Poglavlje 3: Bolest kraljice Jelene i primanje monaštva u Skadru
Posle ovih bogougodnih dela, kada je prošlo neko vreme ova hristoljubiva gospođa Jelena pade u ljutu bolest i poče bolovati naprasnom bolešću. I bila je u velikom strahu i užasu, i setivši se u svome umu, pade ničice na zemlju i ležaše kao mrtva. Posle toga došavši k sebi, sa velikom tugom bola plačući govoraše: „O ljuto je meni grešnoj! Jer umirem sa gresima mojima i vazdušna mitarstva čekaju me jadnu; odmah ću biti od njih istraživana. No udostoji me, Gospode, nedostojnu rabu tvoju da primim podobije monaškoga obraza, ako i nisam dostojna. No ti, dobri, budi milosrdan meni grešnoj, da budem dostojna da se pribrojim u zbor onih, koji su ti ugodili.“ I Bog dobri zbog neiskazane svoje milosti i krajnjeg čovekoljublja, koji ispunjuje svaku molbu onih koji ga se boje, ne prezre ni molitve ove rabe svoje, koji je sam rekao u svojem svetom jevanđelju, govoreći: „Svaki koji moli primiće, i koji ište naći će1;“ a i prorok kaže: „Gospod je blizu onih koji su skrušeni srcem, i spašće smerne duhom.“2 I: „blizu je Gospod sviju koji ga prizivaju sa istinom, i čuva Gospod sve one koji ga ljube.“3 Vaistinu se darova ljubav božja ovoj blaženoj, i Gospod ispuni sve molbe njezine.
Prizvavši hristoljubiva jednoga naročitoga od monaha svojih, najčasnijeg starca po imenu Jova, i iz njegove ruke primi monaški obraz (svetu shimu) u crkvi svetoga Nikole, u slavnom gradu Skadru. I u tom velikom anđelskom obrazu bi nazvana monahinja Jelena, i razgarajući se takvom ljubavlju srdačne vere u Gospodu, podlagaše vrat svoj pod dobar laki jaram Hristov, tiho živeći u svakom monaškom ispravljanju, ne kušajući ni danju ni noću u slast sna, niti dajući mira telu svome. Neprestano šiljući svojim ustima neumučnu pesmu jedinom Bogu sakrušenim srcem i smernim duhom, brzo tekući, da bi mogla izbeći od životnog nemira, do kraja zaboravivši zemaljsko i ostavivši propadljivo praha, i na visinama svedušno utvrđuje svoj um.
Još na zemlji živeći, unapred vide gde joj se spremaju nebeske obitelji. Ako njeno telo u dubokoj starosti i iznemože, no duh njezin se krepko podvizavaše. Mada njezini listovi (kolenice) utruđeni oslabiše, ipak običaj za dobra dela davaše im snage. Jer gledajući na naplatu za svoje trudove, podvizavahu se na bolje tečenje ka Bogu. Onom ljubavlju umiraše po imenu Gospoda svoga, kojom učenici videći njega gde se uznosi sa zemlje, plačući govorahu: „O Vladiko, ne ostavi nas sirotih“, i onom ljubavlju, koja se useli u patrijarha Avrama, koji ljubeći goste primi anđele u svojoj starosti; onom ljubavlju, koju je imao pravedni Avelj kada Bogu prinošaše neporočnu žrtvu; onom ljubavlju, kojom mučenici, utvrđujući se po imenu njegovu i ne bojeći se pretnje mučitelja, govorahu: „Ako se podignu i sva zemaljska carstva, ne mogu nas razlučiti od ljubavi Hristove.“
Ova blažena gospođa Jelena provodeći mnogo vreme, nikako ne ostavljaše svoje dobro ispravljanje koje beše navikla, govoreći u svome umu: „Evo vreme pokajanja i dan spasenja; pazi, dušo moja, da ti đavo ne oslabi um, jer malo vremena borivši se sa njime, pobedićeš, pobeći će od tebe, ne ustraši se njegove zabune ni zamke, jer je nemoćan da stoji pred licem onih koji se boje Gospoda i imena gospodnja. Jer evo malo ćemo poživeti u sujeti ovoga sveta, pošto dolazi glas u uši moje, koji čujem da ovako zove govoreći: O dušo okajana, o dušo greholjubiva, evo se svrši život tvoj u ovom veku i poći ćeš u drugi svet, i među druge ljude. Jer evo ostavljaš malovremenu krasotu, gde si čekala da se na vekove nahraniš sladosno živeći. Jer evo pristupiše i poslanici i rekoše: Zovu te, ustaj i ne kasni; no preni se, o dušo, brinući se, i u jedan čas poviči toplo u pokajanju sa suzama: Svedržitelju, slovo očevo, samosavršeni Isuse Hriste, zbog mnogoga milosrđa ne prezri mene rabe tvoje, koji si svoje prečisto telo upalio kao i sveću na živonosnom tvome krstu, hoteći da nađeš izgubljenu drahmu, i ne trpeći da gledaš rod naš porobljen ljutom vladaru sveta. Primio si voljnu smrt, slobodan budući među mrtvima, i bio si položen u grob kao čovek, da nas grehom umrle oživiš i uzvedeš na staro blaženstvo. Nikako ne odlučujući se od nas slugu svojih, dobri pastiru svojih umnih ovaca, molim te nedostojna da se narečem raba tvoja, ne predaj mene zamci lukavoga, niti me ostavi želji sotone. Jer videći da se svršava moj život, krepko stojeći čini mi nasilje, u nameri da izmeni moj um od slatke ljubavi tvoje. No daruj mi krepost sile tvoje, da pobedim napade onoga koji se sa mnom bori, hvaleći presveto ime tvoje čak i do ishoda duše moje, amin.“
Napomene
- Jevanđelje po Mateju (7, 8).
- Psalam (34, 18).
- Psalam (145, 18).