Poglavlje 6: Borbe Stefana Dečanskog sa Vizantincima
I tako došavši gospodin kralj u svoj dom, i malo neko vreme odmorivši se od silnoga truda, kojim obuzet beše i njegovi vojnici, i opet zapovedi da se sakupe svi njegovi vojnici, zemlje srpske, hoteći ići sa njima, ako Bog hoće, na onoga drugoga neprijatelja svoga, grčkoga cara, koji je jednu misao i savećanje imao sa carem bugarskim o ovom blagočastivom kralju, ne znajući, zlomisleni, da se na ovome gospodinu kralju svršavahu obeti pravednoga patrijarha Avrama, što mu obeća Gospod: „Prokleti su oni koji te kunu, i blagosloveni oni koji te blagosiljaju.“ Tako se i ovom previsokom gospodinu kralju sve zbivalo na volju i pomoć. Jer svi koji su se hvalili protiv Bogom čuvane glave njegove, iznenada bivahu rušeni silom gospodnjom. I tako podigavši se sa svojim silama od zemlje otačastva svoga i pođe na cara toga u državu grčke zemlje, ovako govoreći: „Imenom tvojim, Gospode, pobediću neprijatelje moje i neću se vratiti dok ne svrše.“ I, čuvši ovo grčki car da ide gospodin kralj sa svojim silama, poče bežati. I pošto su se mnoge zemlje grčke države prepale koralju, koji se podigao Gospodom Bogom, i gradove njihove uze, čija su imena: grad slavni Veles, grad Prosek, grad Štip, grad Črešće, grad Dobrun . I prve godine kraljevstva svoga i u tim vremenima mnoge gradove uze od zemlje grčke sa svima državama njihovim i sa mnogim imenima koje, podrobno sve po imenu, nije nam moguće ukazati u ovom spisu.
Sve ovo što predadosmo ovom spisu, deca ovoga veka, mnogi od njih znaju što se dogodilo u otačastvu i državi gospodina kralja, koji je učinio ovo i sa prevazljubljenim sinom svojim, mladim kraljem, pomoću Hristovom i molitvama gospode svoje: svetoga Simeona i svetitelja Save, na veliku hvalu i slavu Bogu, a sebi i sinu svome na velelepno i dostojno ime. Jer Bog se utvrdi posred njih i ne pokolebaše se nikada. Oni su položeni i utvrđeni silom svetoga Duha kao krepki i tvrdi grad, i neoborimi branik otačastva svoga, srpske zemlje. Ovi behu naznamenovani silom kao i rogovi krsta, kojima Hristos sruši njihove neprijatelje, koji se hvale protiv države otačastva njihova, prema bogoduhnovenom organu, sinu gromovu1, koji javlja volju gospodnju, koji reče: „Što beše isprva, što čusmo, što gledasmo, oči naše videše i ruke naše opipaše.“2 Vaistinu, o ljubimici, oči naše, nekih od nas, videše kako se ni u mnogim drugim carstvima ne dogodi da se tolika ljubav gospodnja i neiskazana sila i pomoć ovim bogoljubivim kraljevima zbivala njima u dane njihova života. Jer sile protivnika iščezoše i nestadoše kao snovi onoga koji ustaje, da niko od inoplemenih careva ne reče ni hulne reči na ove blagočastive, po bogoocu: „I neka budu neme usne varljive koje govore bezakonje na pravednika.“
I ovaj gospodin moj, blagočastivi kralj, videvši ovako bežanje cara, grčkoga i obuzeta tolikom težinom straha i užasa da nije imao toliko smelosti ni poslanstvom da mu javi neke reči, jer mu sramota pokri lice što je imao takvo zlomisleno savećanje protiv gospodina kralja. Jer ovaj blagočastivi kralj, rastrgavši silom gospodnjom savete nečastivih i lukavstva, kao i krepki Sampson pobedivši mnoštvo inoplemenika, tako i ovaj blatočastivi kralj odole svima inoplemenicima, sa prevazljubljenim sinom svojim Stsfanom, i hvaleći se govoraše: „Desnica tvoja, Gospode, učini silu, desnica tvoja uznese me.“3 Ovaj dan pun radosti, koji nam učini Gospod; zato se radujmo i uzveselimo u njega4. Jer evo proslavi ime moje, Vladiko, Jer će me od sada smatrati blaženim sva kolena otačastva moga.“
I tako, dok je ovo bivalo, mnogi od slavnih grčke zemlje iđahu ka gospodinu kralju, predajući se njemu sa državama svojim, i te gradove, koje uze ovaj gospodin moj hristoljubivi kralj sa njihovom državom i slavom i bogatstvom, predade nekima od vernih svojih da ih sa silama vojske svoje drže u poslušnosti i raboti, po zapovesti ovoga previsokoga kralja. I kada se tu sa velikom slavom proslavio, i sa prevazljubljenim sinom svojim, da se u mnogim okolnim carstvima ovo čulo divno i preslavno, i kada su se ovi blagočastivi kraljevi vratili od pobede careve sa svima svojim silama u državu otačastva svoga, ostaviše ovoga bezumnoga i nesmislenoga cara u velikom užasu i zlobi, i nije znao kamo da se obrati iz zemlje države svoje. Veliki prorok Isaija reče o takvima, govoreći: „Teško duši njihovoj, jer savećaše zao savet govoreći: Svezaćemo pravednika jer nam je neugodan, i uništićemo sa zemlje spomen njegov“5, ne znajući lukavi, da im se zbiva reč proročka: „Rov izri i iskopa, i sam upade u jamu, koju učini.“6 I po apostolu Pavlu: „Ko će optužiti, reče, izbrane božje.“7 Jer Bog opravda ovoga da, kada se samo spomenulo njegovo ime, ustrašili su se svi zlomisleni slušaoci, koji vojuju protiv otačastva njihova.
Napomene
- Jovan Bogoslov, apostol, za koga se u jevanđelju kaže da je sin groma.
- Prva poslanica apostola Jovana (1, 1).
- Psalam (118, 15—16).
- Psalam (118, 24).
- Knjiga proroka Isaije (3, 10).
- Psalam (7, 15).
- Poslanica Rimljanima (8, 33).