Poglavlje 3
Sutradan — čisto vreme, bože, milina ti pogledati! Učitelj Grujica uranio pa lepo ispekao kafu, pije i gleda u svoju baštu. Vidi, gdešto mu grad juče izrešetao kupus i ostalo povrće — ali tek nije mnogo štete. Pade mu na um kako je pop juče prošao naviše žurno, pa tek pomisli: „Što li ovo jutros nema popa! Čudo, bogami! Eto ja popih i kafu, a njega još nema!…“
Dok eto ti Živadina, nosi jejinu pod pazuhom — živu.
— Dobro jutro, učo!
Učitelj se osvrte, pa kad ugleda jejinu, tek samo pljesnu rukama i uzviknu:
— A joj, gde je nađe, Žiko!… Ih, kolika je!… Blago meni!
— Obiđoh jutros njivu dole u luci. Tek onako zavirih u jedan šupalj panj, kad imam šta videti — bukavac!… Eto, velim, učitelju da ujduriše.
— Baš ti hvala, Žiko!… Ih, blago meni! Dajde, dajde! — reče učitelj Grujica, pun radosti što je dobio tako retku ticu jutros na uranku, pa uze jejinu i odnese da je nekud skloni.
Živadin razgleda ostale već ispunjene tice, i sâm veli: „Bože, kakav ti je ovaj naš učitelj! Raduje se kao dete što sam mu doneo ovu tičurinu!…“
— O, moj Žiko, — reći će učitelj vrativši se u sobu: — ala juče bi žestoka grada!
— Sreća je, učo, te beše na oblak. Nije mnogo štete počinio.
— Vinograde je, mislim, okačio dobro? — Samo je popov vinograd stradao, a oni drugi nisu gotovo ni taknuti… Nego ti je i pop zlo prošao!
I Živadin ispriča učitelju popovo „stradanije“, kako je već sam video ozgo s brda.
— A, zato li njega nema jutros amo! — reče učitelj smejući se.
— More, kako je osakaćen — neće ti dugo doći… Bio sam sad i kod njega — uvratih se da vidim kako je. Kad — on leži u krevetu, a namotao oko glave kojekakih krpetina čitavu čalmu… Gledao sam, još mu nisu splasle čvoruge — sve kao krompiri velike… Smešno i pogledati! Popadija mu gasila ugljevlje, i veli lakše mu malo… Ja, zbilja, pozdravio te je da lepo ujdurišeš tog bukavca. „Baš, što se tiče na priliku — neka ga dobro uredi, pozdravi ga!“
— A video ga i on?
— Video, ja. Popadija nije smela ući u sobu dok ga nisam izneo.