Poglavlje 2
Uoči Ivanja dne, baš tog leta kad će se svaditi pop Vujica i učitelj Grujica — natušti se ozgo kosom iznad sela crn oblak, a sve krklja kao kad pekmez ključa u kazanu. Eto, bome, grada!…
Ustumara se sve živo u selu. Sklanjaju stoku i sve što se može skloniti. Žene iznose pred kuću vatralje, čanke, sovre, raonike, bradve, kašike i sve izvrću — „da grad obiđe“. Dunu već i hladan vetar; učesta sevanje i grmljavina; oblak se nadnese gotovo nad samo selo, poče prokapljivati po gdekoja krupna kap. Već poneka žena stoji na pragu, maše prema oblaku pronoskom, i usplahireno zove kakog obešenjaka ili utopljenika: „Aj, Timotije, aj, Jerotije“, ili kako je već kome ime, „goni goveda na planinu!…“
Nigde nikoga nema napolju; sve se sklonilo igde što živo bilo. Samo pop Vujica uzeo pod pazuho trebnik i petrahilj, pa perja naviše vinogradima.
— Jô mene šta je popu danas! — začudi se jedna žena mašući pronoskom. — Kud će po ovakvom vremenu?
Kad bi da prođe pored škole, ugleda ga učitelj Grujica pa, kao god da mu se nešto slutilo, nape se od smeha — što nikad nije, pa, jedva uzdržavajući se, upita:
— Kud ćeš to, popo?
— Što se tiče na priliku, malo do vinograda — odgovara pop, a izmiče.
— More, beži amo — eto grada! — viknu učitelj jače za njim, i čudno mu bi što ne svrati, kad to nije njegov običaj; ali pop zamače naviše.
Pop Vujica stigao je u svoj vinograd. Poče već po koja gradljika proletati. Pop Vujica stade nasred vinograda, skide čitu i metnu je na jedan čokot, odmota petrahilj i natače na vrat, otvori trebnik i stade čitati molitvu…
Pop Vujica je često čitao molitve kad mu se desi kaka nedaća u malu njegovom. Tako jedanput zanemože mu petoro nazimadi od groznice, a on ti njih lepo satera u svinjac, pa udri molitvaj, molitvaj — i, hvala bogu, samo je četvoro lipsalo, a ono drugo sve ozdravi kao da rukom odnese! Jedanput opet, zagrađujući nešto, ubode se grdnim glogovim trnom usred tabana, da nije mogao na nogu stati; odmah on onako sedećke natače petrahilj pa čitaj, a sve usrkuj, koliko ga boli, pa i tu dosta pomože: nije ni pune dve nedelje hramao na štaci, dok se ubodina ne ognoji i trn sam ne iziđe… Samo jednom, veli, nije mu pomogla molitva. Uteče mu roj, a on natuci petrahilj, pa poteci niz trnjak za njim i čitaj — sav se izgrebe i izubija, ali roj uteče! Nego, tu je on sam kriv — „što je premrsio te nedelje sredu“, i otad se zarekao da neće premrsiti, pa makar zatekao učitelja Grujicu i s pečenim prasetom!
Ele, pop Vujica poče čitati molitvu nasred vinograda.
— Ej, pope, nemoj biti lud! — viče što igda može Živadin iz kuće u brdu prema popovu vinogradu. — Beži, more, batali molitvu, nije ti vajde!…
Aja, pop Vujica čita, ne šali se.
Grad poče češće, udari i pljusak. Pop uze otresati glavom kao da ga čele ujedaju. Bome, gradljike zgađaju dobro u temenjaču! Čak se i Živadin smeje gledajući kako gradljike odskaču od popove glave… Sunu grad još žešće, a moj ti pop mantiju na glavu, pa bež’ naniže; nemade kad ni čitu uzeti.
Kao za pakost opet, ona strana goletna, a nigde blizu kake zgrade da se može skloniti. I hođaše zlo proći da ne naiđe čiča Mitar iz donjeg kraja — onaj što plete košnice — s dve košnice, što ih je u potoku negde gore opleo, pa jednu natukao na glavu, a drugu nosaše pod pazuhom. Kad vide popa u kakoj je nevolji, a on poteci za njim te ga stiže i natuče i njemu košnicu na glavu, pa povika:
— Bež’, bež’, pope, kući! Pogibe jadan ne bio!…