Poglavlje 7
Iz jedne više prosvetiteljsko-političke nego književno-umetničke prirode ovoga pisca potiče i druga velika ljubav: putovanje po stranim zemljama. Mada je u njima uživao i znao da se divi lepim predelima i gradovima koje je video, svoja putovanja on nije hteo da shvata kao zabavu dokonih, kao sredstvo za razbijanje dosade bogatih, kao razonodu za razočarane ni kao lek za očajnike. I mada je osećao lepote i vrednosti umetničkih dela i imao nežne ljubavi prema drevnim znamenitostima, on u putovanjima nije tražio ni izvore osobitih doživljaja i utisaka, ni vrelo za umetničke inspiracije. Kao za Dositeja, putovanje po svetu bilo je i za njega „najlepša i najveća škola“, izvor znanja o svetu i poznavanja ljudi i prilika u kojima oni žive. „Cilj svakog putovanja — govorio je on još u ranim Pismima iz Grajfsvalda — treba da je nauka i iskustvo.“ On nije putovao kao umetnik koji svet oseća i osećajno doživljuje, već kao filozof i prosvetitelj koji sakuplja znanja i umuje o ljudima i svetu. Njega je svugde na putovanjima više zanimao čovek s kojim je hodio nego priroda kroz koju je hodio, više sudbina ljudi nego lepote njihove zemlje, više društveno uređenje nego čuda prirode, više narodna istorija nego geografija.
Shodno svrsi njegovih putovanja, njegovi putopisi nisu mogli biti umetnička slika viđenog, već su najviše izraz njegove ličnosti i njegova duha, njegovih pogleda na svet i njegovih misli. Kao da se držao saveta onoga Švajcarca koji mu je govorio da snežne bregove i čarobne predele može videti svugde, a da demokratsko državno uređenje i društvene ustanove može videti samo u tadašnjoj Švajcarskoj. Zato u njegovim putopisima nema mnogo, naročito ne umetnički uspelih opisa prirode, njenih čudesnih, čarobnih lepota ni veličanstvenih prizora u njoj. Zato on u njima sa više uživanja i živosti priča o slobodoljublju Viljema Tela nego o čarobnosti Lemanskog jezera, radije o ljudskim pravima tadašnjih Švajcaraca nego o strahotnim lepotama njihovih Alpa; više o osobinama raznih naroda čije je putnike sretao nego o rajnskoj dolini i ubavim četinarskim šumama; ili više o Crnogorcima, njihovom čojstvu i junaštvu, nego o kamenitoj Crnoj Gori, i više o njenim knezovima nego o Lovćenu; ili više o jednom Njegošu nego o celoj Italiji. Jer je bio čovek više od duha nego od osećanja, više filozofska i prosvetiteljska nego lirska pesnička priroda. Otuda njegovi putopisi i nisu umetnička dela, već pre ispovesti i slika čestite i duhovite, pametne a uvek dobro raspoložene i simpatične ličnosti njihova pisca.
Kako se u životu pa i u književnosti ništa ne javlja odmah završeno i odmah savršeno ni svi Nenadovićevi putopisi nisu ni podjednako zanimljivi niti su jednake vrednosti. Oni sa putovanja do 1850. g. (Jedan dan putovanja mog po Srbiji 1845. godine, Pisma iz Grajfsvalda, Pisma iz Švajcarske i Pismo iz Pariza) razlikuju se od onih iz drugoga perioda i po predmetima o kojima piše, i po načinu na koji to čini, i po znanjima i iskustvima, i po mislima, i po humoru i stilu.
Mada i u ovima, naročito iz Švajcarske, ima prijatnih stranica, zametaka onoga što će činiti glavnu draž njegovih potonjih knjiga, oni u celini nose sve jasne znake početništva u jednoj književnoj vrsti koja u našoj književnosti nije imala pravih tradicija. Tu se on ogleda pretežno u onome u čemu je inače njegova glavna spisateljska slabost — u opisivanju predela i mesta, u slikanju prirodnih lepota i njenih strahota, u opširnom pripovedanju doživljaja, banalnih detalja, o malim a skupim ili obilnim a jevtinim obrocima hrane po turističkim restoranima u Pruskoj ili Švajcarskoj. U njima još nema ni one zrele rasuđivačke moći ni stilske veštine da umesto naracije pruži sažetu karakteristiku, kao što će činiti u docnijim pismima ili kako će činiti njegov putopisni sledbenik Dučić („Švajcarska je fatalno postala drumska gostionica“, a stranac za Švajcarca „mušterija i kirajdžija“). Ako tim putopisima ne daju punu vrednost umetnički opisi prirode, a oduzimaju im je početničke neveštine u pričanju o ljudima i događajima, izvesnu zanimljivost pribavljaju im mladalačka vedrina, bezbrižnost i bezazlenost, poneka iskrica humora, poneko duhovito zapažanje i valjana misao protiv kraljeva i papa — nagoveštaji onih osobina kojima će se odlikovati njegova potpuna, dovršena ličnost i dela njegove zrelosti.
Glas u književnosti i popularnost u čitalačkoj publici on je stekao i održao trima putopisnim knjigama (Pisma iz Italije, Pisma iz Nemačke i O Crnogorcima) koje su nastale kao plod njegovih putovanja posle 1850. g.