Poglavlje 6
Nenadovićeva mladalačka volja da lični život žrtvuje borbi za slobodu mišljenja i slobode narodne time je bila slomljena. Kao Dositej, na kog je podsećao blagošću svoje prirode i prosvetiteljskim sklonostima, i on je naivno verovao da je dovoljno biti čestit čovek i iskren rodoljub pa moći raditi za dobro naroda. Stvarnost se postarala da mu te lepe iluzije nemilice razbije. Za razliku od Dositeja, čije su ideje trenutno bile u saglasnosti sa težnjama carske vlade u Austriji, Nenadović je širio uverenja koja je kneževska vlada u Srbiji žestoko napadala. A on, uz to, nije bio sin buntovnika iz borbi za oslobođenje, već sin državnika koji se u mirnim vremenima bogatio i sa svojim seljacima sudio zbog njiva i vodenica. Nije bio od plahovitog temperamenta Jakšićevog ni od čelične borbenosti Markovićeve, nego jedan evropski građanin, smekšan blagim dositejevskim humanizmom i hegelovskom idealističkom filozofijom. Stoga je posle polugodišnjeg rvanja sa strogom cenzurom napustio borbu. Kao sve čestite, meke i blage, a osetljive i idealističke prirode, on je posle sukoba sa ljudima kojima je sudba bila predala upravu. zemlje u ruke brzo bio klonuo, razočaran i potišten, mada je i dalje ostavljao utisak čoveka čiji filozofski mir i dobro raspoloženje ne može pomutiti ništa na svetu.
S potkresanim krilima, s gorčinom u duši (Jer svuda je veće meni bio / Svaki posô žučem zagorčio — pevao je tada), malodušan i s ljutnjom na režim u domovini on je ponovo otputovao u svet, ovoga puta ravnodušan prema svemu, romantičarski razočaran, hoteći „u nemarnost preći“, rešen da se sasvim povuče iz javnog i književnog života.
Zahvaljujući slučajnom susretu i razgovorima s Njegošem, koji je osetio i ocenio njegovo čisto rodoljublje i slobodoumlje, ulio mu nove snage i obodrio „k novome poletu“, Nenadović je svoju malodušnost i klonulost savladao isto tako lako i brzo tu, u tuđini, kao što su one njime bile ovladale u domovini. Njegova rešenost da luta po svetu, da se ne vraća kući, da zabaci svaku narodnu brigu i ne prihvati se nikakvoga posla (tada je pisao: „Ja sam se rešio da dokle god mogu ovako po volji guditi, da se ne primam nikakve dužnosti“ ), raspršila se u dodiru s Njegošem kog je s ljubavlju slušao kako govori i gledao već sasušena i sagorela od narodnih i nacionalnih briga. Postiđen pred bolnim pesnikom-vladarom zbog svoje malodušnosti i nemarnosti prema narodu i naciji, on se na Njegošev savet (Hajde doma, dosta s’ putovao!) vratio kući započetim poslovima sa željom da Vladika učini da on, Nenadović, odsada više ništa ne štedi za srpstvo i da peva samo „ono srpsko što je“.
Godine 1851. Nenadović se vratio u Srbiju drukčiji no što je bio kad je iz nje otišao. Svojom moćnom ličnošću Njegoš je u Italiji izvršio na njega još neispitano veliki uticaj, ispreturao sve planove i odluke s kojima je bio krenuo u svet, vratio ga u domovinu, obodrio za nove napore na dobro zemlje i naroda, ponovo mu stavio pero u ruku, ali i znatno omekšao opozicioni stav prema Karađorđeviću i njegovom praviteljstvu. Suprotno ranijoj rešenosti da ostane nezavisan i slobodan, po povratku kući ušao je u državnu službu, uključio se u birokratiju kao činovnik u Kneževoj kancelariji i po ministarstvima, kao sekretar poslanstva u Carigradu i, pod Obrenovićima, kao načelnik ministarstva prosvete. Obnovio je tada i Šumadinku, ali će ona biti nešto blaža u kritici, nosiće „samo slogu i želju ka opštem dobru“ i
. . . trudiće se svagda,
Da po opštem mneniju se vlada.
Dugi niz godina, od 1851. do 1868, on će se nalaziti u jednom neprirodnom, lažnom položaju, u neizravnatoj protivrečnosti između službe jednoj despotskoj vladi koju nije voleo i svoje demokratske, slobodarske, republikanske ideologije koju ni za trenutak nije napuštao. Posledice te protivrečnosti ogledaju se i u tome što je njegovo slobodoumlje postepeno dobijalo sve manje neposredne, praktične, a sve više apstraktno-ideološke vidove borbe.
Taj sukob između društveno-političke stvarnosti i njegovih najlepših unutrašnjih uverenja razrešiće se njegovim konačnim raskidom s njom, njegovim drugim razočaranjem i nepovratnim bekstvom iz društva, u osamu, u književne sfere i u prijateljstva van svoje zemlje.
Ako se kao neposredan povod prvom privremenom povlačenju iz javnog života između njega i političke stvarnosti u karađorđevićevskoj Srbiji pojavila „smrt“ jednoga humorističnog lista, kao uzrok drugome povlačenju iz života u obrenovićevskoj Srbiji stala je prava smrt, ljudska krv i ljudski grobovi: streljanje rođenoga brata i dva druga člana njegove porodice zbog učešća u zaveri protiv kneza Mihaila. I pored sve oglašene veselosti, njegove dobroćudnosti, filozofske smirenosti i nastojanja da sve u životu shvati sa šaljive strane, on ovoga puta, najozbiljnije otrovan i očajan, napušta i službu i Beograd da im se nikada ne vrati, putuje ponovo u Nemačku i u svoju drugu otadžbinu, Crnu Goru, ili živi osamljen u rodnome kraju pišući dve poslednje, najzrelije knjige svojih putopisa i pripremajući, jedno za drugim, dva izdanja svojih sabranih dela. I kao epilog — čudno zaveštanje da mu o sahrani oko svežega groba omladina zaigra kolo umesto plača, što je jednog snežnog januarskog dana 1895. g. zbilja i učinjeno.