Poglavlje 7: Bolest i smrt kralja Dragutina
I kada se malo zadržao ovaj starac kod hristoljubivoga kralja, i kada je prošlo neko vreme, pade ovaj blagočastivi i hristoljubivi kralj Stefan u ljutu bolest, i poče veoma bolovati. I razume ovaj hristoljubivi da neće izbeći ljute smrti u toj bolesti. I, opomenuvši se u umu svome, poče plakati gorko, govoreći: „O jaoj meni, o teško meni jadnome, jer dođe vreme posečenja smrti moje, da me ugrabi ka onim večnim mukama nespremna.“ I tako posla pisma ka episkopima i igumanima i ka svoj vlasteli, koji su silni u njegovu otačastvu, govoreći: „Neka vam je znano, vazljubljeni, da se približi vreme moga prestavljenja1, i ne znam u koji dan i čas se rastavljamo. No setivši se malovremenoga moga života sa vama i ljubavi koju sam imao prema vama u Gospodu, brzo došavši, grobu predajte telo moje.“ Kada je takve glase poslao, oni koji su ih primili brzo požurivši se dođoše ka ovom blagočastivom, obuzeti velikom tugom i žalošću, i gorko sa suzama vapijući govorahu: „O sunčana zrako istoka istokâ (istocima), zar tako odlaziš, ti koji si prosvećivao razume srdaca naših? Kome ćemo se mi priljubiti? Ko je onaj koji je bio slava naša i radost?“
Jer prosveti se vaistinu, o ljubimci, život i rad ovoga hristoljubivoga. Blagodat svetoga Duha živeći u njemu, stvarala je njegov bogoljubivi život, i u celu zemlju iziđe glas o njemu, kao što je bilo rečeno u spisima o nekim stvarima, jer blagorodni plod neće otpasti od svoga korena. Tako je i ovaj bogoljubivi muž uvek dočekivao smrknuće dana u svakom ispravljanju i u podvigu istinite vere, i opet dočekivao svanuće u bogougodnim delima, jer je takvu vlast on primio od Gospoda, kao što reče u svome svetom jevanđelju, govoreći ka učenicima svojim: „Evo dadoh vam vlast nastupati na zmije i na skorpije, i na svaku silu neprijateljsku.“2 Tako je i ovom blagočastivom dao da ne mogu ni sam sotona ni njegovi besovi stati protiv njega (njegova lica) ili javiti se. Jer prinošaše Bogu neporočnu žrtvu, svoje molitve, ne samo za sebe no i za umno stado, tj. narod otačastva svoga. Jer takve traži otac naš nebesni, kao što reče govoreći ka ženi Samarjanci: „Bog je duh, i ko mu se klanja, duhom i istinom treba da se klanja.“3 I u tolikoj ljutoj bolesti ne iznemože od takva podviga i ispravljanja, koliko je bio navikao, govoreći reči apostola Pavla, koji je ovako rekao: „Kada sam u nemoći, tada sam silan, i sila moja se svršava u nemoći.“4
I, kada se sabrao sabor otačastva njegova, kao što napred ukazasmo, i ovaj blagočastivi velikom željom svesrdačne ljubavi ka Bogu zahte da primi monaški obraz, govoreći ka celom sveštenom saboru episkopa, igumana i izabranih monaha, koji su došli na njegovo predstavljanje, i molio ih je, govoreći: „Braćo i oci, molim vas ja grešni, pristupivši svršite sve po dostojaniju, što ja grešni želim, ako i nisam dostojan no milostivi je Bog svima u njega uzdajući se, pristupam ka ovakom delu nelicemerno, jer on čini volju onih koji ga se boje i molitvu njegovu uslišaće.“ I čuvši svi reči ovoga hristoljubivoga, izmeniše svoje misli u veliku skrb i žalost. I pošto je spremljeno sve što treba za njega, i sam nagnuvši se od odra svoga na kome ležaše, i tako otvorivši svoja bogohvalna usta, poče govoriti: „Koliko mi je slatka reč tvoja, Vladiko Hriste moj, koju si rekao u svetom tvome jevanđelju, vodeći nas grešne u pokajanje i rekavši: Hodite ka meni svi koji se trudite i obremenjeni, i ja ću vas upokojiti5, i opet: Uzmite jaram moj na sebe, jer je dobar i breme moje je lako. I tome revnujući, ja, jadni, hoću da ispunim na sebi tvoju reč.“6
I kada je ovo po zakonskom ustavu svršeno, i tako obukoše ga u monaške haljine, i posle ovog naložiše na njega veliki anđelski obraz, narekoše mu ime Teoktist monah, nazvan u anđelskom obrazu.
Veliki plač i ridanje i žalost bila je u svemu otačastvu ovoga blaženoga, videći ovo što se zbiva sa njime, i gorko vapijući sa suzama, govorahu: „Zašto se razlučuješ od nas, dobri pastiru naš i učitelju? Ko će se mesto tebe takav naći kao što si ti, braneći zemlju otačastva svoga? Jer tvoga imena ubojaše se svi koji zlo misle. Pomoću Vladike tvoga Hrista izgubljeno steče, i rastočeno sabra, i siromašno obogati, i palo podiže, i neslavno proslavi, i ono što sasvim nikada nije bilo, pokaza divno i preslavno u svome otačastvu. Neiskazana su tvoja dobra dela, o blaženi, kojima te Bog proslavi na vekove. Jer ti si jeretički kukolj duhovnim srpom iz korena posekao, i time si se nazvao obitelj svetome duhu.“
Ovako su govorili njegovi vazljubljeni žalosnim rečima, i, ostavši još malo u životu, ovaj blagočastivi razumnim rečima savetovao je svoju suprugu i vazljubljenoga sina svoga Vladislava, i po redu silne države svoje, kako će živeti u dobroj veri i čistoti, i smisleno, i kako će razumno braniti zemlju otačastva svoga, od malog do velikog upućujući slatkim rečima svojim. I pisma posla ka vazljubljenome svome bratu hristoljubivome kralju Stefanu Urošu, javljajući mu sve o svojoj smrti. A tu je bio i monah ovoga preosvećenoga, zvani Atanasije, i zapovedi da mu dadu sve što treba, i darove dragocene posla ka ovome preosvećenome, govoreći: „Prosti me grešnoga, gospodine i oče moj, jer evo idem na put na koji nisam nikada išao.“ I, dok je ovo triput blaženi govorio, vršila se nad ovim blaženim pjenija i nadgrobne pesme, i tako predade Gospodu svoj duh, dan je bio petak, a čas deveti.
I ovo čujte, vazljubljeni. Kao što je po dostojanju običaj da se omije telo umrloga vodom, tako je bilo i sa ovim blaženim. I, kada su ga hteli omiti, nađoše ga opasana oštrim pojasom od slame po nagu telu njegovu i obučena u oštru lanenu haljinu, a pojas od slame zalepio se duboko u telo njegovo, i kada su hteli da ga skinu sa tela, nisu mogli. I, kada su ga mnogo kvasili vodom, jedva ga odlučiše od tela ovoga blaženoga, što sve niko nije znao za života njegova. Drugo čudo čujte, vazljubljeni, jer vam istinu govorim: Ovaj blagočastivi, živeći sa ženom svojom u svome životu, mislim, više od dvadeset i tri godine, ne dotače se nje, no čuvajući se oboje u celomudriju i čistoti, ostadoše živeći kao brat i sestra. O ovome kaže blaženi apostol Pavle, govoreći: da ima koji imaju žene, kao i da ih nemaju.7 I svršivši sva nadgrobna pjenija i uzevši telo ovoga blaženoga od sremske zemlje, i noseći iđahu ka istoku. I kada su došli u Ras ka crkvi sv. mučenika Hristova Georgija (Đurđevi Stupovi) u njegov manastir, i tu sve obično svršiše, i tako grobu predadoše telo ovoga blaženoga Teoktista monaha, nekada bivšeg kralja Stefana moćnoga i samodržavnoga, i tu leži do današnjeg dana.
Zapovedio je u životu svome i sa strašnom kletvom izrekao je govoreći: ako se javi kakva blagodat božja na njemu, da ne iznose tela njegova od prašnjave zemlje. Tako je i bilo, jer Bog proslavlja one koji ga slave.
Takovi behu podvizi i stradanja i bogougodna dela ovoga blaženoga, i kroz njih primi neuveli venac carstva nebesnoga. Dostojno je, vazljubljeni, da i mi revnujemo ovome, da se ne lišimo večnih dobara u Gospodu.
Bi prestavljenje ovoga preblaženoga i dobroga vaistinu podvižnika meseca marta, dvadeset drugi dan, treće nedelje svete četrdesetnice, u petak, u čas deveti, i tako se raziđoše svako svojoj kući, slaveći i blagodareći jedinoga Boga, koji se slavi u svetoj Trojici, Oca i Sina i sv. Duha, kome i od nas neka je svaka slava, čast i klanjanje, sada i uvek i na vekove vekova. Amin.
Napomene
- Prestavljenje, smrt.
- Jevanđelje po Luci (10, 19).
- Jevanđelje po Jovanu (4, 24).
- Druga poslanica Korinćanima (12, 9-10).
- Jevanđelje po Mateju (11, 28).
- Jevanđelje po Mateju (11, 29—30).
- Prva poslanica Korinćanima (7, 29).