Poglavlje 5
Bilo je već oko zaranka. Sima preturio dve prazne vreće preko ramena, pa se uputio od kuće Rakine naviše pored škole. Čuje u avliji školskoj dreku i smeh dečji, pa se nadviri da vidi šta je to. Kad ima šta videti! Đaci udarili učiteljevu ćuranu malu rogu na vrat. Siromah ćuran zapurio se, muči se da smakne, pa sve otresa vratom i brblja, a roga se okreće unaokolo… Ćurke se sletele, pa pućkaju i kljuju u rogu — hoće da mu skinu, ali sve promašaju te mimo rogu ćurana u gô vrat. Kad mu valjda dodija muka, a on ti zaokupi ćurke tući, one opet njega… Deca udarila u halakanje i u smeh, da se poizvrću. I Sima se stade smejati. Dok najedanput prsnuše đaci kud koji — samo ostade na čistini ona gomila ćuraka; uhvatila se, pa se pretura. Obre se na jedan mah učitelj, zdepana neka ljudeskara s postriženim brkovima i boginjavim licem; nekaku singavu kaputinu preturio preko ramena, a razdrljio se. Uhvati ćurana i, psujući kao kočijaš, skide mu rogu, pa se razmlata onom kaputinom i rastera ćurke, te se tako smiri ta galama.
Malo posle a stade vrisak dece u školi; prut samo puca, a učitelj se dere:
— Obešenjaci! Magarci jedni! Zar da mi živinu pomorite! Štrangovi jedni!
— More, ne udri tu decu! — viknu nekoliko puta Sima, i žao mu beše đaka što ih učitelj onako dušmanski mlati, pa opuči naviše k osoju da obiđe krčevinu.
Kad tamo, a Đura i Spasoje deljaju nekako drvo i grade nešta. Nešto mere jedan drugome vrat iverom, pa opet mere na onom drvetu, a smeju se da popucaju od smeha. Sima hajde te k njima:
— Šta vi to deljate?
Oni se zgledaše, pa se malo nasmehnuše. Đura odgovori:
— Evo gradimo rógu: hoćemo da udarimo na jednoga brava. Čini nam zijan — pa se opet osmehnu i pogleda ispod oka u Spasoja.
— Bome, to nije róga nego čitava ruda! — reče Sima zagledajući je. — Ne može to ni jedan vo u našem selu poneti.
— Ima jedan te će moći — prihvati Spasoje.
— Golem je zijanćer, — reče Đura, — pa mu valja podobru udariti. Ako bude golema, lasno je pokratiti… A otkle ti s tim vrećama?
— Ta odnesoh onom ugursuzu potru. (Tu se Đura i Spasoje opet zgledaše i osmehnuše). Htede mi oči iskopati. Jednako čangriza… Vala, da mi hoće pasti šaka da mu vratim zajam, voleo bih nego bogzna šta!
— A ne brini se, može ti lasno i pasti — reći će Spasoje.
Sima spusti vreće na jedan kamen, pa sede i poče:
— Udarih na školu, pa htedoh pući od smeha onoj vraškoj deci… E, baš su đavoli! Uhvatili učiteljeva ćurana, nabili mu rogu, pa ti se tu digao čitav urnebes!
— Đavoli deca! — reče Đura, osmehnu se i mahnu glavom.
— Kad evo ti učitelja, pa udri! Stoji piska jadne dece.
— Gad! — reći će Spasoje. — Kao da nije bio nikad dete, nikad se nije igrao!
— Ovo dana, kako ono zapovedi kmet — reći će Đura — kud se god makneš sve ljudi grade róge…
— Jà zbilja! I ja to htedoh reći — potvrdi Sima.
— Zato su i đaci udarili učiteljevu ćuranu… Vide gde se udara na stoku, pa hajd i mi, veli, na ćurke — reče Spasoje i prisloni već gotovu rogu uz jedan grm. — E, hoćemo li kući? Sad će i mrak. Hajde i ti, Simo, ako ćeš naniže.
I sva tri pođoše niz osoje.
Sima se odvoji te ode svojoj kući, a Spasoje i Đura uputiše se svojim vratnicama.
— Ama, da li će on odista doći? — upita Đura.
— Neće jà! Zar ti ne znaš njega?
— Ao, jà poganog grivonje, jadi ga znali! Nego šta veliš? Hoćemo li ga zavarčiti?
— Neće mu, vala, pasti na um ni ona vrljava baba Petrija, a kamoli ko drugi…
— Ama, šta veliš, dok to pukne po selu, a?
— More, gledaj ti samo posla…
U tom razgovoru dođoše oba brata kući. Rogu ostaviše u Maričin vajat za vrata; spremiše i konopac. Opet nešto šaputaše s Maricom, pa odoše polagano niza šljivar k mehani.