći u slast, a uz to, legavši u njega, mnogo je plakao i bio se u prsa gorko, sa tugom srca vičući ka Spasitelju svome, Vladici Hristu: „Oh, oh, svetlosti moja slatka Isuse, kako se udaljih od slave tvoje? Dao si mi oči da gledam svetlost tvoju, a ja njima ugledah zlo. A znajući da si ti istiniti Sin božji, i ti si prevečno slovo, koji sediš s desne strane Oca, budući u podobiju očevu, ti si prostro nebo kao kožu i utvrdio zemlju na vodama, i slično more ogradio si peskom, učinio si da te anđelske sile opevaju, a priroda zemaljska da te neprestano hvali. Jer ti si onaj koji postavljaš zemaljske careve i koji im snabdevaš carstvo, i koji im u ruke predaješ upravljanje naroda. Među njima je množina onih koji te hvale, Gospode, i koji se boje tvoga svetoga imena. A ja jadni zaboravih tebe, Boga svoga, koji me je stvorio.“

Ovako molivši se sa suzama opet ustajaše od takvog rova (groba) zemaljskoga, imajući u rukama svojima božastveno jevanđelje, koje neprestano pročitavaše, i otvorivši božastvena usta svoja, sa Davidom pojaše božastvenu pesmu, govoreći: „Podignu me iz rova zemlje i ispravi stope moje, i položi u usta moja novu pesmu.“¹² I opet: „U noćima podižite ruke vaše ka svetima i blagoslovite Gospoda.“¹³ I opet: „Bože, Bože moj, ka tebi ranim, ožedne tebe duša moja, (a koliko više tebe telo moje).“¹⁴ Jer vaistinu je prinosio Bogu neskvrnu i čistu žrtvu, molitve svoje, celim bićem čovečjeg sastava. Veoma ljubljen beše on i od sviju poštovan i od sviju očekivan, svakim dobrim delima utvrđujući se, i ka ovima sve više jako se brinuo, a raskoš vrednim uzdržanjem pobedi, govoreći po apostolu: „Braćo, umrećemo grehu, da živimo Bogu“, i opet: „da ne caruje, dakle, greh u smrtnom našem telu, da sluša pohota njegovih.“¹⁵

On često ovake reči govoraše: „Pomeni se, jadni čoveče, ne varaj se u ovom veku, i pomisli u umu svome da naš život ništa nema osim suze i uzdahe, prezire i mržnju, neprijateljstva i zavisti, i lukavstvo, zlobu i nepravdu i nesitost. Koje je od ovoga što nas vodi u život večni? Zar nam ne privodi reku ognjenu i muke neiskazane? Zar nam ne predstavljaju ljute i nemilostive anđele? Zar dobri i milosrdni Bog ne odvraća zbog ovoga svoga lica od nas, govoreći sa gnevom: Otidite od mene, prokleti, u večni oganj, jer vas ne poznajem.¹⁶ Bilo bogatstvo, bilo slava, bilo zdravlje i sila, bilo lepota izgleda, ništa od toga neće poći na sud Vladičin. Jer sve će slično senci poginuti i kao senka preći će, samo ćemo mi nagi i obremenjeni grehom stati pred sud Vladičin (Hristov). Jer sve čovečje je vaistinu taština i nepostojano je, po onome koji govori: Sve na zemlji je taština nad taštinama, i sve je taština; i po apostolu, koji kaže: Ništa ne donesosmo na ovaj svet, neka se zna da ništa ne možemo ni izneti.¹⁷ ovome reče jedan od premudrih: Kada čovek umre, nasledi gmizavce i zveri i crve. Nemojmo, vazljubljeni, pogubiti duše svoje radi propadljivih i prolaznih (stvari).“

Ovaj blagočastivi i hristoljubivi Stefan ovakim rečima utvrđivaše um svoj, govoreći: „Prikuj telo moje strahu tvome, jer se ubojah od tvojih sudova¹⁸; i učini sa slugom tvojim po milosti tvojoj,¹⁹ i utvrdi me pred tobom na vekove. Jer ako bezakonja moja pogledaš, Gospode, Gospode, ko sam ja grešni, koji će moći postojati?²⁰ Jer, Vladiko, ako spaseš pravednika, šta je u tom veliko? Ili ako pomiluješ čistoga, nije ništa čudno. Takovi su dostojni milosti tvoje. No požuri brzo, Hriste moj, u pomoć meni nedostojnome, i izbavi me od usta lukavoga zvera, i prionu za zemlju utroba moja. No pošalji blagodat tvoju (vođenu svetim tvojim anđelom) meni u pomoć da umrtvim telesne strasti.“²¹

Šta ću reći, o ljubimci, ili kako da iznesem njegove podvige i stradanja, i molitve i svenoćna stojanja i bdenja što pretrpe? Jer blažen je život njegov u ovom veku i časna je smrt ovoga bogoljubivoga muža pred Gospodom. Jer koliko je bogatstvo njegovo i slava zemaljska, premnogo zlato i dragoceni biser, i skupoceno carsko odelo i sve ostalo od takovih, sve ovo bogougodno i celomudreno rastočavaše. Prvo, kolike je milostinje darovao u božastvene hramove i potrebe i sasude crkvene, praveći u domu svome sveštene sasude zlatne i srebrne, ukrašene biserom i dragim kamenjem, putire, diskose i velika naforna bljuda (zdele), kadionice, ručke, ripide i zlatne svećnjake, i drugo, što je potrebno od takvih stvari, svešteničke zlatotkane dragocene odežde. To sve čineći u domu svome šiljaše na dar božastvenim crkvama, i ne samo crkvama otačastva svoga nego i u druge blagoverne narode, govoreći: „Tvoje (darove) od tvojih (darova) prinosim ti, Spasitelju moj.“ Dragocene darove potrebne črncima tih mesta i celom crkvenom kliru, svakome prema svome pozivu dovoljno davaše, za odevanje tela njihova i da se ishrane. On svima ovima šiljaše svoje vazljubljene i poverljive ljude da ovo daju, sa ljubaznim i smirenim rečima, pišući im i govoreći: „Primite ove moje male prinose vama, i molite Gospoda Boga za mene grešnoga, ne bi li kakogod vašim svetim molitvama bio meni milostiv sudija u dan strašnoga ispita.“

Vidite, dakle, vazljubljeni, takva su bila iskušenja i pečali ovoga blagočastivoga muža, jer koliko je živeo u svetskoj sujeti, nikako se nije udaljivao od bogougodnih dela. Tako treba čovek, udaljiv se od sveta i onoga što je u svetu, da se jedino brine za dušu svoju ili kako će ugoditi Bogu, ne obraćajući pažnje na ono što je od ovoga sveta. No opet ćemo izneti njegovo veliko trpljenje i snagu i bezbrojne trudove. Jer on, živeći u ovom svetu, imajući ženu i decu i državu velike zemlje, i brinući se o tolikim svojim vojnicima i o upravi doma svoga, i kako da brani i štiti zemlju otačastva svoga od nailaska i nasilja inoplemenih naroda, i sve ovo čineći, niukoliko ne ostavljaše bogougodnih dela, niti zloba izmeni njegova razuma, niti lukavstvo prevari njegovu dušu. Jer za takove reče Solomon: „Ugodan beše Bogu i vazljubljen živeći u svetu.“²² A više je imao u svome srcu smernu krotost, slušajući reči apostola Pavla, koji ovako kaže: „Znate blagodat božju da radi vas osiromaši budući bogat, da se vi obogatite njegovim siromaštvom.“²³ A navodi i drugo mesto koje kaže: „Vladajte se kao što dolikuje zvanju kojim ste pozvani, sa svakom smernom mudrošću, krotošću i trpljenjem.“²⁴ Sve ove vrline koje rekosmo izvršivahu se u ovom blagočastivom. Početak svakoga njegova uspeha je u Bogu, jer šta da kažem o toliku njegovu podvigu i trpljenju, i noćnom stajanju njegovu, molbama, molitvama i božanskim pesmama? Sve ovo činjaše stojeći na tajnom mestu i mučeći telo svoje, slušajući reč Vladike u svetom jevanđelju, koji kaže: „Kada se moliš, uđi u klet svoju i zatvori vrata svoja, i pomoli se Ocu tvome, koji je u tajni.“²⁵ Jer tako znajući svagda činjaše. A kada bivaše vreme noćnoga pjenija da ide sa zborom u crkvu, i prema zakonskom crkvenom ustavu na njegovu dvoru, on sam nalažaše se pre sviju u crkvi, i pošto je tu svršio obična pjenija, iako je noću rano bilo, opet je odlazio na ono isto usamljeno mesto, svršavajući sve po dostojanju, kako beše navikao. Tu stojeći u velikom podvigu, krepkim glasom i toplim suzama vapio je ka Vladici, kao kada ko stradajući od ljute rane krepko zove vapijući, ako bi ko mogao da mu pomogne. Tako činjaše ovaj bogoljubivi ne samo u svome domu nego ako se dogodilo da ide na neki put, na kojem god mestu, tako činjaše, kao i u svome domu, uvek je bio iskopan grob u zemlji, i mesto mekane postelje bilo je prostrto oštro kamenje i trnje, i u tako spremljenom (grobu) ležao je, kao što smo ranije u ovom spisu ukazali. A ja, grešni Danilo, bio sam tajni znalac nekih takovih njegovih podviga. Koliko smo mogli, rekli smo vašem bogoljubiju njegova bogoljubiva davanja i darove ka inoplemenim narodima, carevima i vojvodama i ostalim silnima. U rusku zemlju mnogo puta šiljaše poslanike svoje sa dragocenim darovima ka božastvenim crkvama i manastirima, i milostinje ka ništima i malomoćnima. Jer, u toj ruskoj zemlji imao je veoma ljubljenoga svoga prijatelja, kneza Vasilija, i njemu po dostojanju dužnu čast odavaše, šiljući mu slatke reči sa velikolepnim carskim darovima. Šta ja to kažem, zar samo u ovu jedinu zemlju? Ne samo ovde, no i u sveti grad Jerusalim, ka grobu gospodnjem, i svetim mestima koja su tamo, na Sinaj, i u Rait, i na druga tamošnja mesta, koja pripadaju ka svetom gospodnjem gradu Jerusalimu. Tamo odoše mnogi njegovi darovi i milostinje, koje šiljaše tamošnjim monasima, imajući srdačnu želju za njih, ako bi mu bilo moguće kako god da snabde njihov inočki život.

No da iznesemo kako ovaj blagočastivi i hristoljubivi muž vaistinu imađaše veliku želju i ljubav kako bi mu moguće bilo da vidi ona velika i divna mesta koja spomenusmo u ovom spisu, mesta gde se vaploti i požive Gospod naš Isus Hristos, postavši čovek da spase čoveka, revnujući onim bogougodnim delima velikog arhijereja Hristova kir-Save, trudima njegovim i putovanjima, zbog kojih se proslavlja u spisu njegova žitija. Tako je i ovaj gospodin moj hteo učiniti. No kada to čuše velikaši u njegovu otačastvu, dođoše govoreći mu: „Evo sve vidimo što hoćeš da učiniš i kako hoćeš da se razlučiš od nas, najslađi naš gospodine i hranitelju. No kome ostavljaš nas sirote? Ko li je takav kao ti, koji nas može braniti, nas i celu zemlju otačastva tvoga od navale neprijateljskih naroda? Jer, evo, mnogi se carevi ubojaše tvoga imena, diveći se hrabrosti tvoga uma. Jer nećeš ti dati drugome svoje slave, niti tuđem narodu svojih korisnih.“ Takvim i mnogim drugim žalosnim rečima bi zadržan od svojih, od svoje namere, koju beše naumio.

Ovaj blagočastivi predrža zemlju otačastva svoga, dobi mnoge krajeve ugarske zemlje, a takođe i od bosanske zemlje²⁶. Mnoge od jeretika bosanske zemlje obrati u hrišćansku veru i krsti ih u ime Oca i Sina i sv. Duha, i prisajedini ih svetoj sabornoj i apostolskoj crkvi. Jer toliku svoju slavu i nebrojeno bogatstvo hođaše ostaviti, u nameri da stranstvuje kao ništi i ubogi Hrista radi, i da postigne život onih koji stradaju radi Hrista, skitajući se u gorama i pećinama i u propastima zemaljskim²⁷, govoreći sam k sebi: „Teško meni grešnome, obloženom brigom ovoga sveta i toliko sagrešivšem Vladici svome Hristu.“ I prebivaše neprestano u mnogom umiljavanju i u duhovnim suzama, dan i noć. Od onih monaha tih mesta koja spomenusmo (tj. sv. zemlje), imao je neke kao duhovne oce, u pismu preporučivši se k njima, da im bude duhovno čedo u Gospodu. Takođe u pismu ispovedaše im svoje grehe, i davaše ih njima na rasuđivanje, da bi mu dali epitimiju, koliko pripada za njegove grehe. A ovi, duhovni oci njegovi, takođe u pismu davahu mu zapovesti i duši korisne pouke, govoreći: „Ako ovo izvršiš, čedo naše duhovno, povereno nam u Gospodu, što ti zapovedismo, ti ćeš se nastaniti u beskonačne vekove, gde je neiskazana radost sa anđelima i svetlost večna u Gospodu.“ Jednoga od dostoimenitih takvih monaha imao je kao svoga duhovnoga oca na Jordanu, zvanoga Galaktiona, i ka ovome imao je veliku smelost brinući se za njega, i njemu davaše sve svoje imanje, govoreći: „Oče, uzmi moje imanje i podaj ga ništima.“

I sam ovaj hristoljubivi (tj. Dragutin) davaše neprestano milostinju ka ništim i stranim i malomoćnim, hromim i slepim. Svi, slušajući o prevelikoj milostinji njegovoj, ne samo iz zemlje otačastva njegova no i od drugih okolnih naroda i dalekih krajeva, svi iđahu ka njemu u dobroj nadi, u slavni njegov dvor u Sremu, mesto zvano Debrc²⁸, veselim nogama, znajući da će primiti dovoljno milostinje neskazane. A primivši je, radosnim i veselim nogama vraćahu se svaki svojoj kući. U srcu njegovu nije se javljala takva misao koja kaže:„Ostavimo nešto da ujutru damo“, ili: „Neće li biti dosta deci mojoj ili ženi?“ Na to nije pazio, jer beše otac sirotih i branitelj udovica.

Napomene

1. Psalam (43, 3).
2. Psalam (73, 28).
3. Psalam (50, 15).
4. Jevanđelje po Jovanu (8, 12).
5. Jevanđelje po Jovanu (8, 51).
6. Poslanica Galatima (5, 24).
7. Poslanica Galatima (6, 10).
8. Knjiga proroka Isaije (61, 10).
9. Jevanđelje po Mateju (25, 41).
10. Psalam (6, 6).
11. Psalam (132, 4).
12. Psalam (40, 2—3).
13. Psalam (134, 2).
14. Psalam (63, 1).
15. Poslanica Rimljanima (6, 11—12).
16. Jevanđelje po Mateju (25, 41).
17. Knjiga propovednikova (1, 2) i Prva poslanica Timoteju (6, 7).
18. Psalam (119, 120).
19. Psalam (119, 124).
20. Psalam (130, 3).
21. Psalam (44, 25).
22. Premudrosti Solomonove (4, 10).
23. Druga poslanica Korinćanima (8, 9).
24. Poslanica Efescima (4, 1-2).
25. Jevanđelje po Mateju (6, 6).
26. Godine 1284, Dragutin je dobio od svoga šuraka, ugarskog kralja Ladislava Četvrtog, Srem, Mačvu, bosanski kraj Soli i Usoru.
27. Poslanica Jevrejima (11, 38).
28. Debrc je bio na putu između Beograda i Šapca. Severozapadni deo Srbije se onda zvao Donji Srem

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9