Glava sedma
U njoj se kir Geras još bolje nego u glavi šestoj uverio kako su se u svetu vremena i uloge među narodima izmenile, ili: varvarin Milisav Pinosavac i Jelin Geras Epirođanin.
Jednoga dana dođe kir Gerasu gazda Milisav bakalin i mehandžija na smederevskom drumu koji se još kraće u narodu zvao i Milisav Špekulant jer kupuje i trguje na veliko kožama i šišarkom. Bio je nekada šegrt i kalfa kod kir-Gerasa, duhovno čedo njegovo; što zna, od njega zna; što je čovek trgovac i viđen, ima njemu samo — kir-Gerasu — da blagodari, i zato mu i radnja iz blagodarnosti nosi firmu „Trgovina kod vrednog Jelina“, sa vešto namalanim starcem (koji treba da je kir Geras) kako broji dnevni pazar, naslagano zlato, srebro, kamara bakra i kamara banaka. Kad uđe, sede na jedan džak i presamiti se malo. Posle kraćeg raspitivanja o ukućanima, kako su, jesu li svi živi i zdravi, pređe gazda Milisav na stvar i reče zašto je došao. Ispriča mu kako ima dosta nepokupljene veresije, a ima, veli, jedan veliki plan, ali mu treba novaca; a za novac muka, seljaci ne plaćaju jer je vreme porezi, a za taj njegov plan treba mu malo veći kapital, veli, pa da zaradi za kratko vreme dvesta i trista na sto. Pa je, veli, došao do njega, kir Gerasa, da traži saveta od njega kao od svog negdašnjeg gazde, i upravo roditelja i učitelja i dobrotvora svog.
Gazda Milisav Pinosavac mu je i dosada češće dolazio, tražio saveta i novaca na zajam, upravljao se po savetu i vraćao mu tačno i pošteno omanje sume. Pa tako i sada.
— The! — poče kir Geras — kakav savet da ti dajim? Ti si pametan bio i kod men’ jošte kako kalfa, i kako jedan s trgovački čes’ čovek!… Što me pitaš za sovjet, kako da ti kažem, kad si ga sam već kazao, kad si rekao da ti treba kapetal!… Da me deca ne istrošiše… ja da imam pari… pa da ti dadem u četiri oka, na čes’, kako u stari zeman davaše trgovac tr govcu, kako u ono staro Gutino, Antulino i Kutulino vreme što beše, — ama ga sad nema onakvo prijateljstvo i poštenje jedno!… Ama ja para nemam deca me izedoše… Ako znaš kude ima neke pare kaži i meni, — zajedno da idemo da tražimo, pa je li ja tebi, je li ti meni da i zajmiš!… Kašiku krv da ti natočim, ako ti je pomoženo, — uverava ga kir Geras — ama pare nemam. Oskudno vreme! Pojeli prirezi, akciz na pike, takse, kontrolne mere, kantardžije… A da imam, sag da ti dam! Evo, evo ti ključevi, otvori sam kasu, sam vidi; ako ima — da podelimo!… Jatos rafos, — jatos tefteros! — veli kir Geras i pipa se i traži po džepovima ključeve.
— A da ne da bog, gazda-Đerasime! — odbija gazda Milisav. — Da ne da bog! Do tog stepena, što rekli, nismo, fala bogu, došli! A jes’, jes’, verujem što kažete, kâ isto i ja za vas što bi’ ravnim načinom učinio, i, što kažu, nema te žrtve koje ja isti ne bi’ podneo za vas…
— Verujem, verujem, gazda-Milisave! — teši ga kir Geras.
— I ako, ne daj bože, — veli Pinosavac— ustreba vam kadgod kakva pomoć, da nas ne obiđete, gazda-Đerasime!… Jer do boga će mi biti krivo, ako ja ne važim kod vas kâ jedan zaista prvi vaš prijatelj… Boga vam neću nazvati ni primiti, — slobodno mi se i ne javljajte više! Dakle, kako reko’, ako vam štogod kad u nevolji ustreba (zašto ne zna čovek šta nosi dan a šta noć!), a vi se samo… ja… samo se, što kažu, javite… izvolite kâ u vašu sopstvenu kesu i kasu… ja l’ tako, ovaj… potpis kakav na mjenici ako vam treba, slobodno, vala, ja sam na biljezi, i ne ustupam…
— Fala, fala, Milisave! Ne daj, bože, da se strefi štogod, a prvo tebe ke da…
— Pa sam došao, — prekide ga gazda Milisav — kâ velim, vas ne košta to ništa a meni će kodža mi ti spomoženo… Imam snabdjenu s potpisima mjenicu; ja i još dvojica; trgovci jaki, plećati, rade s glavnom čaršijom, i, što kažu, i sa samom Peštom… dakle nemate se čega bojati!… Pa mi tamo u zavodu rekoše da bi dobro bilo još jedan… tek, rekoše, dike radi, onako jedan pobolji, čestan i ugledan… A ovo su sve jedni jaki ljudi… Evo: gazda Ljubisav Trnavac, ima vabriku kreča. Evo drugi je gazda Petronije Kožetinac, dužno mu pola okruga (da mi je samo ono moje što on na ažiji dobije!)… Ama, znaš, malo podalje im radnje, ne mešaju se sa inteligencijom; više su jedni, znaš’ ’nako seljački ljudi, — pa ih zavod i ne zna, a i oni zavod ne znaju, — nije im bilo potrebe, ne oskuđevaju!… Pa kâ velim, a i oni mi u zavodu kazaše: „Uzmi kir-Gerasa Paskalina, vele, a ove onda slobodno sikteriši. Uzmi kir-Gerasa, ako ga, vele, poznaješ, i on tebe ako poznaje.“ — Kako da ga ne poznajem. velim im ja. Ja što sam čovek i jedan trgovac i što drmam sada, to je njegova, velim, zasluga. On je, velim im ja, prvi ulio u mene ovaj moj trgovački duk, koje ću mu ja zato, dok sam živ, biti večito blagodaran. I da sam se podelio s braćom, reko’ ja, ja bi’ vala, batalio i ovo moje prezime i uzeo kir-Đerasimovo prezime, — toliko ga ja čestvujem i kadar sam, velim, toliko da mu budem blagodaran. Tako mi današnjega dana, — kune se Pinosavac — ne video sutrašnjega sunca, ako, eto, baš tim istim rečima nisam im kazao!
— Hehe! — trlja zadovoljno ruke i odobrava mu tronuti kir Geras.
— Ne znam ja kir-Gerasa, nego ćete vi da mi za njega kažete! — nastavlja Pinosavac. —
— Jeo njegov leb tolike godine, bio šegrt, pa kalfa. Ja mu očuvo njegovog Ristu (Aristotela), ljuljao ga, pravio mu kolica od kore od lubenice, pucaljke od zove, i učio ga da ide, i da psuje srpski, — pa zar sad ja da ne znam gazda Gerasima i on mene da ne poznaje?!… I juče baš sretete me gospodin Rista, vaš, pa viče preko sokaka: „Kaži veli Milisave: Pop kopa bob; kô pokopa popu bob!“ Znaš, ja sam ga to onda učio; on se pleto i mučio da izgovori. A on se još i sada seća, pa mu još i sad smešno kad god me vidi. „Vidiš li veli Milisave, kako sad mogu da izgovorim kâ i ti!“ „Možeš ti, velim mu ja, nego i ja, a, vala, i lasno ti je, velim mu ja, kad imaš onakva oca!“ „Ja, vala, ne tražim boljega!“ veli on.
— Hehe! — smeje se ganuti kir Geras. — Moj Aristotelos dobro dete… Dobro dete!… Bike banćer, banćer ke bidne…
— Pa bi’ vas molio, gazda-Đerasime, da ovaj, ja… da date vaš potpis… A, što ’no maločas reko’, vas ništa baš ne košta, a meni čini i jednu čes’, a i spomoženo mi je!…
Kir Geras se počeša malo po potiljku. Uznemirio se prilično, otimao i praćakao. Ali Milisav navali na nj i ponovo mu spomenu raniju službu svoju u njegovoj kući, i time ga već prilično savlada, a kad se još kir Geras setio Milisavljeve firme, koja je njemu, istom kir-Gerasu, u počast glasila „Kod vrednog Jelina“ — samo zapita: kolika je suma?
— Osamnaes’ ’iljada dinara! — izvali i odahnu gazda Milisav, vadeći u šamiju umotanu menicu.
Nije lako bilo kir Gerasu. Ali setivši se svega, a imajući dobro mišljenje o gazda-Milisavu Pinosavcu, potpisa mu menicu.
— E fala, gazda-Đerasime — reče Pinosavac, i pozdravi se i ode veselo, ostavivši kir-Gerasa malo zamišljena, sasvim kao ono u pesmi:
Ode Marko drumom pevajući,
Osta Musa nogom kopajući.
⁂
Ne prođe ni tri meseca, a jednoga dana upade Aristoteles sav usplahiren u dućan i pozva Gerasa na stranu. Zapita ga za gazda-Milisava Pivosavca, i mada se Geras otimao, kaže mu sin da zna sve, i da nije zato došao da ga pita nego da mu pročita nešto. Uzme i razvi jedan broj zvaničnih Srpskih novina i poče mu naglas čitati ovo:
Javljam građanstvu da sam otvorila ovde u Beogradu, na smederevskom drumu, kolonijalnu i bakalsku radnju, i protokolisala sam je kod Trgovačkog suda pod firmom: „Jelisaveta Mil. Petrovića Pinosavca“. U istu radnju uzela sam za delovođu moga muža Milisava Petrovića Pinosavca, s tim da se iz nje niko ne može kako za njegovo ranije tako i za docnije dugovanje naplaćivati. Pošto to Trgovački sud traži, to objavljujem ovo trgovačkom svetu.
Jelisaveta Mil. Petrovića Pinosavca
Odobravam postupak moje žene ili supruge.
Milisav Petrović Pinosavac,
delovođa radnje
— Eto to piše u zvaničnim novinama. Crno na belo. Nesumnjiv fakat, jer su zvanične — veli Aristoteles.
Kir Geras se samo spusti na stolicu kao posečena grana.
— Bankrot? — prošapta nesrećni žirant.
— Bankrot! — ponavlja sin, i čita mu još jedared pasus: „s tim da se iz iste niko ne može kako za njegovo ranije tako i za docnije dugovanje naplaćivati“. Dakle, kaže: ni ako mu docnije ubuduće, što pozajmiš, nećeš se moći naplatiti.
— More, kakvo buduke, — prošlo i ranije samo da naplatim!
— He, ti sad gledaj kako znaš!
— More oke da mi plati! Za celo svet da je bankrot, meni ke da plati! — teši se kir Geras.
Ali zato ipak odmah po podne diže se Geras do Pinosavca. Ne nađe ga u dućanu i ne izvesti se ništa više do ono što je iz novina doznao. Osvrnu se i pogleda na dućanska vrata, i vidi novu firmu, koja glasi: Trgovina J. Milisava Pinosavca, samo toliko, a od „vrednog Jelina“ sa ranije firme nema ni traga ni glasa; nema ga kao da ga nikada nije ni bilo!
„Jemac, platac“, veli poslovica, i ona se strahovitom težinom svojom ispunila i nad kir-Gerasom. Ni pare nije mogao spasti, jer i ona druga dvojica, i Trnavac i Kožetinac, učiniše isto kao i Pinosavac, postaše obojica delovođe u radnji svojih žena, i kir-Gerasu, što rekli u čaršiji, ostade šupalj nos do očiju. I što je još gore, to je povuklo za sobom još i mnoga druga plaćanja i podrmalo silno glas kir-Gerasov u trgovačkom svetu.
To ga je prosto prepljeskalo, ubilo. To je bilo za nj i velika nesreća u čaršiji i velika sramota među Grcima njegovim. kô da ga prevari! Sama ta pomisao bila je strašna za nj. Da mu je to učinio kakav vilajetlija, kakav Grk, ili neki Čifutin, bila bi i ostala nesreća, ali bar ne bi bila sramota! Jer iako su Grci daroviti i pametni, iako je on Grk, — ima Grka i pametnijih i najpametnijih, pa — rezonovao je kir Geras — nije ni čudo da pametniji prevari pametnoga! A tako isto ne bi mu sramota bila da ga je i Čifutin prevario: Čifutin će i đavola prevariti, a kamoli Gerasa Grka! Ali da ga prevari Srbin, seljak, neki Milisav, i to još Pinosavac! To mu ne mogaše oprostiti sva glavnočaršijska i dorćolska Jelada.
Svi ga okrivljavahu i kritikovahu. Niotkuda utehe. Pa da je našao utehe bar kod svojih sinova! I oni ga kritikovahu. Mesto da ga teše, oni ga samo ljute. Sad nađoše da mu vrate milo za drago! — Jedno veče dočeka kir Geras od svojih školovanih i učenih sinova (pored svakodnevnih usmenih) još i jedan težak i nepravedan pismen prekor. Nad svojim krevetom pročita napisanu, uramljenu i obešenu izreku, ali ne blagu izreku od kakvog Hilona, Talesa ili Pitaka nego Karadžića Vuka poslovicu koja je grubo glasila:
„Teško nogama pod ludom glavom!“