Poglavlje 5
Drugi krug njegovih pripovedaka čine one iz oblasti narodnog folklora, sa praznoveričkim motivima. U prvoj grupi on je s toplom ljubavlju branio srpsko seljaštvo od zelenaško-birokratske eksploatacije i zloupotreba; u drugoj, on će se negde blago, a negde, kao u priči Brata Mata, jače podsmehnuti seljačkim naivnostima i njihovim verskim praznovericama.
Veliki prijatelj maloga čoveka, kad je on bio žrtva špekulanata i birokratije, Glišić nije postao i njegov idealizator i pesnik, kad je on bio žrtva drugoga zla — prostote, praznoverica, kulturne zaostalosti. Pripadnik „novih ljudi“ Markovićeve škole, odgajanih na epohalnim otkrićima prirodnih nauka i materijalističke filozofije, on nije delio praznoveričke zablude svoga zaostalog naroda. Što je svoja dela, čak i ona o zelenašima, ipak naselio znatnim brojem veštica, vampira i zlih duhova, to je pre zato da ih iz narodnog života izagna nego da im se divi. Ali za razliku od netrpeljivosti i oštrine s kojima je pričao o zelenašima i birokratiji, prema kulturnoj zaostalosti naroda odnosio se sa jednim sažaljivim razumevanjem i humorističkom simpatijom.
Poput svoga književnog učitelja Gogolja, on je odlično poznavao i znalački pripovedao o stravičnim scenama u kojima razne aveti, utvare i vampiri napadaju i dave bezazlene ljude, ali i obrnuto, u kojima se s njima nose pojedini vrači ili se podižu čitave hajke za traganje, njihovo otkopavanje i uništavanje. Ostavio je o tome niz pripovedaka (Noć na mostu, Zadušnice, Posle devedeset godina, Nagraisao, Šetnja posle smrti, Brata Mata) i više „strašnih scena“ u drugim delima (Glava šećera, komedija Dva cvancika). On će se podsmehnuti onim prostim Zarožanima što su „zaturali vilama orahe na tavan“, „pojili vrbu i sejali so“, koji iz straha nisu smeli zanoćiti u svojoj vodenici i koji su, najzad, uz mistične ceremonije na čelu sa popom otkopavali grob i uništavali vampira koji je ostao „čitav čitavcit“ i devedeset godina posle smrti (Posle devedeset godina); i onom usamljeniku Vuku čija je kuća puna vradžbinske opreme — kurjačkih zuba, zevova, osušenih slepih miševa, zmijskih svlakova, korenja i trava (Nagraisao). Šeretski podsmešljivo, sa uživanjem pripovedaće on i o onom tobožnjem vampiru koji je u belom čaršavu svake noći, na zaprepašćenje i užas sela, posećivao mladu udovicu sve dotle dok se za njega, prijatelja svoga preminuloga muža, nije udala (Brata Mata). Sa jačom ironičnom žaokom, sa manje uzdržljivosti i obzira pričaće pisac i o praznoverju onoga pop-Vujice koji je obolelu nazimad lečio molitvama, pa posle mnogih njegovih molitava od petoro „hvala bogu, samo je četvoro lipsalo, a ono drugo sve ozdravi kao da rukom odnese“; koji je i glogov trn iz svoje noge vadio molitvama, pa one i tu pomogle: „nije ni pune dve nedelje ramao na štaci, dok se ubodina ne ognoji i trn sam ne iziđe“; i koji je molitvama usred vinograda rasterivao gradonosne oblake, pa od jakog grada stradao jedino njegov vinograd i on sam (Ni oko šta).