Život kralja Stefana Uroša Trećeg Dečanskog

Poglavlje 5: Neprijatelji se dižu protiv Stefana Dečanskoga. Uspešne borbe njegove sa bugarskim carem Mihailom

U dane ovoga previsokoga i blagočastivoga kralja Stefana Uroša silom božjom ugasiše se sve pobede neprijateljske, i procveta istinita ljubav, božji mir i neiskazana tišina u otačastvu ovoga previsokoga kralja, i sva čeda njegova otačastva radovala su se i veselila se zbog neiskazane milosti vladike Hrista na mnoga leta. Kada je prošlo neko vreme, neki od okolnih careva, podstaknuti đavolskom revnošću, savećavši lukavi savet u svome srcu protiv otačastva ovog previsokoga kralja, hvaleći se da će razgrabiti njegovo nasledstvo, koji ne postigavši nimalo svoje volje, biše pobeđeni silom vladike Hrista, zbog čega se potrudismo sastaviti slovo kao hvalu Bogu. Treba da iznesemo u ovom spisu veliku i čudnu i neiskazanu milost i pomoć vladike Hrista, kako je ovu neoskudno činio u prošlim vremenima sa svojim ugodnicima, roditeljima ovoga previsokoga kralja, dajući im pomoć da pobede neprijatelje i ratne protivnike; tako i do sada nije udaljivao svoje milosti od ovoga svoga sluge, žureći mu se u pomoć u vreme skrbi srca njegova. Jer je Bog onima koji ga ljube, po bogoocu: „Vrgni na Gospoda žalost svoju, i on će te prehraniti.“¹ i: „Neće dati drugome tvoje slave i tuđem narodu tvoje koristi.“²

U vreme države kraljevstva ovoga blagočastivoga i hristoljubivoga podiže se velika uzbuna i mržnja na ovoga od bugarskoga cara Mihaila, jer ovaj car beše zet previsokome kralju Stefanu Urošu, roditelju ovoga blagočastivoga kralja. Od njega beše čuvan i krepljen i podizan u vreme svoje nemoći, dostojnu mu pomoć činjaše i ljubav iznad mere, osećajući za njega bol kao i čedoljubivi otac, što mu beše na slavu i krepost. I ovoga se ne seti sujemudri da mu ovaj previsoki kralj učini veliku ljubav i sva dobra, no odbacivši sve ovo, podiže veliki rat na ovoga blagočastivoga kralja, hoteći ozlobiti njegovo otačastvo, i hvaleći se da će postaviti presto u državi njegova otačastva, i takvo jednomisleno savetovanje imajući i kratku ljubav sa grčkim carem, kao što i bi³. Uskoro rasu vladika Hristos njihove misli do zemlje i njihove veštine postadoše ništa. Ovi zlomisleni ovako većahu govoreći: „Otići ćemo i ubićemo ga, i naše će biti nasledstvo“⁴, misleći, lukavi, da neće videti Gospod, i da neće razumeti Bog Jakovljev. No, onaj koji je usadio uho, zar neće čuti? I koji je sazdao oko, zar neće videti? Đavo, koji mrzi dobro, od početka nenavisnik roda hrišćanskoga, ispuni srce ovoga bugarskoga cara velikom zavišću i nesitošću jer ne znađaše ovaj lukavi da ko hoće da uzme tuđe, uskoro biva lišen svoga, i biva umoren, smiren i ponižen, po bogoocu: „I neka bude dvor pust i carstvo njegovo uzeće drugi, i sinovi njegovi biće siročad i žena njegova udova.“⁵ Lišeni svoga, uskoro će gorko zaplakati. Ovaj, neoslabno misleći zlu misao, sabra desetine hiljada na desetine hiljada svakih naroda, i podiže se na pogubljenje otačastva ovoga previsokoga kralja, polazeći od slavnoga grada Trnova. A ovaj bogoljubivi kralj, po očinskom predanju vaspitan u dobroj veri, i uvek imajući strah gospodnji u srcu svojem, nikada se nije uzdao u svoju silu no u Gospoda, po bogoocu Davidu: „Pomoć moja je od Gospoda koji je stvorio nebo i zemlju.“⁶ Njemu javljajući svoju žalost, sa toplim suzama vapio je, govoreći: „Savaote, Bože Izrailjev, ti si sila moja i krepost, i neoborimi osnov i snaga otačastvu mojemu; ti vidiš moju bedu i moju žalost, koliko se podigao protiv mene moj ratni neprijatelj. No, vladiko Hriste, učini po tvojoj volji, kako hoće tvoja neiskazana milost.“

I tako posla previsoki kralj svoje poslanike ka ovom bugarskom caru, javljajući mu mirne i ljubavne reči, i govoreći: „Seti se u svome umu, dragi i ljubimi brate kraljevstva mi, da ti ne učinih nijednoga zloga dela protiv tvojih mnogih zloba koje mi ti učini. Ni u svome umu ne pomislih zlo o tebi, ni o državi carstva ti. No čujem da, vodeći mnoge narode sa sobom, ideš na zemlju otačastva mi. No dođi u razum istinite Hristove ljubavi, i odvrati se od gneva jarosti svoje, i povrati se ka prvašnjoj ljubavi koju si imao ka mojim roditeljima, takođe budi i sa mnom.“ A ovaj, imajući nesalomivu i zlu misao u svome srcu, ne skloni se na smirenomudrije, i ne posluša njegovih ljubaznih reči, no poče brže žuriti se protiv ovoga previsokoga kralja, govoreći: „Hoću da se borim s tobom.“ A videvši previsoki kralj nesmirenu njegovu volju, i podigavši ruke svoje ka visini, i pogledavši na nebo, otvorivši bogohvalna usta svoja, reče: „Ti koji sediš na heruvimima i počivaš na serafimima, svevideće oko, Bože svega stvorenja vidimoga i nevidimoga, imajući oružje sile i kreposti tvoje, učini ubrzo odmazdu tvoju između mene i ovoga da razumeju svi koji se hvale protiv države otačastva mi, koje nasadi i utvrdi desnica tvoja, jer ti si Bog jedini slavan po celoj zemlji.“

I tako zapovedi previsoki kralj da se sakupe svi vojnici srpske zemlje, otačastva svoga, na polje zvano Dobriče; to je polje divno i veliko u mestu zvanom Toplica, jer pripada ka reci Moravi. Na tom polju mnogi od drevnih careva strašne bitke među sobom učiniše. A tu se i ovaj previsoki kralj nadao da će se boriti sa bugarskim carem. Kada se sabrala vojska ovoga blagočastivoga i previsokoga kralja, veliko mnoštvo izabranih vojnika, i kada se spremio za rat, i očekivao dolazak zlomislenoga cara, i tada dođoše glasnici njegovi ka ovom gospodinu kralju, govoreći: „Neka ti je znano, previsoki kralju, da se podigao car sa svojim silama od svoga slavnoga grada Bdinja⁷, od reke zvane Dunava i ide u državu kraljevstva ti, u mesto zvano Zemen⁸, i tu hoće da se bori sa tobom.“ I u taj čas uzevši previsoki kralj svoje vojnike, i spremivši se za borbu, brzo pođe prema njemu; unapred vide blagodat božju koja hoće da pomogne ovom previsokom kralju.

I idući sa svojim vojnicima, dođe u svoj manastir ka svetome mučeniku Hristovu Georgiju Nagoričkom. I tako, pavši pred ikonom mučenika Hristova, poče suzama močiti zemlju, moleći mu se i govoreći: „Krepki među mučenicima, strastotrpče Hristov Georgije, vidi veliku skrb i tugu srca moga, i požuri da mi pomogneš u ovoj borbi protiv ovoga ljutoga cara koji se hvali protiv moga otačastva, i javi silu tvoju, kao što si nekada pomogao gospodinu mome Simeonu Nemanji protiv njegovih neprijatelja, da i ja, grešni, videvši silu kreposti tvoje, proslavim tvoje sveto ime, i ukrasiću ovu tvoju svetu ikonu, i priložiću ovom tvome svetom hramu mnoge izabrane pravde.“ Takođe i ka svetome ocu Joakimu⁹, koji je u Sarandaporu, molio se je, došavši ka grobu njegova tela, i sa svom vlastelom srpske zemlje za pomoć mu, sa suzama činio je veliko obećanje ka ovom prepodobnom i blaženom ocu. I tako čuvši da bugarski car, došavši sa svojom silom, stoji u državi njegovoj, u mestu zvanom Zemen, na obali reke zvane Struma, i da pleni okolne krajeve te, i tako, požurivši se, stade blizu njega sa svojim vojnicima na reci Kamenči. I tako, čuvši ovaj car za dolazak previsokoga kralja, rastuži se veoma, misleći da nije moguće previsokom kralju boriti se sa njime i sa njegovim silama. I imajući poslanstva među sobom, zakasniše dva ili tri dana, jer gospodin kralj očekivaše okup svoje vojske, pošto neka vlastela zakasniše, budući na njegovu poslu.

I u dan petak, te noći, svenoćnu molbu učini ka svome Vladici, neprestano vapijući iz dubine duše: „Bože, bespočetni i beskonačni Vladiko, Gospode, tvorče neba i zemlje, koji sediš na višnjima i gledaš na smirene, znam, Vladiko, da od množine bezakonja mojih nisam dostojan da pogledam ka tvojoj visini, no pripadam ka milosti tvoga čovekoljublja, i govorim: Vidi, Vladiko, nasilje onih koji vojuju na slugu tvoga i koji hoće da bez milosti razgrabe nasledstvo tvoje. No ne nama, Gospode, no tvome imenu podaj slavu; i sudi, Gospode, onima koji su me opkolili; i ne oblači me jarošću tvojom, no po svojoj milosti učini dobro sa tvojim slugom u ovo vreme, da se postide i posrame i poginu¹⁰; i anđeo tvoj, Gospode, neka bude onaj koji im dosađuje; i sakruši ih, Gospode, silom tvojom, da ne mogu poći na moje otačastvo, kao što si, Gospode, poslušao molbe gospodina moga, ugodnika tvoga, sv. Save, i njegovim molitvama poslao anđela svoga i probode Streza, kneza bugarske strane, koji se ovako hvalio protiv otačastva raba tvoga, prvovenčanoga kralja Stefana; takođe, Gospode, po tvojoj milosti pošalji silu svoje kreposti i meni, sluzi tvome, da pobedim ovoga ratnoga neprijatelja koji se bori sa mnom, da slavim tvoje ime na vekove, amin.“ I razume ovaj blagočastivi kralj da je Bog uslišao njegovu molbu.

Kada je dan subote svitao i kada mu je prispela sva vojska, a ovaj car je mislio da previsoki kralj neće da se bori sa njime, iznenada u samo podne subotnoga dana, spremivši se za borbu sa svojim vojnicima, pođe brzo na rat. I kada su došli do mesta na kome je trebao da se ovaj previsoki kralj proslavi sa velemoćnim svojim vojnicima, kao i silni makedonski car, kada učini rat sa persijskim carem Darijem. I tako, kada vide bugarski car dolazak gospodina kralja, koji je izišao protiv njega na borbu, bio je u velikom metežu, i kao primoran i ne hoteći da ide protiv njega na borbu. I gospodin kralj ustroji svoje vojnike na čete (pukove) veoma smisleno i razumno; jedan deo izabranih svojih vojnika odluči da ide na rat sa sinom njegovim, mladim kraljem, a sam sa drugim delom vojske; i tako se ustremi na rat, govoreći: „U ime tvoje, Gospode, pognaću neprijatelje moje, i pobediću ih.“ I tada zatrubiše ubojne trube, sudari se oružje s obe strane, i konji frkom zarzaše, i bio je veliki vapaj. Mladići previsokoga kralja, tako ustrojeni na rat, na obe ruke streljahu i ništa nisu grešili, i počeše se moćno boriti, i stojahu krepko, ne razilazeći se nijedan od drugoga. I tako boreći se, bi veliko padanje Bugara, i tako odole srpska sila. A car Mihailo, videvši padanje svojih vojnika, poče bežati, i kada je bežao, sila gospodnja sape noge njegovu konju, i spavši sa konja, sakruši sve telo svoje. I tako, videvši vojnici gospodina kralja njegovo padanje, pripavši (priskočivši), ubiše ga svojim oružjem, i tako izdahnu. I položivši telo njegovo na konja, prinesoše ta ka gospodinu svome kralju.

I videvši previsoki kralj ovako padanje toga zlomislenoga cara i kao najedanput otvorivši svoja bogohvalna usta, i u umiljenju srca podigavši ruke ka visini, prvo proslavi Boga, koji sedi na heruvimima, i bogohvalnu pesmu sa Davidom zapoja, govoreći: „Koji je bog velik kao što je Bog naš? Ti si Bog koji jedini činiš čudesa. I gle ja poznah da je veliki Gospod; i pomoć moja dolazi od Gospoda, koji je stvorio nebo i zemlju; i na tebi, Gospode, utvrdih se od utrobe, iz utrobe moje matere; i svi narodi opkoliše me, i imenom gospodnjim protivljah se njima; i kada se sabirahu zajedno protiv mene, da uzmu dušu moju savećajući se, ja se uzdah u te; i evo vidim da pogibe begstvo od mene, i ne beše onoga koji ište dušu moju; i gle veliki je Gospod naš, i velika je krepost njegova, i razumu njegovu nema mere.“¹¹ I reče ka svojim silnima: „Priđite, svi porodi otačastva mojega, i zajedno likujte sa mnom Gospodu, govoreći: Čudan si, Vladiko, koji si na višnjima, koji činiš čudesa; i pokazao si u narodima silu tvoju koja se vidi danas na pomoć našu od kreposti tvoje.“ I dok je previsoki kralj govorio ove reči, snimiše ranjeno telo ovoga sujemudroga cara i položiše pred očima gospodina kralja. I videvši ga pred sobom gde leži, bez svake počasti i slave carske, i porugana visokom gordošću svoga uma i nesmislenog hvalom, i tako reći smešna, ovaj gospodin naš, previsoki kralj, seti se reči bogooca, i reče: „Videh nečastivoga gde se prevaznosi kao kedri livanski, i pređe, i gle ne beše, i tražih i ne nađe se njegovo mesto.“¹²

Dok je ovo bivalo, vojnici i sile gospodina kralja gonjahu sile i mnoge narode cara Mihaila, jedne sekući, druge streljajući, druge bodući, druge ranjene silom vodeći ka previsokom kralju i sinu njegovu, mladom kralju Stefanu¹³. A i ovaj mladi kralj veoma se proslavi u tome ratu, kao Isus Kavin protiv inoplemenika koji su ozlobili Izrailja, prema Svetom pismu, koje svedoči o njemu: da mlad beše telom, no veliki ratoborac; jer Mojsije bogovidac vaspita toga Isusa Navina u pobožnosti i čistoti, i da mu služi u celomudriju i posle njega drugi vođa postade skupu Izrailjevu; tako i ovoga previsokoga kralja vaspita u čistoti i celomudriju, poučavajući i učeći ga bogoljubaznim rečima, jer znađaše da će biti mesto njega vođ i čuvar otačastvu svome. A ovi posle velike i strašne borbe koja je bila toga dana, i od prolivanja tolike krvi tih bezbožnih i poganih naroda koji su došli na srpsku zemlju sa ovim carem, reći ću da se i sama ta reka Struma sva izmenila u krv, jer behu sasecani kao i poljska trava, po bogoocu: Isekao si u užasu glave silnih, jer pretnjom sile svoje umali ih, i jarošću tvojom nizloži ih; jer biše trupovi njihovih telesa hrana zemaljskim zverovima, i njihova nečista telesa hrana nebesnim pticama¹⁴; jer ne beše ko da ih sahranjuje. Ovi postadoše na prezir svojim okolnima i na podražanje i porutu mnogim narodima.

A ovaj gospodin moj previsoki kralj, seti se u svome umu reči vladičine, koja kaže: „Svaki koji se uznosi smiriće se, a koji se smiruje uzneće se.“¹⁵ I bogoglasna svirala, apostol Pavle, kaže: „Ponizite se pod krepku ruku božju da vas uznese u vreme skrbi vaše, jer on se brine za vas.“¹⁶ Tako i ovaj previsoki kralj seti se ovih reči, ne pade mu na srce visokohvalna misao, njemu koji je pobedio takvog moćnog cara sa njegovim silama, kao i bogovidac Mojsije Siona, cara amorejskoga i sva carstva hananska¹⁷. I ovaj gospodin moj, revnujući smernoj njegovoj mudrosti, ne uznese se hvaleći se, no uzdajući se u Gospoda i njim hvaleći se, govoraše: „Tobom, vladiko moj, spasitelju Hriste, razoriše se saveti ovih nečastivih, i ne spase se ovaj zlomisleni car mnogim svojim silama, a mene nemoćna opasa silom tvojom; jer se ne uzdam u svoj luk, niti mi pomože oružje moje, no ti sam, Gospode.“¹⁸ I kao što nekada silni makedonski car Aleksandar učini borbe sa persijskim carem Darijem i Porom, carem indijskim, i pobedivši ih, imajući u svojim rukama njihova telesa i ljubazno oplakavši ih, zapovedi pogrepsti ih sa čašću; tako i ovaj previsoki kralj, prosudivši nad telom ovoga cara, reče mu: „Ne beše li ti dovoljno zemlje carstva tvoga koju si imao, i država i imanje bogatstva tvoga? Zašto se požuri na moje otačastvo? Ne poslah li ti ljubazne i pomirljive reči da budeš u ljubavi sa mnom? Nije li te blagodat božja učila da se povratiš od svoje zlobe? Po žestini tvojoj i nepokajanu srcu, hoteći naslediti tuđe, evo postao si lišen svoga. No učinio si prepiranje i reči sa mnom da više odole mnoštvo pravde tvoje mojim zlobama, koje ti dadoh.“ I ne beše glasa ni javljanja od njega, pošto se njegov jezik beše svezao smrtnom uzom razlučenja duše njegove od tela.

A sutradan, posle te silne bitke, pošto je bio sabran ceo sabor ovoga previsokoga kralja, u dan nedeljni, i u prvi čas dana, pošto su prinosili vojnici njegovi mnogo zlato i carske haljine i nebrojeno bogatstvo, prekrasne konje ovoga bugarskog cara i sile njegove, što se podigoše na otačastvo ovoga previsokoga, jer, evo, svu slavu njihovu i bogatstvo koje imađahu predade Gospod u ruke ovom previsokom kralju, kao što je u priči: „Moje je srebro i zlato, i daću ga kome hoću.“¹⁹ I opet: „Ako mene poslušaš, ješćeš bogatstvo careva.“²⁰ I sve velmože toga cara koje uhvatiše u ratu, sve ove privedoše pred lice gospodina kralja, imajući železne okove na svojim nogama. Mnogi od njih nisu verovali da je pogubljen car njihov, no su mislili da je izbegao smrti u toj velikoj borbi, i iznenada zapovedi gospodin kralj da se iznese mrtvo telo ovoga cara. A oni, videvši istinu, gorko zaplakaše, govoreći: „O ljubimi i slatki naš gospodine, krepki caru, tako li pogibe, i sada ležiš ne imajući nikakve potrebe od slave tvoga carstva! Gde je sada tvoj zlatni presto? Gde slava tvoga bogatstva? Gde dragoceni biseri tvoji i drago kamenje, i razne zlatne haljine? Gde su tvoje misli? Ustani i vidi našu veliku skrb i tugu koja nam se danas dogodila. Evo, lišeni slave svoje i u velikom poniženju, stojimo vođeni silom, kuda i nećemo.“ I tako počeše molbu činiti ka previsokom kralju, govoreći: „Blagočastivi i hristoljubivi i Bogom postavljeni kralju, evo, mi svi vidimo blagodat božju koja se zbiva na tebi danas, i gospodina i čuvara našega gde je pao pod tvojom rukom, kao što se vidi. No neka se seti previsoko tvoje kraljevstvo koliko je bio silan i krepak ovaj naš gospodin, carujući mnogim narodima, i koliko je imao još juče slavu svoju, a danas je uništen i ukočen kao i prah, i primajući ovaku smrt izvan svoje države. No neka nas pomiluje tvoje previsoko kraljevstvo, i zapovedi preslavnom tvojom rečju da se pogrebe telo ovoga našega gospodina koji je juče bio tvoj ratnik, a sada je kao nedostojni tvoj sluga.“ I gospodin kralj čuvši njihovu molbu, i učini savećanje sa svima svojima silnima, i tako zapovedi da telo ovoga cara bude sa čašću preneseno i položeno u crkvi svetog mučenika Georgija, u mestu zvanom Nagoričkoga; i tu leži i do ovoga dana, na hvalu Bogu, na proslavljanje i čast ovom previsokom kralju i celom njegovu otačastvu, gde leži telo ovoga cara bugarskoga Mihaila.

I u taj čas gospodin kralj posla vesnike ka preosvećenom arhiepiskopu sve srpske i pomorske zemlje, kir-Danilu, i ka ženi svojoj, blagočastivoj kraljici i gospođi Mariji²¹ i ka svemu saboru srpske zemlje, ovako im napisa, govoreći: „Neka vam je znano da pomoću božjom i zastupstvom svetoga gospodina našeta prepodobnoga oca Simeona i Save, i molitvama vašima zastupan i krepljen, i oružavan silom svetoga Duha i zaštićavano kraljevstvo mi, i sa prevazljubljenim sinom kraljevstva mi Stefanom, i sa mojim vojnicima, decom otačastva mi, onoga zlonamernoga neprijatelja, cara bugarskoga, koji je došao sa mnogim silama inoplemenih naroda, i koji se hvalio protiv otačastva kraljevstva mi, sa ovima učinivši borbu u državi kraljevstva mi, u mestu zvanom Zemen, i pošto mi je Bog pomogao, pobedih te moćne i mnoge sile, i samoga toga načelnika zlobe cara umrtvih, i mnogo njihovo bogatstvo i slavu ugrabih, kao danu mi pomoću gospodnjom. Uzradovavši se zbog ovoga i kao što je dostojno, odajte Bogu hvalu u našu pomoć, pošto idemo na predležeći nam put u državu carstva zemlje bugarske.“

Preosvećeni gospodin arhiepiskop kir Danilo, čuvši ovaj glas hvale gospodina kralja, i veliku tugu i užas kojima beše obuzet, jer nije znao šta se dogodilo gospodinu kralju, i ovo sve odbacivši i ispunivši se mnogom radošću, i otvorivši svoja bogohvalna usta, prvo proslavi Boga sviju, koji je učinio milost sa svojim slugom, i koji mu je darovao takvu silu i krepost da pobedi sve svoje protivnike i ratne neprijatelje. I tako posla pismo u sve manastire srpske zemlje da neprestano hvale Boga, da poju paraklise i po dostojanju velika i časna slavoslovlja kojima se slavi Bog. A sam gospodin moj (Danilo) prebivaše u molbi i molitvi Slovu (tj. Hristu), koji ima u sebi bezbrojne milosti i pučinu dobrote čovekoljublja božja, i svagda uvek govoreći Duhom svetim za Bogom darovanim mu stadom, koji su čeda Hristova, istiniti i bogougodni revnktelj učitelju svome Hristu i ugodniku njegovu, prosvetitelju i nastavniku srpske zemlje, preosvećenom arhiepiskopu kir-Savi, uvek neprestano se moljaše za utvrđenje i krepost ovom previsokom kralju, jer jednosušnom verom srdačnu ljubav u Gospodu imađahu među sobom.

I tako gospodin kralj, podigavši se sa svojim silama od toga mesta rata, i uvek idući ka istoku u držnu bugarske zemlje, i posla svoje poklisare napred ka sestri svojoj, blagočastivoj carici Ani, ženi ovoga cara, koga pobedi, i deci njezinoj, ovako govoreći: „Neka ti je znano, ljubazna sestro kraljevstva mi, da gospodin i muž tvoj, a brat moj car Mihailo, podigavši takav rat na moje otačastvo, i hoteći me zbaciti sa moga prestola, a koji je tebi učinio tolika zla i bezbrojne dosade, i koji te je osudio na zatočenje, i koji te je lišio časti carske i prestola tvoga, i ovaj silom gospodnjom nizložen umrtvi se pod rukom mojom, tako kao što si čula²². Ne skrbi zbog toga, no više se raduj, jer nije vreme žalosti, no početak radosti, po apostolu Pavlu, koji reče: Jer beste nekada tama, a sada svetlost u Gospodu.“²³ Ovaj car nije hteo da ima sebi ženu, ovu caricu, sestru gospodina kralja, no je hteo da je pusti; i od toga, pošto je takva mržnja bila među njima, ustade jedno na drugo, a ovaj car, otpustivši sestru njegovu, beše uzeo sebi ženu od carskog plemena, a roda i naroda grčkoga; i ne seti se ovaj zlomisleni da mu je dosta zlobe njegove, po reči vladičinoj: „Kojom merom merite, odmeriće vam se.“²⁴ I opet drugo pismo posla, koje sleduje ovim rečima, koje je iz ponovljenog zakona, govoreći: „Ovi ljudi su ludi i nemudri;“ i opet: „Ugoji se, odeblja i raširi, i ostavi Boga koji ga je stvorio.“²⁵ A dobro i prorok sagledavši o takvima, reče: „Evo prema delima nesitoga uma želje za tuđim, nastade tebi dan gneva i dan skrbi i tuge, da si postao na gaženje i grabljenje mnogima, pošto ne htede okrenuti gnev na tišinu, i jarost srca svoga u dobrotu.“ Jer ovde i Solomon kaže: „Uznošenja i suvišne hvale pridodaće se trudu i bolu, i kraj veselja obuhvatiće plač; da bih video da si žestok i da je železni vrat tvoj.“

A one sile toga cara koje uhvatiše u tom krepkom ratu, tj. velike velmože, behu vođene u železnim uzama sa ovim previsokim kraljem da predadu svoje gradove i celu državu u ruke gospodinu kralju, ne hoteći da ih jako muči. I idući sa svojim vojnicima dođe na mesto zvano Mraku; i pošto su tu vojnici njegovi izbili (ubili) veliko mnoštvo različnih zverova, tu je čuo da car grčki, koji je sa svojima silama došao u pomoć ovom caru bugarskom, a čuvši za takovu pobedu toga cara, i gnevom gospodnim gonjen, pošto je mislio da sve sile gospodina kralja idu za njim goneći ga, poče bežati u državu zemlje svoje.

Odatle se podiže sa svojim vojnicima, i dođe u predeo bugarske zemlje, u mesto zvano Izvori. I odatle htede pustiti svoje skiptre sa silama radi primanja te zemlje; i sutradan, pošto su se spremali njegovi vojnici, u taj čas dođoše poklisari od brata toga cara Mihaila, zvanoga Belaur, i od sviju velemoćnih te zemlje, koji sa velikom čašću i slavnim imenima po dostojanju behu poštovani od ovog bugarskog cara, imajući savršenu vlast nad svima krajevima i gradovima te zemlje mesto careve glave, budući ovome kao prava braća. I čuvši za takovo padanje gospodina svoga, pošto je u toj zemlji bila uzbuna i velika žalost, ustajući na borbu sami među sobom i grabeći bogatstvo jedan od drugoga, i ne samo da su činili ovo sami među sobom, no su bogatstvo i imanje ovoga cara grabili, po reči svetopevca: „I neprijatelji čoveka domaći njegovi.“²⁶ Ovo je veliko i divno čudo svima koji slušaju; stado, od koga ovi zlobovi primajući hranu hranjahu se, postavši kao čudne zveri i bez milosti ne štedeći, grabljahu ga. Božastveni Pavle javio je govoreći: „Jer ući će u vas, reče, vuci i teški grabljivci, ne štedeći stada.“²⁷ Ta šta ja kažem stado i vuci? Pitomci ovoga cara i budući mu kao braća i čeda i ljubimi drugovi, i videvši ovaki njegov pad, ne pomenuše njegove milosti i ljubavi, no učiniše mu kao inoplemenici, veseleći se zbog njegove pogibije. Vaistinu, gnev i odmazda vladike moga Hrista sve ovo navede zbog bezboštva i zlobe na ovoga cara, što napred ukazasmo u ovom spisu.

I ovi, čuvši za dolazak gospodina kralja u državu carstva bugarske zemlje, i videvši sebe u velikoj skrbi i žalosti, govorahu u sebi: „Evo dođe nam vreme da se lišimo naše slave i države koju imađasmo, i da silom budemo odvedeni na drugo mesto.“ I tako, poslavši ga previsokom kralju, govorahu: „Previsoki i blagočastivi i Bogom pomilovani, krepki i samodržavni kralju, mi sluge tvoje slušasmo za krepost danu ti od Gospoda i za pomoć vladike tvoga Hrista, koliko pomože hristoljubivom imenu kraljevstva ti, i kako ovaj gospodin naš car i mnoge njegove sile koje su došle na nasledstvo i državu tvoju, ovi svi silom Hristovom i krepošću kraljevstva ti padoše pod noge tvoje, gaženi i umrtvljavani tako kao što videše oči naše nekih od nas, koji se nađosmo da budemo u toj velikoj i strašnoj borbi kraljevstva ti. I evo čujemo kako grede previsoko kraljevstvo ti sa jarošću i gnevom preslavnoga tvoga imena, hoteći ozlobiti nas, tvoje sluge. No pripadamo i molimo se previsokom tvome kraljevstvu da odvratiš gnev tvoje jarosti od nas. Evo carstvo bugarsko i sva njegova država, i gradovi i imanje i sva njihova slava i bogatstvo, danas da jeste u tvojoj ruci i kome hoćeš daćeš ih, jer ti je dano od ruke gospodnje. A mi, sluge tvoje, slavimo previsokoga gospodina našega i krepkoga kralja, i tebe veličamo i tebi se klanjamo, Bogom proslavljenome. No ne ostavi nas, sluge tvoje, da imamo žalosnu dušu našu i srce skrbno. Jer od sada srpsko kraljevstvo i bugarsko carstvo biće ujedno sastavljeni i biće mir. Potpisujemo ovo, i mi smo na zapovest kraljevstva ti.“

Kada je čuo previsoki kralj ove reči i, videći da se sva njegova volja i htenje dogodi božjom pomoću, i da se sva država zemlje toga carstva i silni te zemlje dadoše u njegove ruke, i primivši njihovu molbu, i hoteći učiniti krepost i pomoć sestri svojoj, carici Ani, i njezina sina učiniti carem bugarskim mesto njegova oca, posla ka njoj govoreći: „Ustavši idi sa slavom sa sinom svojim na carski presto, gde si i pre bila, u carski grad slavni Trnov. Jer evo božjom pomoću sve ovo je u mojim rukama.“ I posla nekolicinu od velmoža svojih sa nekim delom svoje vojske njoj u pomoć, ovako napisavši ka silnima carstva toga, govoreći: „Evo, dakle, čuli ste sve što se događa sa nama od lica sile gospodnje u pomoć našu i kako htedosmo doći u državu zemlje vaše sa mnogom silom kraljevstva mi. No, čuvši reči vaše, primih molbu vašu, i neću vam učiniti nikakve zlobe. No neka vam je znano da vam dajem kao cara vazljubljenoga sina moje sestre, da vam je gospodin i car, kao i otac njegov Mihailo car, neka vam bude takođe sin njegov gospodin i car: Stefan car, i kao mene, njega poslušajte. I u kom je činu i imenu ko od vas postavljen, u tom neka ostane. I zdravi budite.“

I tako gospodin kralj, podigavši se sa svojim vojnicima od predela bugarske zemlje, i pođe od istoka ka zapadu, vođen u sili duhovnoj sa prevazljubljenim sinom svojim, idući ka prestolu svojemu, u državu otačastva svojega, zemlju srpsku, pošto je srušio sve svoje neprijatelje i ratne protivnike, i svi vojnici njegovi išli su kućama svojima veselim nogama, vaistinu veseli, i kao dostojnoimeniti hrabri proslaviše se sa svojim gospodinom nad svojim neprijateljima.

Napomene

1. Psalam (55, 22).
2. Psalam (121, 3).
3. U borbi o vizantijski presto, koja se u to vreme vodila između Andronika Drugog i Andronika Trećeg, Stefan je bio na strani Andronika Drugog. Zbog toga, pobedilac iz te borbe, Andronik Treći, načini savez sa bugarskim carem Mihailom protivu Srbije. Stefan najpre pokuša da se izmiri sa njima, ali bez uspeha. Zbog toga on prvo napadne Bugare, pre nego što su se sastavili sa vojskom cara Andronika Trećeg, i pobedi ih u poznatoj bitki kod Velbužda, 1330. godine.
4. Jevanđelje po Mateju (21, 38).
5. Psalam (109, 8, 9).
6. Psalam (121, 2).
7. Bdinj, Vidin.
8. Zemen, Velbužd.
9. Joakim Sarandaporski (11—12 vek), južnoslovenski isposnik i svetac.
10. Sva rečenica od citata iz Psalama (115, 1; 35, 1; 6, 1; 83, 17).
11. Svi gornji citati iz Psalama (77, 13—14; 135, 5; 121, 2; 71, 6; 118, 10; 31, 13—14; 142, 4 i 147, 5).
12. Psalam (37, 35—36).
13. Dušanu.
14. Psalam (79, 2).
15. Jevanđelje po Luci (14, 11).
16. Prva Petrova poslanica (5, 6).
17. Psalam (135, 11).
18. Psalam (44, 67).
19. Knjiga proroka Ageja (2, 19).
20. Knjiga proroka Isaije (1, 19).
21. Druga žena kralja Stefana Dečanskog, Marija Paleolog, bratanica kraljice Simonide.
22. U stvari, Stefan je, posle pogibije Mihaila, vratio svoju sestru Anu na bugarski presto.
23. Poslanica Efescima (5, 8).
24. Jevanđelje po Mateju (7, 2).
25. Peta knjiga Mojsijeva (Ponovljeni zakoni) (32, 6 i 15).
26. Jevanđelje po Mateju (10, 36).
27. Dela apostolska (20, 29).

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11