Poglavlje 8
Nenadović je u putopisima voleo da pripoveda o sitnim stvarima koje su prouzrokovale sudbonosne posledice u istoriji naroda i čovečanstva. Tako je na jednome mestu ispričao o onim trima guskama koje su svojim gakanjem spasle Rim od neprijatelja i skrenule „celu svetsku istoriju na drugu stranu“; i o onoj čaši više popijenog vina na bojištu koja je prouzrokovala poraz Mrnjavčevića na Marici; i o krtičnjaku i malom kamenu o koji se konj kneza Lazara spotakao i pao, što je bio jedan od uzroka srpskog poraza na Kosovu; i o onom ispalom klinčiću iz konjske potkovice zbog čega je Luj Šesnaesti bio uhvaćen i sprečen da organizuje intervenciju evropskih kraljeva protiv revolucije, te tako „za sve ukinute ropske zakone, za sve ustave, za sve čovečanske slobode, za sav napredni pokret ljudskog uma, što se u ovom a ne tek u idućem veku dogodio, nemamo nikom drugom zahvaliti, nego onom malom gvozdenom klincu što je ispao iz konjske potkovice“. I dalje, da taj klin nije ispao, Napoleon bi umro kao artiljerijski major i „svet ne bi ništa znao“ o njemu; Mirabo „nosio bi kraljeve skute“, Robespjer bio „vladika u Marselju“, itd.
Ako bi se tim polušaljivim objašnjenjima krupnih istorijskih događaja iz Pisama iz Nemačke tumačio postanak njegovih glavnih putopisa, s nešto više ozbiljnosti bi se moglo reći da srpska književnost duguje zahvalnost zato što ih ima takođe neznatnim, sitnim stvarima i slučajnostima. Tako, na primer, Pisma iэ Italije, bar takva kakva su danas, s onim čime najviše vrede, s Njegošem kao glavnim junakom, nastala su zahvaljujući jednoj neznatnoj i prozaičnoj stvarčici kao što je menica. Pošto je, ogorčen na srpsku vladu, od septembra 1850. g. šetao po Evropi Keln, Koblenc, Majnc, Štrazbur, Hajdelberg, Ženeva, Brisel, London, Pariz i drugi gradovi, on do pred kraj februara 1851. g. još nije ni pomišljao da otputuje u Italiju. A tada, 11 (23) februara, pošlo je jedno zapovedničko pismo njegovoga kuma, kneza Miloša Obrenovića: „Kako dobijete ovo moje pismo, odmah skupite sve Vaše haljine i dođite ovamo u Hajdelberg, no tako se spremite kako ćete odavde pravo u Italiju poći.“
Sa dve Miloševe menice na dvadeset hiljada forinata, sa punomoćjem i nalogom da ih naplati od kneza Leopolda od Salerna, strica napuljskog kralja Ferdinanda Drugog, on je pred prvi april stigao u Napulj. I dok je po Napulju s jedne strane trčao od nemila do nedraga ne bi li naplatio menice i pisao Knezu zvanično suva, poslovna i učtiva pisma, u njemu su se, s druge strane, u razgovorima s Njegošem i u šetnjama s njim u društvu stvarala ona druga pisma, ljudski topla, prozračno, sunčano svetla. Pri povratku kući pisao je krajem jula Milošu iz Beča: „Za sve što sam na ovom mom putovanju u Italiji video i polzovao se ostaću blagodaran svagda Vašoj Svetlosti.“ Prema tome, da nije bilo menica zbog kojih ga je knez Miloš naprečac poslao u Napulj, Nenadović onamo ili ne bi otišao uopšte ili bi otišao nekom drugom prilikom, docnije, kad Njegoša ne bi bilo u Italiji ili ga ne bi bilo u životu. A tada — možda ne bi bilo ni Pisama iz Italije, kao što ih nema ni iz Londona, ili bi ih bilo ali bez njihove najjače draži i najveće vrednosti, bez Njegoša.
Jednom takvom sitnicom mogao bi se objasniti i onaj sudbonosni obrt u njegovom životu i nastanak ostale dve od tri najbolje knjige njegovih putopisa. Kad je 29. maja 1868. g. ubijen knez Mihailo, samo su trenuci bili u pitanju pa da zamišljeni prevrat u zemlji uspe ili propadne: sve je zavisilo od konja. Na glas da je Knez u Košutnjaku ubijen, dva čoveka su pojurila iz Topčidera u Beograd — vođ zavere Pavle Radovanović i stari državnik Ilija Garašanin. Prvi je imao da sa ostalim zaverenicima poubija glavne ministre režima, zauzme s vojskom policijsku zgradu i obrazuje vladu a drugi da mobiliše vladu policiju i vojsku i pohvata zaverenike. Uspeh ili propast zavere zavisio je od toga ko će od njih dvojice pre stići u Beograd — u stvari od tako sitnih, beznačajnih stvari kao što su brzina konjskih nogu i valjanost kola. Zahvaljujući boljoj zaprezi Garašanin je bio brži i stigao pre Radovanovića. Zavera je time bila uništena, zaverenici, među njima i članovi piščeve porodice, pogubljeni. Da je Radovanovićeva zaprega bila bolja, da je zavera uspela, porodična katastrofa ne bi ga zadesila, on ne bi ponovo i definitivno raskrstio sa zvaničnom Srbijom, niti bi razočaran, ogorčen, duhovno skrhan odmah otputovao u Nemačku ni kasnije u Crnu Goru. A srpska književnost tada ne bi imala ni Pisma iz Nemačke ni O Crnogorcima…