Poglavlje 4
Realist po vaspitanju i uverenju onda kad je to u književnosti bilo novo i napredno, Glišić je uzimao predmete za svoja dela iz suvremene društvene stvarnosti, a za svoje junake žive ljude koje je poznavao, dugo pratio i pažljivo posmatrao. Njegova saznanja o životu nisu knjiškog porekla, već potiču neposredno iz narodnog života.
Društvena suština kapitalizma, koji se tada u Srbiji kao sistem zasnivao, otkrivala se u svom najsirovijem, najodvratnijem i najnečovečnijem vidu — u vidu pljačkaškog zelenaškog kapitala. Prolivanje novca u srbijansko selo i zamenjivanje naturalne privrede bilo je praćeno velikim poremećajima ne samo u ekonomskom životu već i u porodičnim i ličnim odnosima među ljudima. Razrivanje starih imovinskih odnosa, prezaduženost i propadanje seljaštva postalo je u to doba opšta pojava i zahvatilo čitavu zemlju. U jednom nedavno objavljenom pismu iz 1884. g., u kojem govori o zelenašima od kojih „strada naš seljački svet“, „pati naš srpski seljak“, koji čine „najviše zla našem seljačkom narodu“, Glišić je na osnovu zvaničnih vesti računao „da su oni za ovo pedeset godina prodali na doboš celu Srbiju“. Taj nesentimentalni proces, praćen mučnim scenama i čitavim ličnim i porodičnim tragedijama, razarao je stare običaje, način života i patrijarhalni moral srpskoga naroda. Junak jedne njegove pripovetke ovako slika razvraćeni moralni lik čoveka odgajanog u tim novim prilikama: „Danas se sve izopačilo. Nema onog prijateljstva, dočeka i priznavanja kao u staro vreme. Današnji naraštaj sve ide i radi jedno drugom o glavi. Svako ti je tu postalo samoživo… Današnja braća glede kako će jedno drugom nogu podmetnuti i vrat mu skrhati. Današnji svet gleda samo svoj špag. Gleda da te zakači, da ti skine i košulju s leđa, da te ostavi na ravni pa umri… neće da čuje za te“ (Noć na mostu). Nemile i mučne scene iz života, tako brojne i česte u doba njegove mladosti, odveć su snažno delovale na njegovu dušu da bi ih iz nje istisle one druge, vesele, radosne, sentimentalne, idilične.
Nosiocima toga procesa, zelenašima i birokratiji, posvetio je Glišić nekoliko posebnih pripovedaka (Zloslutni broj, Glava šećera, Svirač, Šilo za ognjilo) i komediju Podvala. Njihove likove nosio je u sebi godinama, oni mu nisu davali mira. Kad bi ih se i oslobodio, to bi bilo samo privremeno, i on bi im se s još jačim žarom ponovo vraćao. Nije čudno što se jedan Pupavac, Mojsilo u Zloslutnom broju (1875), nalazi na početku, a drugi, Vule u Podvali (1885), na kraju njegove prave književne delatnosti. Prema tim društvenim i političkim činiocima, u kojima je on video glavni uzrok seljačkih nevolja, patnji i stradanja, bio je izrazito nesentimentalan i netrpeljiv. O njima je pripovedao i sa humorom koji ruši ugled, i sa ironijom koja izaziva bes i sa satirom koja ubija.
Svi koji su ga poznavali govore o njegovoj blagoj i vedroj naravi, o dobroti njegova srca i toplini njegove duše. Ali taj dobri čovek, koji nikoga ne bi mogao uvrediti u životu, neočekivano bi se preobražavao u svoju suprotnost kad bi s perom u ruci počeo pripovedati o vinovnicima narodnih stradanja i nesreća — policijskim činovnicima, zelenašima, kaišarima, ćiftama, privatnim advokatima, varalicama i pljačkašima od svake ruke. Zla sudbina sitnog i srednjeg seljaštva, koje je bilo žrtva birokratije i vesnika kapitalizma, nije mogla da ne izazove uzbuđenje i ogorčenje u duši pisca humane prirode, duši punoj tople ljubavi i sažaljenja prema upropašćivanom kalom čoveku. Ali više satiričar i humorist nego tanani psiholog i analizator unutrašnjeg života ljudi, on glavnu pažnju nije posvećivao žrtvama, već vinovnicima zla, u prvi plan svojih dela nije isticao upropašćene seljake već njihove upropastitelje. Piščeve simpatije prema kalom čoveku nisu se ogledale u saosećajnom opisivanju njegovih nesreća, stradanja, očajanja, muka — on se ponekad, kao u Zloslutnom broju, i ne pojavljuje na sceni — nego u humanističkom negodovanju protiv njegovih bezdušnih upropastitelja.
Kao što su njegovi junaci postupali sa svojim žrtvama u stvarnosti, tako ni Glišić nije birao sredstva u izobličavanju njih samih u književnim delima. Prepredene i podmitljive, ograničene i glupe sreske kapetane, pomoćnike, pisare — Sarmaševiđa, Jakovljevića, Simeunovića, Uzlovića (Glava šećera), Paju (Raspis), Živana (Redak zver), Petka (Podvala), on je sa uzdržavanim gnevom i opreznošću čas ismejavao, čas ironičnim žaokama bockao, čas oštrom satirom napadao i osuđivao. Ali one amišne, promućurne, lukave, vešte varalice i podvaladžije, zelenaše i kaišare — Pupavce i Zelenbaća (Zloslutni broj, Podvala), gazda-Raku (Roga), gazda-Miluna (Svirač), ćir-Trpka (Šilo za ognjilo), prema kojima nije morao biti uzdržljiv ni oprezan, već slobodan, nesputavan, otvoren, izlagao je nepoštednom podsmehu i satiri, bez ustezanja stavljao u smešne situacije, valjao po moralnom i pravom blatu, karikirao, rugao se njihovoj ograničenosti, prostoti, nespretnosti i spletenosti u ophođenju kad se nađu u društvu van svojih dućana. On je osećao pravo zadovoljstvo i uživanje u razgolićavanju siledžija i grabljivaca koji su mu se u svome lovu na ljude i novac pričinjavali kao nakaze u ljudskom obliku, kao čudovišta sa očima sovuljage i kandžama lešinara, sa ćudima lisice i čeljustima ajkule.
Likovi policijskih birokrata i trgovačkih zelenaša bili su njegova prava strast, njima je posvećivao svu svoju pažnju, u njihovo oblikovanje ulagao sve svoje snage. Među njima se nalaze najživlje, najizrazitije, najuspelije izrađene i okarakterisane ličnosti ovoga pisca. Neke od njih, kapetana Sarmaševića, pomoćnika Petka, Pupavce i Zelenbaća, on je, sav anegdotičar i dijalogičar, pokušavao da vaja, da prikazuje portretski. Lik kapetana Sarmašegvića — da se zadržimo samo na njemu – dao je uvidu malog ironično skiciranog portreta, kao kasnije Lazarević lik svoga učitelja u Školskoj ikoni. Taj čovek ružne duše i prljava karaktera nije bio ružne i prljave spoljašosti: u prikazivanju njegova lika pisac se nije služio jevtinim sredstvima slabih umetnika i vulgarnih pisaca. „Bogami, ja ne znam šta su ti jadni kapetani toliko natrunili tim ljudma što pišu u novine i knjige“ — kazuje on uvodeći svoga junaka u pripovetku i ujedno nagoveštavajući da ne misli praviti karikaturu, već portret te mrske ličnosti davati jednim višim literarnim postupkom. Ironija, koja se oseća već u tim prvim rečima, tokom kratkog opisa i karakterizacije kapetanove ličnosti postupno će rasti i pojačavati se. Sarmašević je, pre svega, čovek lep, otmena izgleda, dostojanstven u držanju, sa kulturnim navikama i uljudnim ponašanjem. Na njemu je najnovija uniforma od sve sreske gospode, u njegovoj pratnji, na odstojanju od tri koraka, uvek je verni pandur s pištoljima i jataganima za pojasom. U svakom njegovom pokretu ogleda se „stroga zvaničnost“ i on ostavlja utisak da ga je „sama priroda stvorila da bude kapetan“. Za dalje isticanje njegovih osobina pisac se služio poređenjem sa onim prostim, primitivnim kapetanima iz prethodnih generacija, koje građanska civilizacija još ni spolja nije bila ugladila. Dok su njegovi prethodnici dolazili u kancelariju posle pet-šest polića popijene prepečenice u kakvoj usputnoj krčmi, on je dolazio „trezan, čist, lepo očešljan, umiven“, i tu pio vodu sa šećerom i kavu. I kako je on to samo radio! Kad mu služitelj na čistom služavniku donese vodu: „On onda pijne, pa čisti nokte, pa opet pijne pa opet čisti nokte — dok popije vodu i očisti nokte lepo. Zatim mu se donese kafa. On zapali cigaru, puši malo i šeta se po kancelariji, pa srkne kafe, pa opet puši i šeta se, pa opet pijne kafe. Zatim primeti panduru, ako je našao što neobrisano i nenaređeno, uzme akta i već — počne svoj rad…“ Dok je kancelarija njegovih prethodnika zaudarala na surutku i rakiju, kao „rakijska mešina“, bila zagojaćena i neprovetrena, sad je ona uvek čista, provetrena, sa cvećem na stolu leti i namirisana zimi — „čisto bi se svaki dan sudio, samo da ulaziš u tako čistu, tako provetrenu i namirisanu kancelariju i kod tako lepog kapetana!“
S takvim karakterom i manirima kapetanove ličnosti u punom skladu su i načini njegova pljačkanja. Kao što je bio moderniji, civilizovaniji po svom izgledu i držanju, tako je lepi kapetan bio moderniji i civilizovaniji i u pljačkaškim poduhvatima nego njegovi prethodnici. On od seljaka ništa nije primao neposredno, lično, ali ih je pljačkao svesno, sa unapred pripremljenim planom, sračunato, prepredeno, lukavo, neupadljivo, teže uhvatljivo, tako da u očima sveta izgleda pošten, da se o njemu misli kao o čoveku nepodmitljivom, čestitom, koji mrzi da čuje i samu reč mito. Umesto njega, sve prljave poslove imaće da obavlja njegov verni pandur. Najpre bi to bila preprodaja iste glave šećera u preko pedeset sela, zatim u kapetanovome predsoblju svakome ko bi došao u načelstvo radi kakvog posla, a onda prinudne prodaje imanja prezaduženih seljaka u dosluhu sa zelenašima. Svaki bezazleni seljak odlazio bi iz njegove kancelarije nesvršena posla i imao bi svakoga dana da čuje poznato birokratsko „dođi sutra“, sve dok pandur ili kapetanica ne bi primili glavu šećera na poklon kapetanovoj deci. Tako su i seljaci bili pljačkani i kapetan naizgled ostajao čistih ruku…