Poglavlje 6
Nenadovićev interes za Crnu Goru davnašnji je. Kad je bio vrlo mlad pesnik, on ju je voleo romantično. Kad se poznao s Njegošem, poznao ju je tačnije. Na poziv kneza Danila, on je u novembru 1857 došao u Crnu Goru i proveo u njoj do proleća 1858, pri čemu je imao prilike da je prouči na licu mesta. On je tad zavoleo Crnogorce, a i oni njega; „dobro ga fale Crnogorci — piše Vuk Popović Vuku Karadžiću 3 aprila 1858 — valjda će ih biti dobro častio s pićem“. U Carigradu 1858 i 1859 godine imao je posla s njima; njegov opis Mišana Martinovića u 12. pismu knjige O Crnogorcima i njegov spev Rvašbaša crnogorski (to je taj isti Mišan) dokaz su tome. Godine 1874 otišao je ponova na Cetinje i zadržao se možda celu 1875 godinu. Isto je učinio marta 1877 i zadržao se do marta 1878 od prilike. To je bilo za vreme rata. Tada je uzeo pisati svoju knjigu O Crnogorcima. Po lepoti, ja stavljam ovu knjigu skoro u isti red sa Pismima iz Italije, ili blizu ovih. Ona je donekle nastavak njihov. Dve cele glave (13. i 14) posvećene su Njegošu; u ostalima su anegdote slične onima o sviti Njegoševoj u Italiji. Uz to, ova je, u nekoliko, u rodu onih putopisnih eseja kakva su Pisma iz Nemačke. To je ista serija promatranja jednoga naroda: tamo Nemaca, ovde Crnogoraca; samo ovde pisac bolje poznaje svoj predmet, i tretira ga potpuno, ne delimično kao tamo. Tu je cela karakteristika crnogorskog plemena: psihologija njegova, istoriske crte, geografske, folklor. Opšte je mišljenje da je ta karakteristika suviše optimistička, i to je u glavnom tačno; valja ipak primetiti da ovde onde ima izvesne ironije koja taj optimizam ublažava. Stilski je ova knjiga najbolja među svima Nenadovićevim. One stilske osobine Nenadovićeve koje smo u prošloj glavi isticali, — paralelizam, antiteze, izrazito kazivanje, konciznost, živopisno šarenilo anegdota, muzika fraze — mi ih naročito u ovoj knjizi nalazimo. Nema, međutim, vulgarnosti da kvari knjigu, niti komike na silu. Sve je držano u jednom lepom tonu, i humor, u koliko ga ima, otmeniji je.
Ima puno lepih paragrafa i glava koje se izdvajaju kao zasebne celine. To su glave o Njegošu, — ovde i vrlo dobra silueta Sime Milutinovića —; odbrana srpskog narodnog ponosa koju čini „jedan iz našeg društva“ (verovatno sam pisac) u razgovoru s nekim holandskim putnikom, u cetinjskoj lokandi (12. glava); izvanredno lep opis puta u Skadar na jednom malom parobrodu, humorističan u rodu onoga s nepoznatim drugarom od Vizbadena do Kasela u Pismima iz Nemačke, i još bolji (16. glava); i tako dalje.