Poglavlje 1
Kako u nas postoje universiteti i na njima se polažu doktorski ispiti, jedna od najlepših teza koja bi se za taj ispit mogla dati iz naše književnosti bila bi o Lj. P. Nenadoviću. Ko bi nju uzeo, imao bi da učini više lepih i zanimljivih istraživanja. Vreme u kojem je on živeo, vrlo je zanimljivo a vrlo malo ispitano. Reč je o Srbiji, ne o srpskoj književnosti uopšte, jer je Nenadović jedan od onog malog broja pisaca koji su živeli i radili u Srbiji kneza Aleksandra i kneza Mihaila. On je tu vezan za sve tadašnje književne prilike, za ceo javni rad. Puno je njegovih prijatelja i vršnjaka radilo zajedno s njim u književnosti, prosveti, politici; puno događaja u kojima je on učestvovao: celo to društvo i stanje treba oživeti da bi se on kako treba shvatio. Prilike naših studenata na strani u to doba, i sve što su oni, i on naročito, tamo mogli videti, takođe je od interesa, i treba proučiti. Kritika teksta ne manje je potrebna, pošto su Nenadovićeve pesme i putopisi vrlo često sasvim drukčiji u prvoj redakciji, kad su u časopisima izlazili, nego u izdanju celokupnih dela. Ima tu da se prelistava mnogo starih novina, časopisa, književne prepiske, memoara; da se uđe u naše arhive i biblioteke, a možda i dalje — sekretar naše Zadruge G. V. Ćorović pričao mi je da i u bečkom državnom arhivu ima akata o Nenadoviću —; ima i da se raspituju još živi savremenici o njemu pa da se slika Nenadovićeva uhvati i oživi, i njegov mnogostruki književni rad pravilno oceni. Ja sam sad pročitavajući ponova njegova dela, i zagledajući ovde onde po literaturi i građi koja je s njim u vezi, video koliko tu ima da se radi za jednu punu i solidnu monografiju o Nenadoviću. Jer, i ako su o pojedinim delima našega pisca govorili tako ugledni kritičari i pisci kao što su B. Daničić, Stojan Novaković, K. Ruvarac, G. Č. Mijatović, Andra Nikolić, Ljubomir Nedić, G. Marko Car, J. Skerlić; i ako su i drugi književni istraživači dali ponekad dobre priloge naročito za biografiju i bibliografiju našeg pisca, — ipak su njegov književni rad i književna figura još vrlo malo ocenjeni i proučeni. Mi, naravno, u ovom malom ogledu, i za ovu naročitu priliku, nemamo pretensija da sve ovo učinimo.
Ljubomir P. Nenadović rodio se 14 septembra 1826 u valjevskoj Brankovini, od oca prote Matije i matere Jovanke, druge žene protine. Nenadović se, koliko znam, samo na svojoj prvoj zbirci pesama (1849) potpisao Lj. M. Nenadović, t. j. po imenu očevu, ali se docnije redovno zvao Lj. P. Nenadović, po činu njegovu; slično je radio Milićević, koji se po ocu Jovanu Đaku, potpisivao M. Đ. Milićević. Osnovnu školu izuči Nenadović u rodnom mestu i Valjevu, gde svrši samo dva razreda. Gimnaziju učaše u Beogradu; to je današnja prva gimnazija, osnovana 1839, koja je bila „u kući Selakovića“, Jug Bogdanova ulica 26. Te 1839 godine, Nenadović uđe odmah u drugi razred, i posle četiri godine, svrši peti, tada poslednji razred, 1843. Drugovi su mu bili, između ostalih, Panta Jovanović, potonji državni savetnik, Đorđe Cenić predsednik ministarstva, Jovan Belimarković, kraljevski namesnik. Važniji profesori bili su Vasa Berar, profesor retorike, čije sitne prevode nalazimo u staroj Podunavci i Ilija Zaharijević, profesor poezije, koji je, pored oda visokim ličnostima, pisao i jednu srpsku gramatiku i imao polemiku radi nje. Gimnazija onda nije bila klasična u pravom smislu — latinski se, izgleda, nije učio — ali je ipak imala jaču klasičarsku boju. Glavni predmet u četvrtom razredu („klasa retorike“) behu „drevnosti grčke“, a u petom („klasa poezije“) „drevnosti rimske“. Često đaci, mnogo godina posle svršene gimnazije, u svom zrelom dobu, još pamte cele latinske basne sa časova Lj. Španića, ili tešku definiciju lepoga sa časova Maletića, ili zapletene primere iz francuske sintakse Ž. Nedeljkovića, ili karakteristiku Domentiana iz lekcija Živka Popovića; tako se i Nenadović, nekih četrdeset godina docnije, sećao Berarove mitologije. „Još pamtim — priča on — da su grede i daske za te lađe (lađe Argonauta) sečene na bregu Pelionu, a katarka odsečena je u šumi što se zvala Deodon“. Pa onda ređa imena Argonauta: „Jazon sin Ezonok, Admet sin Feresov, Almenus sin Marsov, Filamon sin Apolonov“.
Čim je svršio gimnaziju, napisao je i štampao svoju prvu pesmu (1843); bilo mu je tada sedamnaest godina. [Tako je to onda išlo — ni danas nije drukčije —; u četvrtom razredu bila su obavezna „upražnjenija retoričeska“, a u petom „upražnjenija u poetičeskim sočinjenijama“, i svaki je posle tih kurseva smatrao da je gotov književnik. Prva pesma njegova, Na Vidovdan 1843, u jednom je pogledu karakteristična. U svojim docnijim pesmama i putopisima Nenadović je slobodouman, jednako napada vladaoce, grmi protiv tirana; te su mu ideje došle tek kad je otišao na stranu. (Ovde, u Beogradu, kao svršeni gimnazialac, on je još vrlo lojalan. Pesma ova slavi ondašnjeg kneza:
„I Avala i Kosmaj
„Veli: knjaz je nami taj“,
kao i Vučića i Petronijevića:
„Dokle Avram nama živi,
„I dok Vučić stoji s nami, itd.“
Druga jedna pesma iz iste 1843 godine, Rosa, sva miriše Berarom, bolje reći Zaharijevićem:
„Proserpina Cerere
„Uranila j’ u polje, itd.“
Svršivši gimnaziju, Nenadović se upisa u Licej koji je onda, tek preseljen iz Kragujevca, bio u jednoj maloj opštinskoj kući uz sabornu crkvu i. koje nema više, (On je tu bio „slušatelj prve godine filosofije“, kako se sam tada potpisivao. Čistu filosofiju tada je predavao Kosta Branković, koji je i docnije, sve do 1865, nekih trideset godina, držao tu katedru na Liceju i na Velikoj Školi, i kojega su se mnogi njegovi đaci sećali „najnježnijom učeničkom priznatelnošću“. Milan Kujundžić, jedan iz poslednje generacije njegovih đaka, priznavao je da su mu predavanja bila „puna draži“ i da je imao „prirodno osećanje“ i „bogato iskustvo.“ Nenadović se tako isto lepo seća svoga profesora. „Naš dobri profesor Branković — kaže on 1852 — leži mi na srcu, jerbo me je izveo i uputio u polju filosofije i zrelijeg mišljenja“; on je, — kao i posle jedan berlinski profesor (Mišle) — doprineo da „moje detinje ograničene misli“ nađu sebi „večitu neograničenost, i slobodu mišljenja, rasuđivanja i po svojim sopstvenim ubeđenjima presuđenje“. Branković je docnije bio prijatelj i drug Nenadovićev; jedne godine, on je mesto ovoga, uređivao Šumadinku.
Posle prve godine, Nenadović ostavi Licej. Otac mu beše imućan, i mogaše ga poslati na stranu; tako Nenadović ode u Prag s jeseni 1844. „ja bih mogao ceo svet obići — kaže Bogoboj Atanacković kad je tri četiri godine docnije posetio češku prestonicu — al’ za sebe zgodnije mesto ne bih mogao naći nego što je Prag“. Nenadoviću se Prag nije toliko dopao, bar ne u početku. U jednom pismu od 8 avgusta 1844 koje je poslao iz Praga drugovima U Srbiji, vidi se da je suviše voleo svoje drugove i Srbiju, te su mu rastanak i njihovo odsustvo pali teže. Ali se brzo „snašao“. Odmah je kupio šešir, a „kapu“ ostavio; valjada je to bila neka srpska đačka kapa. Bio je vrlo veseo; gledao je u operi Velizara: svi su plakali, a on se smejao. Društvo je takođe našao ubrzo. To su bili: Jovan Stefanović Vilovski, koji je onda bio potporučnik; Fran Kurelac, onda pola đak, pola svoj čovek, i taman stupio kod kneza Švarcenberga kao bibliotekar, pa posle tri četiri nedelje isteran s psovkom i grdnjom, za što ga je Nenadović svaki čas dirao; neki „mirni Golub“ ili može biti „Golub Mirni“; mnogi Česi takođe. Šta je učio, ne vidi se jasno, kao što mi nije jasno ni da li je posećivao nemački universitet. U pomenutom pismu pominje Šafarika — biće Pavla, koji je u to doba bio tamo — i vidi se da ga je voleo. Inače je čitao: češku narodnu poeziju, verovatno nemačke klasike, i srpske stvari, naravno. Od ovih, poručuje drugu svesku novog izdanja Vukovih narodnih pesama koja je onda tek bila objavljena, i čita dubrovačku antologiju Meda Pucića, tada izašlu. Zanimljivo je da je iz ove knjige naveo prva četiri stiha Vetranovićeva Remete: „Stan’te zvjeri, stan’te ptice“; to je svakako jedan od retkih primera, — Branko Radičević je jedan od njih takođe — dubrovačke lektire među tadašnjim književnicima srpskim. Uz to je pisao pesme; u više starih listova toga doba njegove su pesme datovane: „Prag, 1844“, ili „Prag, 1845.“
O raspustu 1845 vratio se kući, ali kako mu se dopalo putovanje, nije ostao samo u Beogradu. Pesmu Vetru s Kosova spevao je „na Rtnju avgusta 1845“, pesma Primorju je „spevana u Senju“ iste godine; u pismima iz Grafsvalda, koja su pisana 1846, kaže: „ja sam jadransko more s onih visokih stena više Fijume gledao“. U istim pismima, seća se još nekog svog „lanjskog putovanja“ i pominje da je bio, pored Praga i Beča, „u Trijestu, Padui i Veneciji“. To sve znači da se u Nenadoviću rodio putnik, već tada.
Nekada su đaci menjali universitete i svake godine se upisivali u drugi; to je učinio i Nenadović, koji s jeseni 1845 ode u Berlin. Universitet u Berlinu bio je prvi u Nemačkoj. Veliki prirodnjak Aleksandar Humbolt bio je ukras njegov. Za filosofiju bio je već od 1829 Karlo Ludvik Mišle, danas potpuno zaboravljen, i ako nekad slavan; to je često sudbina filosofa. Francuskog porekla, ovaj daroviti čovek, odličan govornik, vrlo popularan među đacima, slobodouman naravno, bio je strastan hegelijanac, i dotle je bio napisao Istoriju filosofskih sistema u Nemačkoj od Kanta do Hegla, i valjda spremao svoj Sistem filosofije, koji će tek mnogo docnijeg izići. Uz njega bio je i Šeling, ali sa manje sreće: đaci su išli radije Mišleu, i on ih je imao oko dvesta, trista na času, što je onda bilo suviše. Nenadović je skoro obožavao ovoga. Došavši u Berlin da, kao Turgenjevljevi junaci, uči Heglovu filosofiju, Nenadović je bio očaran časovima Mišleovim, i vrlo ga često pominje u svojim putopisima. Srpski đaci tako isto. Oni su mu dali za spomen jednu lepu srebrnu čašu, a Nenadović mu je tom prilikom napisao jedan sonet kao pozdrav. Nenadović je kod Mišlea mnogo naučio. Poredeći ga s Brankovićem, on kaže, dok ta je srpski profesor prvi uveo u filosofiju, da ga je nemački profesor „utemeljio u ponjatijama koja su prava, i koja su se još kolebala.“ „Njegova predavanja otvorila su mi vrata novom umnom svetu…: mnoge moje sumnje on je rešio; posle njegovih lekcija i knjiga, sve mi je jasno, na čisto sam sa universumom.“ Od drugih profesora, Nenadović je katkad slušao Avgusta Neandera, jednog od najboljih istoričara crkve, i on daje o njemu i njegovoj ekscentričnosti jednu vrlo zanimljivu sliku. Pokršteni Jevrejin, Neander je bio od 1813 profesor crkvene istorije na berlinskom universitetu, i do 1842 već napisao svoje slavno delo o istoriji hrišćanske crkve. Predavao je uvek na pamet, bez ikakvih beležaka pred sobom. Bio je vrlo slab fizički, i pri kraju života je oslepeo. Kažu da je bio izvanredno dobar prema đacima; „redak je akademski nastavnik koga su đaci tako voleli kao Neandera“, kaže jedan biograf njegov.
Berlinski je universitet imao i neku vrstu katedre za slavistiku; nju je od 18?1 držao Adalbert Cibuljski, Poljak, koji se bavio slovenskom arheologijom, istorijom poljske poezije i filologijom. S njim se poznavao Nenadović, i verovatno je u njegovim lekcijama i upustvima nalazio podstreka za izučavanje poljske i uopšte slovenske starine i književnosti.
Kao što sam docnije kaže, Nenadović je tada u Berlinu „učio Heglovu filosofiju i čitao različite pesnike“. Ovom poslednjem svedočanstva su reminiscencije iz Šilerova Viljema Tela, Razbojnika, i lirskih pesama,1 i pomeni Getea, Šekspira i drugih pesnika u njegovim prvim putopisima. Inače se Nenadović zabavljao kao i uvek, pohađao pozorišta, igrao biljara, možda i šaha, i uz to pisao pesme. Društva je imao takođe. To su bili: jedan Slovak Karlo Hajiček, zvani Šlama, Neanderov đak, s kojim je posle putovao na ostrvo Rigen; Dimitrije Matić, potonji ministar prosvete, nešto stariji od Nenadovića, i već poznat u književnosti a s kojim će i docnije bivati i u Hajdelbergu i u Ženevi, i pisaće mu pesme i namenjivati putopise; Danilo Medaković, poznati urednik Sedmice i istorik, kojem takođe upućuje pesme, i drugi. O raspustu putovao je po Nemačkoj: po pruskom primorju, sa Šlamom, s kojeg će puta pisali svoja Pisma iz Grajfsvalda; a možda je i inače putovao, do Baden-Badena na primer.
U Berlinu je najveći, ali je u Hajdelbergu „posle berlinskog najslavniji univerzitet“, kako Nenadović sam na jednom mestu kaže: tu je predavao i istorik Šloser, i bio ukras ovog visokog zavoda. Matić je polazio za Hajdelberg, pa s njim valjda i Nenadović, naviknut već na menjanje škole: to je bilo 1846, pod jesen. Tu je on bio u svom elementu. Mlad, sa dvadeset godina, zdrav, imućan, s devizom „nakrivi kapu na levo uvo, stroši što ti je otac sačuvo“, kako on sam peva, on se vrlo dobro osećao u „starom Hajdelbergu“, u toj varoši đačkih knajpa i Gaudeamus-pesme, a baš u vremenu kad je Branko štampao svoj Đački rastanak. Kao društvo, imao je i Srbe; pored Matića, još je bio i Ljubomir Petronijević, za razliku od kojega su drugovi prozvali Nenadovića Nešom, imenom koje mu je i docnije ostalo. Ali se družio i s Nemcima; ponajviše će s njima u društvu preduzeti krajem školske godine svoj put po Švajcarsko), s kojega će doneti nov putopis. Naravno, on je išao i na časove i nastavio svoja čitanja iz filosofije i književnosti.
Za četiri godine kako je počeo da piše, Nenadović je štampao dosta kraćih pesama; sad u Hajdelbergu, „na Nekaru u Nemačkoj“, u proleće 1847, on sastavlja prvi svoj spev, Slavensku vilu. Poljska nesreća s kraja 1846, inspirisala ga je. Raskomadana U 18. veku, Poljska je na bečkom kongresu 1815 dobila jednu senku od države u malenoj republici krakovskoj. Docnije, ni to nije bilo po volji Meternihu i svetoj Alianciji, i u toj državici gledali su oni izvor slobodnih misli i opasnost za opšti mir. Koristeći se jednom agitacijom po Galiciji, koju su poljski rodoljubi spremali za početak 1846 god. Austrija je načinila strašan pokolj po ovoj nesrećnoj zemlji, i ceo svet se zgnušao kad je za to čuo. Najposle, po dopuštenju Rusije i Pruske, Austrija je ukinula republiku 11 novembra 1846 ni anektovala je; u diplomatskim istorijama ova aneksija krakovske republike smatra se kao zločin; tri glavne potpisnice bečkog ugovora pogazile su same taj ugovor. Nenadović je na to usplamteo jednim patriotskim slovenskim gnevom i napisao Slavensku vilu.
Spev je prost i naivan i naročito bez imaginacije. Na Karpatima, slovenska vila plače, oplakuje sudbinu Poljske; posle se okreće Austriji i napada je („sram te bilo svetu na vidiku, sram te bilo u ljudskom obliku“), napada s njom i Rusiju i Prusku („zar su zato vaše ruke jake da gnječite slabe i nejake?“); Najposle obraća se redom slovenskim zemljama, Poljskoj, Češkoj i Srbiji. Milićević priča da je Nenadović tada bio zaljubljen u jednu Poljkinju i zbog nje napisao ovaj spev. Doduše, ima njegova pesma Jednoj Poljkinji, iz toga doba od prilike (štampana 1849), i tu se slika jedna mlada i lepa devojka, sva neutešna i u suzama; brat joj je otišao na vojsku i nestao, dragi je ostavio radi Poljske kojoj je pošao da služi, i, što je najgore, otadžbina joj propala („ali večna propast Poljske ne može se pregoreti“), — ali je li to ta Nenadovićeva ljubav, ili se legenda o ljubavi razvila povodom te pesme? Najposle, i bez ljubavi, samo njegovo slovensko i specialno poljsko osećanje i osećanje pravde uopšte bili su dovoljna inspiracija za taj spev. Nenadović čita i prevodi Mickijevića (Šta želiš, 1846, i verovatno Mladeži, 1845). Uz to je jednako s Poljacima. On se družio s njima u Berlinu; „Poljaci kojih od slovenskih studenata najviše u Berlinu ima“, kaže on u Pismima iz Grajfsvalda. U samom Grajfsvaldu on vrlo rado pohodi Poljaka Konevku, koji je tamo bio profesor. Kad je iz te varoši pošao za Putbus, on je opet s jednim Poljakom, studentom, emigrantom, sasvim tužnim, koji je „pravi sin izgubljenog otačastva“. Po Švajcarskoj, on ima opet Poljaka — nekog Zahorskog — za druga pri putovanju; on mu je bio „najbliži srcu“ i Nenadović se „s njime najradije družio“, kaže on sam.
Posle svršene godine u Hajdelbergu, Nenadović je po običaju putovao o raspustu; to je putovanje s drugovima po Švajcarskoj. Ono je trajalo mesec, mesec i po dana, i u septembru 1847 Nenadović je ostao sam u Ženevi. Kuda će sad? Škola tek što nije počela. Treba možda polagati ispit posle šest svršenih semestara, ili bar dopuniti broj semestara ako je to bilo potrebno. Na ispite, međutim, on nije mislio. Ne može se reći da on nije bio đak; on je sigurno nešto učio, i voleo je školu, što se vidi i po onom poštovanju prema svojim profesorima o kojem jednako daje dokaza. Ali o ispitima on nigde ne govori, i po svoj prilici nije ih nigda ni polagao. On ne misli ni na dalje semestralne upise, jer, evo, sad u jesen 1847, kaže:. „U Genfu ću ostati do proleća, zbog francuskog jezika“. Očevidno, u Ženevi se nije upisivao ne universitet, i možda mu švajcarski semestri ne bili bili priznati u Nemačkoj, ni obratno, radi ispita. Ali evo ni u Švajcarskoj ne ostaje koliko je mislio. Tamo se, na njegovu nesreću, katolički kantoni pobuniše u to doba, s namerom da se odcepe od saveza, i đeneral Difur jedva ih savlada: „ja se vrlo kajem, kaže Nenadović, što nisam ostavio Švajcarsku… pre nego što su se Švajcarci počeli među sobom tući“. Pi posle toga ne ide u Nemačku, gde treba da svrši, nego pravo, i sasvim neočekivano, u Pariz; očevidno, nije išao za nekim pravilnim pohađanjem i svršavanjem škole.
Francuskom je Nenadović bio vrlo oduševljen još kad je na putu za Švajcarsku stigao u Strazdurg, i tu stupio prvi put nogom na francusku zemlju, ali ga je u Pariz nešto naročito vuklo. Pariz je centar svetske kulture, žiža slobode, „najveće zvono što u svetu na larmu zvoni“, kako ga on sam karakteriše. Tome je svakako pripomogla i njegova lektira; on je tada već čitao Minjeovu Istoriju francuske revolucije i Pariske tajne Evgena Sinja. Tako se Nenadović obrete u Parizu 3 januara 1848. Odmah poče posećivati predavanja na Sorboni, i razgledati veliku prestonicu. Ali u februaru buknu revolucija, i ona ga odstrani od Sorbone i studija. Priča se da je Nenadovićev drug Stevan Milosavljević, za celo vreme bune, jednako sedeo kod kuće i učio, a Nenadović po ceo dan išao po ulicama i gledao ko će pobediti, republikanci ili pristalice Luja Filipa. Najposle, zasitivši svoju prvu radoznalost, a uviđajući možda i sam da u takvim prilikama neće ništa biti od njegovih studija, Nenadović se oprosti s Parizom, i na proleće 1848 pođe kući. Uz put, ili možda u naročitom izletu iz Beograda, on poseti i Karlovce: naviknut da gleda revolucije, on nije mogao da propusti majsku skupštinu karlovačku.
U Beogradu se najposle skrasio. I ako nesvršeni đak, on odmah — tako je to onda bilo — juna 1848, bi postavljen za profesora beogradske gimnazije, one iste u kojoj je do pre pet godina učio. Kolege su mu bile, pored ostalih, Milan Mijatović, otac G. Č. Mijatovića, i Đorđe Maletić. Ovaj poslednji mora da ga je ranije poznavao, i da mu je još kao detetu sladio poeziju, ili je bar Nenadović čitao Maletićeve pesme još iz malena. Kad je, tri godine docnije, bio u Neapolju, i posetio Virgilijev grob, on piše Maletiću 8 aprila 18512: „ti si za moje detinjstvo bio ono što je za tvoje detinjstvo tebi bio Virgilije“. Nenadović je i docnije, u Šumadinci, branio i slavio svoga starijega prijatelja. Te iste 1848 godine, Nenadović bi izabran za redovnog člana Društva Srpske Slovesnosti, a u januaru 1850 posta član novoosnovane školske komisije. On se odmah aktivno baci na književnost. Pesme je i dalje slao listovima. Njegova Slavenska Vila izađe 1849; ona imade veliki uspeh, i bi iste godine preštampana latinicom. Iste godine izađe i njegov prevod Lamneove Kamarile. Slobodouman u Slavenskoj vili, on je to još više u prevodu ovog antirojalističkog pamfleta, sarkastične vizije protiv kraljevstva uopšte; katolik Lamne naglo je postao antilegitimist i „jednim skokom pao iz apsolutizma u demagogiju“. Još je u toj istoj godini Nenadović izdao svoje Pesme, što je donekle bila smelost učiniti kad se Branko već pre toga javio. Iduće, 1850, godine, on je tako isto aktivan. Prevodi jednu dramu o Napoleonu od Dime oca, piše jednu malu srpsku istoriju za osnovne škole, obećava da izradi i srpsku gramatiku i knjigu pismenih sastava za školu, i najposle kreće Šumadinku, koju će s prekidima izdavati do kraja 1857.
Ali „što je dikla navikla“. Nemiran duh i strastan putnik, a osećajući i neku neodređenu grižu savesti što nije dovršio školu, Nenadović već u junu 1850 ustupa uređivanje Šumadinke Miloradu Medakoviću, bratu svoga prijatelja Danila, i zatraži od vlade odsustvo. On tražaše odsustvo za godinu dana, „za nastupajuća dva školska tečenija“, da bi mogao „započete predmete“ produžiti na školama u inostranstvu. Prvog septembra 1850, njega razreše od dužnosti, i on odmah otputuje.
Samo, započeti predmeti ostadoše i dalje u stanju u kojem su bili. Ovoga puta, njegovo stranstvovanje još je manje, nego ona ranija, ličilo na kakav pravilan đački kurs. Što je on činio te godine, to je bio čist turizam. Prošavši ponova kroz „moj lepi Hajdelberg i Genf“, on udari na Majnc i Koblenc, otuda na Brisel, pi zadržavajući se svuda „po nekoliko dana“, on se uputi i dođe u prestonicu Engleske. Ova mu se nije ništa dopala. „Londonu sam se istina začudno, kaže on, ali u njemu vlada novac i interes; u njemu duša, pored sve njegove veštine, u najmanjim granicama stoji, i iz materijalnog kruga ne može da izleti“. Kad je razgledao katedralu sv. Pavla i video mali tunel ispod Temze, Nenadović je ostavio London, i došao u Pariz da tu zimuje. „Pariz me je zabunio sa iljadama svoji predmeta za kojima sam ja želeo“, kaže on. Ali u njemu nije ipak duže ostao, valjda i za to što ga je poznavao iz ranije. Ubrzo, on ga ostavlja za Italiju, i preko Šamberija dolazi u Turin, a posle stiže u Đenovu i Livorno, februara 1851; njegova pesma Strašna noć peva neke imaginarne opasnosti na morskom putu između te dve varoši. Ne ulazeći dublje u Italiju, on se verovatno u Livornu ukrca u parobrod i doplovi u Neapolj negde u martu 1851. Tu će se on videti s Njegošem, i začeti svoje najbolje delo, Pisma iz Italije.
Napomene
- „Zabavio me je svojom knjigom Ruso… koji je, kao što mu Šiler peva, hrišćane u ljude pretvarao“, kaže Nenadović, Švajcarska, pismo 9. To je prevod stiha: „Rousseau der aus Menschen wirbt (Shiller, Gedichte: Rousseau).
- Ovo neizdato pismo Nenadovićevo ljubazno su mi dali na pregled G. Petar, akademik, i G. Ivan, đeneral, braća Pavlovići, čija je svojina.