Poglavlje 4
Otpre upoznata sa raspoloženjima njenoga urednika, Karađorđevićeva vlada ukazala je Šumadinki izuzetnu počast — nju neće, kao druge štampane stvari, pregledati „običan cenzor“, već glavom popečitelj prosveštenija. Nenadović je u listu imao da kritikuje politiku jedne birokratske i autokratske vlade i bori se za istinu, pravdu i slobodu naroda pod neposrednim nadzorom jednoga ministra, da širi republikanske ideje u jednoj despotskoj kneževini, da se podsmeva ministrima i velikašima kad su oni bili svemoćni u zemlji, da ratuje s policijom i cenzurom u vreme kad je cenzura zbog liberalnih ideja bila pooštrena, a policiji data sva ovlašćenja da udara batine kome sama za shodno nađe.
U rasprostranjivanju slobodoumnih ideja i napadima na sve što je kočilo napredak društva on će se stoga u svima tečajevima Šumadinke od 1850—1857. g. i do kraja života u putopisima i pesmama služiti svojstvima koja su bila prikladna tadašnjim društveno-političkim uslovima, oprobanim sredstvima svih slobodoljubivih, humanistički raspoloženih književnika pod nedemokratskim vladama — duhovitom šalom na svačiji i na svoj račun, humorom punim aluzija na stanje u zemlji, ironijom i satirom. Duhovita šala i humorističan ton služili su mu u tadašnjim prilikama kao svileni omotač za oštri mač namenjen monarhiji i birokratiji.
Njegove raznovrsne duhovitosti, neće, istina, uvek zadovoljiti sve ukuse, u šalama on neće uvek znati da održi meru, ponekad će padati u vulgarnost, češće se spuštati i do običnog lakrdijašenja i šegačenja. Ali se čini da je i duhovitosti niže vrste, koje su sa njegovim sazrevanjem bivale sve malobrojnije, pravio ne samo iz nedostatka dobrog ukusa, zato što bi voleo da se nasmeje, nego sve češće i svesno, osećajući da se u izvesnim prilikama neprijatne istine šalom i humorom mogu izazivati samo izmešane sa duhovitostima od svake ruke. U vreme Šumadinke, kad njegova borba nije imala samo načelno-ideološki već i praktičan značaj, radije je pružao priliku vlastima da o njemu misle kao o duhovnoj šaljivčini, nego kao kakvom opasnom republikanskom prevratniku, da ga drže za šereta pa da može da piše i štampa, nego da ga shvate isključivo kao društveno-političkog satiričara pa da ga ućutkaju. Takvo mišljenje sam o sebi je rasprostirao kad god je hteo da zavara opasne tragove. Poznato je, na primer, da se posle neprilika s cenzurom i policijom zbog Šumadinke 1850. g. on u Hajdelbergu sastao s prognanim knezom Milošem, da je potom obavljao u Italiji neke njegove poslove i s njim o tome vodio živu prepisku. Održavanje veze sa Obrenovićima držalo se u karađorđevićevskoj Srbiji za smrtni greh i zbog toga su u njoj i glave letele. U isto vreme dok je to činio, on je u jednome pismu iz Napulja, upućenom Đorđu Maletiću, posle šaljive izreke „Koliko je lep Neapl — sprdnja je jošt lepša“ dodao: „i boža ti vera, ja ću ti u šali i komediji čitav moj život provesti“ Svakako da ni docnije, posle svog konačnog raskida sa zvaničnom Srbijom, o dvorskim budalama on nije samo zabave radi pričao i sa uživanjem i s poštovanjem koje im inače nije pribavljalo ni njihovo ime ni društveni položaj. „u srednjem tiranskom veku — pisao je u Pismima iz Nemačke — ko je god osećao da ima malo više razuma želeo je da bude dvorska budala; jer u čitavoj državi samo su on i kralj uživali potpunu slobodu govora.“ Oni su morali imati više mudrosti nego drugi ljudi i ministri. Dok se „za svako ministarsko mesto, kad se uprazni, moglo naći stotinama ljudi“, za dvorsku budalu „trebalo je u celoj državi tražiti razumnog i mudrog čoveka“. Pošto su u tim vremenima jedino oni smeli govoriti vladarima pravu istinu, bili su nazvani dvorskim budalama „jer se držalo da pametan čovek neće kralju u oči istinu reći“.
Vremena su se otada bila izmenila, njegova Srbija nije više bila u srednjem veku, a ljudi koji su hteli govoriti istinu nisu više morali biti dvorske budale. Ali vlada u Srbiji bila je još uvek despotska i istina o njoj, demokratska uverenja i slobodna misao mogli su se iskazivati pretežno uvijene u šalu i humor, zadirkivanjem i peckanjem, uz lakrdiju i šegačenje. Što ga je ministar Garašanin proglašavao za komedijaša, a docniji kritičari, Lj. Nedić, Sl. Jovanović, P. Popović, iz neshvatanja situacije ili svesno, na osnovu duhovitosti nižega reda i na osnovu šaljivih, humorističnih načina na koje ga je iskazivao, njegovo slobodoumlje ocenjivali više kao plod nestašluka i lakomislenosti jednog razmaženog beogradskog deteta iz ugledne kuće sa najvišim vezama, nego kao znak prave borbenosti, dubokog ličnog uverenja i ozbiljnosti ideja koje propoveda, to je manje moglo obezvrediti istinitost i iskrenost njegovih slobodoumnih uverenja, a više potvrditi njihovu konzervativnost. Bez toga humorističkoga duha kojim su iskazivane, njegove liberalne misli ostale bi hladne i zaboravljene kao i slične misli njegovih drugova, jednoga Dimitrija Matića i Koste Pukića. A bez tih misli njegov humor ostao bi beznačajan, prazan, bez ukusa i mirisa kao veštačko cveće, kao humor jednoga Koste Trifkovića ili ponegde i humor Branislava Nušića. Humor Ljube Nenadovića crpe svoju snagu i dobija vrednost iz prirode izraženih misli i osećanja, a misli i osećanja stekli su svoju široku popularnost, vršili dugo blagotvoran uticaj i osvojili pravo na književnu vrednost po humoru i stilu kojima su u delima iskazivani.