Glava deveta
Iz nje će čitaoci videti kako nesrećni kir Geras polako počinje dobijati zadovoljenja.
Prošlo je već šest godina od onog oglasa Pinosavčeve žene u zvaničnim novinama, a kir Geras je jednako onako sam. Oseća se ostavljen, uvređen, prevaren i prezren od ostaloga sveta, pa zato i on sam ne traži, ne prima i ne poznaje nikoga. Ni za sinove ne razbira i odbija sve njihove pokušaje za izmirenje. A sinovi mu se kaju, gorko kaju, i jedan i drugi, ali naročito stariji, Aristotelos. On se već i oženio onom svojom mašamodom, preveo je u našu veru, izrodio s njom već petoro dece; ona drži i dalje radnju, koja lepo napreduje, a on postao u službi primeran i doterao do lepe plate, od koje pomaže i oca. Šalje mu redovno, ali se ne javlja, jer ne sme, ne kaže da je to od njega, nego samo veli: „otplata od jednog starog dužnika“. Kir Geras prima, misli da mu to šalje kakav pokajnik, onaj Pinosavac, i blagodari bogu, kori samoga sebe što je rđavo mislio o ljudima i priznaje da su ljudi ipak dobri. Mlađi, Ksenofon, oterao harfoniskinju prošlo tri godine, osvestio se, pregnuo na posao, i s njim bi kir Geras zadovoljan bio da hoće samo što da čuje o njemu, ali neće; čim mu spomenu Ksenofontovo ime, odmah zapuši šakama uši, jer se naučio samo rđavo da čuje o njemu, pa se boji da što još gore ne čuje. A međutim, Ksenofontu nije sad ni do čega, a najmanje o avantura i skandala. Oženio se jednom siroticom, a plata mu mala, nije dosta ni za dvoje, a kamoli još za dvoje dece. Stoga je morao počešće uzimati na zajam. Pomagao ga je i brat, ali kao brat nije tražio natrag. Ksenofon se snebivao i stideo i pozajmljivao i od ujne Kleopatre počešće omanje sume, koje je zadugo redovno i tačno plaćao, — dok nije zagazio u veće sume. Tada je malo zapelo, jer nije uvek sve vraćao; nekad pola, a pola ostane dužan. Tako se sve više uvaljivao u dug, i suma rasla, dok nije narasla na trista pedeset dinara. I onda je — kako to već uvek u takvom slučaju biva — počeo najpre izostajati, a posle i izbegavati ne samo ujnu Kleopatru nego i ujaka Antanasa i svu materinu rodbinu, a kad je nekoliko puta opomenut i prekoren, odgovorio je osorljivo i uvredljivo i tako sam sebi zatvorio vrata u toj kući.
To mu je tek posle nekog vremena teško palo. Želeo je da se pomiri, ali mu je nemogućno bilo; prvo, što nije imao otkuda da plati, i drugo, nije znao kako će ga primiti. Ujedared iskrsnu sreća iznenada. Dobije na lozu nekih hiljadu dinara. I prvo što mu je palo na pamet, bilo je da plati ujni dug. Ali mu je mnogo bilo i za tim stalo da mu ujna i oprosti uvredu. Mislio je neka dva-tri dana dok nije smislio šta će i kako će. Seti se da bi najbolje bilo da upadne u kuću, plati dug i kakvim važnim poražavajućim glasom zabuni sve, da se i ne sete onoga ranijeg.
Tako i učini. Izbroja trista i pedeset dinara i krenu se tamo.
Uđe u kuću sav snužden. Svi se zgledaše kad ga videše. Ne reče ni reči, nego samo metnu na sto pred ujnu novac i reče joj kratko: „Izbroj je l’ sve?“ Zatim klimnu glavom, niti se rukova, niti pozdravi s kim, nego, i ne sačekavši da ga ponude, sede na minderluk i zari glavu u šake. Oni ga svi gledaju. On izvadi maramu, okrenu glavu i prevuče maramom preko čela i očiju, pa opet zari glavu u šake i ćuti. Domaći ga gledaju i najzad ga oslove, pitaju ga šta je, šta se zbilo, da nije kakva nesreća. Samo ujak Antanas ga ne pita, sluti da opet ne bude kakav deficit ili falsifikat. On dugo ćuti, ništa ne odgovara, dok naposletku, prošapta:
— Izgubili smo ga… Nećemo ga više videti!… Ode bez blagoslova… bez oproštaja…
— Šta je, šta je bilo? — graknuše svi.
— Velika nesreća! — veli Ksenofon.
— Govori: šta je? — pitaju svi, a ujak Antanas sav se skupio, sluti nešto i već smislio da kaže da je sav novac uložio u neka preduzeća.
— Eno, u čaršiji… samo se o tome govori, tu sam i ja čuo… kao grom da me je udario. Umro…
— Ko? Ko je umro?
— Geras!… otac…
— Geras!… Lele! — zajaukaše svi.
— Da, davno se već živ zakopao, a sad je i umro…
— Pa jesi li bio tamo?
— Ne… nisam… Čim sam čuo, prvo sam amo do vas dotrčao…
Uznemiriše se svi i rastrčaše po kući. Iako sami nisu ništa krivi, jer je on sam tako hteo, ipak prebacivahu sebi što ga tako napustiše da umre sam kô kakav vandrokaš Švaba; kô da nije krštena duša! Pohitaše odmah pokojnikovoj kući svi. Ujak Antanas ode u telegraf da javi poznanicima i u zemlji i u inostranstvu.
Za nekoliko minuta znao je sav komšiluk, a za pola sata prošao je taj tužni glas kroz celu varoš. I kad se krenuše pokojniku, ko god ih je sreo, svaki ih je začuđeno pitao: je li mogućno da je kir Geras umro; je li bolovao i je li ostavio testamenat kakav?