Poglavlje 3
Sutradan, baš u sami mrak, stade vreva u Rakinoj njivi. Gazda Raka razmlatao se i razvikao kao da ih je deset. Kmet Stevan prislonio se uz plot, pa samo ćuti i gleda šta se čini. Srećko i Ilija, potričari, obilaze po kukuruzima, zagledaju oborene i upola izedene klipove i sumnjivo vrte glavom. Sima se opet razgoropadio, pa viče na drugu stranu:
— Hajde, hajde, gazda-Rako, spomogni se!
— Moje… moje, ja hoću! Neću ja nikom ni ovoliko zajesti! — viče gazda Raka i pokazuje crno za noktom.
— Neka, neka, gazda-Rako! Mogu ja još toliko platiti. Nemoj misliti što sam ja siromah, a ti — gazda Radovan Radišić…
— Batalite, more, svađu, pa se namirite lepo kao ljudi… To je sramota — komšije, pa se koljete oko nekoliko strukova kukuruza! — poče Stevan da ih miri.
— Baš, gazda-Radovane, biće mnogo dva’est vrećâ, po duši reci! — prihvati Ilija.
— Šta veliš?… Mnogo? A vidite li vi, ljudi, koliki je meni mâl potrven? — viknu gazda Raka, pa poče trčati od oborena do oborena struka i dizati ih vičući: — Nuto! nuto!
— Vàlâ, Rako, baš da ne vidiš u tvom ambaru dva’est vreća, pa makar ti bio dva’est puta gazda Raka! — odupre se Sima u inat. — Dva nazimeta samo što se provukla kroz plot, pa hoćeš dva’est vreća?… E nećeš, bѐli!
— Jest, dva nazimeta! A ima valjda nedelju dana kako mi mâl zatiru, a tebi ni u uvo! — dere se Raka.
— Čuješ, Simo! Daj ti njemu četiri vreće, pa nek legne ta kavga — reći će Stevan.
— Četiri vreće! — dreknu Raka i pljesnu rukama. — Kakve četiri vreće, ljudi! Imate li vi pameti, imate li duše?… Ovolika grdna potra!…
— Ama stoj ti, Radovane, znamo mi tebe! — dočeka ga Stevan. — Potru smo videli i naše je da osečemo…
— Mnogo je četiri, čiča-Stevane, vere mi! — upade mu u reč Sima. — Evo u život, ako su moja nazimad i dva struka oborila. To mu je sve stara potra.
— Ama vidimo mi to, Simo brate, ali šta ćeš mu kad je taki! Molim te, daj mu dve vreće, pa neka ga nosi đavo — reče Stevan malo tiše, da ne čuje gazda Raka ko će ga nositi. — Nek se zajazi! Samo neka to legne jedanput.
— Pravo kažeš, Stevane, — prihvati potričar Srećko — nek mu dâ dve vreće, pa zbogom!
Gazda Raka jednako viče, i ne čuje kolika se potra oseče.
— Dobro, dobro, gazda-Radovane, — viknu Sima odvojivši se malo od potričara — evo ću ti dati dve vreće. Ne mogu samo za ater ovih poštenih ljudi, a ne bih ti dao ni zrnca, pa makar se terali po svima sudovima!… Ali neka! Vera i bog, gledaću da i ja tebi vratim zajam u čem bilo — zaista!
— Neću da čujem! To je po ateru! To nije pravo osečeno! — udari u viku gazda Raka.
— Ako ti nije pravo, a ti apeliraj! — podviknu mu Stevan, pa se okrete Simi: — Eto tako, Simo! Daćeš mu dve vreće kukuruza, a sad idi te goni onu nazimad kući i gledaj da ne odu opet u štetu.
I svi se raziđoše. Raka ode niz kukuruze psujući i Simu i kmeta i potričare, sve izreda. A Stevan opet sa Srećkom i Ilijom na drugu stranu.
— E jest pogan čovek! — reći će Srećko Iliji i Stevanu.
— Ne može ti ono, brate, dok ne zakine tuđe muke, crklo bi! — dodade Ilija. — Eno, sve stara potra, gotovo istrunuli oni strukovi… Poznaje se, brate, što je skoro potrveno.
— Vàlâ i onako mi već dosadi ta potra svaki čas, — reći će na to Stevan — ali ovake napasti još nisam video! Ima deset puta kako je odjutros slao onog njegovog ludaka: „Hajde, veli, rekao Raka da osečete potru.“ Sad skidoh i tu bedu s vrata! Da bog sačuva! Najgore mi je osecati te potre. Ali šta ćeš? Jednako govorim ljudma: čuvajte stoku, ne dajte u štetu, pa ništa! Nego odsad ću i ja drukčije! Ti ćeš se, Ilija, uvratiti kod birova, pa mu reci nek zakaže po selu da ljudi udare roge na stoku.
Sutradan zorom već poče birov vikati po selu: — Čujte, ljudi! Zapovest od kmeta: udarite róge na stoku da ne čini štete! Hoće kmet sve u obor! Nemojte reći da vam nije kazano!…
A znate li vi šta je to róga? Ne znate, je li? I ne dao vam bog da znate!… Kao što vidite po samom imenu, to nije ništa lepo, što bi se, na primer, moglo od kicošluka poneti. Róga je strašna stvar! Ona se ovako gradi: oseče se račvasto drvo, ali se gleda da vrat može taman stati između onih račava; onaj kraj u dnu račava ostavi se poduži, koliko već zatreba; račve se probuše napremase, uglavi se između njih vrat i udari se klin, koji nekad stoji za vratom a nekad ispod vrata, i sad se živinče ne izvuče odatle lako. Eto, to vam je róga!
Róga je u raznim upotrebama dobila i razna imena. Tako, ona se zove ljȕba, kad se duži kraj udari u zemlju a račve ostave gore, te planinka tu uglavljuje telad da joj ne smetaju dok krave muze. Kad se na volove ili krave udari da ne čine štetu, onda im se to obesi o vrat: duži kraj visi niz grudi a račve su za vratom, i tada se zove klȅčka. A kad se udari na svinje, onda se duži kraj ostavi za vratom a račve ispod vrata, i tek tada se zove onim strašnim imenom — róga…
Nego da se mi okanimo te đavolske róge! Bolje će biti da vidimo šta radi naš gazda Raka.