Poglavlje 7
Svakome koji je čitao celokupna dela Nenadovićeva jasno je da su putopisi i putopisni ogledi najbolja dela njegova. Poezija njegova duboko je ispod njih. U njoj su ponekad strašne stvari. U pesmi Pesnik i pero on kaže:
„Pero moje, pero milo,
„Ti si meni svagda bilo
„Najmiliji uzdisaj“.
U pesmi O novoj 1852. godini, ni sećanje na Njegoša, kojem je pesma posvećena, nije mu moglo dati bolju inspiraciju:
„Sve do groba, od malog deteta,
„Borio si s’ s mnogo elementa“.
Ili one ludosti Kuzmana:
„Dubrovnik udvornik, Skadar nije skladan;
„Radujte se, ljudi, vaš je konac jadan;
„Odesa, čudesa; biju se na Krimu,
„Francuzi, tantuzi, ugrejaše zimu (1) —
„Kad usanu more, ja počeh da lajem,
„Pa postadoh čovek, al’ se grdno kajem (2) —
„Zadar ne zadire, Budim se ne budi,
„Šibenik te šiba, Ljubljana ne ljubi;
„Beli grad Beograd, ka’ pero na streli,
„Što je okrečeno, to se samo beli;
„Zagreb je zagreb’o, Lamartin je Martin
„A Košutje k’o šut, Grk je posto Latin (12), itd.
Ludosti druge vrste nalaze se u njegovoj poetskoj pripoveci Begunci. Pripovetka počinje lepo i zanimljivo; izgleda kao jedna od onih što opisuju pomorska putovanja, gusare, brodolome, trgovinu s crnačkim robljem, i čitaocu je milo da i takve, uvek primamljive stvari nađe u našoj izvornoj književnosti, ali najedanput dolazi ovakav epizod. Ima tu neki Srbin na jednoj gusarskoj lađi, koji utekne s nje, pa luta po Africi. Tu ga odjednom — bolje reći, naravno — uhvate divljaci, vežu i odrede bogovima na žrtvu. Svečanost je; naroda puno; tu je i kralj crnački, i sveštenici s njima; svi stoje pored reke, gde će Lazara da bace krokodilima kao žrtvu. Obredi su svršeni, dolazi na red žrtva. Lazar govori svoje poslednje zbogom, srpski. Kralj čuje, začudi se otkud ovaj srpski govori, pita ga ko je. Kad se ovaj kaže, kaže i kralj: „ja sam iz Iriga“, i pita Lazara za Dositija Obradovića, šta radi i je li živ. Sve su ovo prosto detinjarije i koje ne mogu da se objasne. Svirepo je i navoditi ovakve primere; ja to ne bih ni činio da se navedene pesme ne nalaze u poslednjem izdanju celokupnih dela koje je sam pesnik nadgledao.
Naravno, ima i boljih stvari. Ima više Nenadovićevih pesama koje su do skora bile vrlo popularne, i u kojima se odista nalazi po koji lep stih, pasaž, motiv, pesnička misao. To je slučaj sa pesmama Stambolu, Gruda zemlje, Košulja, Opšta kuća, Mrve hleba, Šetnja jednog stenografa, Putem ždrale, Poslednja pesma, i možda još koja. Ima i prevoda boljih, npr. Birgerova Lenora. Nepobeđeni već nije takav: veličanstveni i metrički savršeni sonet lorda Tenisona Montenegro izgubio je svako dostojanstvo u Nenadovićevu prevodu, kao što je izgubio i oblik soneta.
Od cele gomile stihova Nenadovićevih, ja bih kao lepe izdvojio, koliko se u ovom trenutku sećam, samo tri pesme ili odlomke pesama. Prvo je početak Snage naroda s tako lepim jambima, sa slikovima sigurno najlepšim koje je Nenadović napisao, s dostojanstvom ritma, sa izrazitim slikama:
„I prebi se sablja britka,
„I zlatna se kruna smrvi,
„I svrši se strašna bitka,
„I potonu sve u krvi“.
Drugo je jedan odlomak, koji je za sebe celina, iz pesme bez naslova (Na parobrodu?) u Pismima iz Italije, gde je jedna vrlo ritmična serija daktila i amfioraha, s čistim slikovima (sem poslednjeg), u lepoj kadensovanoj poetskoj rečenici, s poletom, s inspiracijom koju mu je mogao izmamiti oproštaj s Neapoljem:
„Zbogom, o kraju,
„Podoban raju,
„Ljubimče klime,
„Gde nema zime;
„Gde ima cveća
„I bez proleća;
„Gde nema dana
„Neobasjana: —
„Neaple, zbogom,
„Praštam se s tobom“.
Treće je, — i ovo navodim s manje oduševljenja — Na grobu Šopenhauera; cela pesma glasi:
„Jednu trunku od prašine
„Vetar doneo,
„Pa je došla da pohodi
„I tvoj pepeo“.
Možete zameriti dosta ovoj pesmici, naročito s obzirom na njenu kratkoću. Doneo i pepeo ne slažu se kao slik; izgleda mi da nije trebalo reći da je „trunka“ došla da pohodi i Šopenhauerov pepeo, nego da je i ona došla da taj pepeo pohodi; pesma se, najposle, ne odnosi specifično na Šopenhauera nego na filosofe uopšte, ili bar mnoge od njih. Ali se ipak iz ove pesmice tako jasno izdvaja čisto filosofska misao o prolaznosti svega da se odista čini da nikakva druga nije mogla da se javi u toj prilici. Pesma je, uz to, vrlo kratka i vrlo prosta, i nema nikakve deklamacije koja je, izgleda, neizbežna kod pesama ispevanih na grobovima velikih ljudi.
Sa ovim što smo rekli jasno je koliko je proza Nenadovićeva bolja od njegove poezije; slabosti ove ističu jačinu one. Zaista, ni jedan književnik ne može tražiti da mu sva dela njegova traju i ostanu; srećni su kod kojih je to slučaj i sa jednim, dva dela. Nenadović dolazi u te srećne. Njegova Pisma iz Švajcarske i Pisma iz Nemačke dobra su dela; Pisma o Crnogorcima odlična su, a što se tiče Pisama iz Italije, držim da nije smelo reći da će ona trajati dokle bude našeg lepog srpskog jezika.