Glava treća
Ona je produženje prošle glave. U njoj će se lepo videti kakav je kir Geras bio kao Jelin, kao bogomoljac i kao domaćin.
Eto takve je stvari slušao posvednevno kir Geras; svakoga dana nešto drugo, novije i čudnije slušao je, ali nije pamtio, jer je više motrio da im napuni praznu čašicu i da zapamti koliko je ko popio, nego da im pamti pričanja njihova. Ali ipak bilo je koristi za nj od toga, jer je prijatno i lako provodio dane. I zato mu se mililo radnih dana, i brzo mu prolazilo vreme, mnogo prijatnije nego nedeljom i praznikom.
Tada mu je najteže bilo, a od sviju praznika najteži mu je bio i valjda najduži dan mu se učinio 14. januara, na Svetoga Savu. Da se i taj dan slavi i praznuje, to mu nikako nije išlo u glavu, ni njemu, ni onim silnim Grcima (i Cincarima) kojih je bilo u Beogradu. Kao šegrt i kalfa samo se čudio, ali kao svoj gazda on se sada jednako i čudio i ljutio. Uvek je smetao s uma taj dan, — kojega u njegovom grčkom kalendaru nije ni bilo zabeleženo ni crnim ni crvenim slovima— i tek uoči praznika, kad mu kažu i opomenu ga, a on samo duhne na nos, zavali glavu, zažmiri malo, pa veli:
— Kako može srpsko svetac da bude? Srbin — da se posveti! — Pa stane ređati na prste:— Može da se kaže i zove: Agios Sosontios, Ilarios, Agios Agapios, Polikarpos. Moži Agios Tarasios, Fefronios; ima i Sveti Sava — ama Jerusalimski, ej, Jerusalimski, a neje Novopazarski! Ima takvi sveci i može da bude, zašto ima forma… ama Rastko, Racko… kako moži Racko da bude svetac, — Sveti Racko da se kaže?! Jatu, evo, — veli, pa iznosi grčki kalendar i pregleda s ostalima: traže Svetoga Rastka, i naravno, ne nalaze ga. — Evo, nema ga, nema; zašto ne moži da bude, zašto nema forma! — veli i treska ljutito kalendar. — Forma nema… Srbin da budi pustinožitelj, svetac čudotvorac, velikomučenik i ugodnik božji! Kakvo je čudo učinio? Eli ubio aždaju, kako sveti Đorđije? Neje!… Eli išao serbez preko moru kako po car ski drum… kako sveti Nikolaj?… Neje! Eli stajao na jednu nogu dvadeset godini kako Alempios Stolpnik? Neje… Eli je blagoslovio maslinku da bude drvo Gospodnje i prokleo vrbu da nema ploda? Eli naterao đavola da izbljuje šest pojedene dece od sestru Meleliju, kako sveti Sisoje što uradi? Neje!… Ne može, zato neje!… Ima li Srbin zato? Nema! — pita se jednako i odgovara kir Geras. — E, onda, kako može Srbin da bude svetac?…
Tako se razgovaraju Grci, i, podbodeni od kir Gerasa, čine se nevešti i štrajkuju protiv kanona i kanonisanih svetaca, ne idu u crkvu, ali ne smeju ipak da otvore dućane toga dana, jer pamte kako ih je cepnuo knez Miloš svakog sa po nekoliko oka voska i tamjana. Od toga doba gunđaju, istina, ali se još od Svetoga Stefana Arhiđakona raspituju i pitaju Srbe komšije: „Kad je ono vase Sveti Sava?“1 I zatvaraju dućane, gunđaju u zatvorenim dućanima, i slute i predskazuju poslednja vremena po svetu pravoslavnu crkvu.
Takvih, dakle, prazničkih i svih nedeljnih dana kir-Gerasu bilo je najteže, kao već svakom i vrednom i radenom čoveku kome je vreme novac, a besposličenje raspikućstvo i smrt. Osećao se tada sasvim sam, jer kir Geras nije držao ne samo kalfe, nego ni šegrta, pa da je kolik’ pesnica, a sve zbog teških i oskudnih vremena, i zbog pokvarene nepouzdane mladeži tadašnje, kako se on izražavao.
Nedeljom pre podne bilo mu je još i kojekako, jer je redovno išao u crkvu. Stajao je obično tamo gde tutori stoje i pomagao im; pripaljivao i prodavao sveće, brojao pazar i slagao u gomilice one razne vrste novaca, i to mu godilo, zavaravao nekako sebe, i tako mu se činilo da ne dangubi. Nosio je ponekad i tas (iz poštovanja davali bi mu da nosi onaj prvi tas), a kad je punija crkva, otišao bi za pevnicu i zapevao bi Heruviku, ali onu grčku: „I ta Heruvim mistikos ikonizontes“, kao što je, opet, uvek cele službe pevušio tiho crkvene pesme (naravno, opet sve na grčkom jeziku); a kad bi pri kraju đaci zapevali, i on čuo ono: „Ton despotin će Arhierea imon kirie filate: Is pola eti Despota“, ker Geras bi bio sav blažen i topio bi se tada od rajskih milina, čujući jedva jednom i malo grčkog pjenija. Osećao se zadovoljan i naknađen, i tešio se; jer, iako je dugo čekao, ali je bar najslađi događaj naposletku dočekao, i tada bi, pomešavši se u svitu mitropolitovu, ponosito izlazio iz crkve, jer mišljaše u sebi: ma kako varvari počeli, moraju grčki da završe!
Ali nedeljom posle podne bio je u očajanju od duva vremena. Nije odlazio u kafane da igra mice ili žandara, nije mario da ide u Topčider ili na Vilinu vodu, u Bulbul-dere, kao što je drugi svet išao; u Čitalište mogao je, ali nije hteo, jer nisu držali ni jedne grčke novine, nego je sedeo pred dućanom, preturao preko prstiju svoje brojanice (kojima je svake godine kupovao po jedno ćilibarsko zrno, zato su onako nejednaka bila) i gledao mimoprolaznike, i otpozdravljao ih pažljivije i toplije ako su Grci, a nemarnije i hladnije ako su inorodni. Ili bi se šetao po zatvorenom dućanu i razgovarao se sa svojim mačkom, koji je dremao i preo na tezgi.
Taj mačak mu je bio jedini drug i prijatelj, nerazdvojni prijatelj, s kojim se razdvajao samo na kratko vreme, naime kad bi ga pozajmio kome (a pozajmljivao va je svojim Grcima onako u četiri oka, a Srbima na revers) na dan-dva u magazu zbog pacova i miševa; ili kad bi se sam mačak po neispitanim i večnim i nepromenitim zakonima prirode u februaru — kad se obično po krovovima čuju oni svakom poznati mačji madrigali — sam sebi dao odsustvo i vratio se posle nekoliko dana ponizan i miran, a sav izgreban po nosu i sa iscepanim ušima, koje i nisu već više ni naličile na uši nego na dve kvasle. Pa i pored svega toga bio je to dobar i vredan mačak iz čestite trgovačke Papa-Naskove kuće. Kir Geras ga je naročito tražio i mnogo mu je stalo da se tako, tako reći, na neki način sprijatelji i orodi s jednom glavnijom i uglednijom kućom i firmom posle, još i stoga je voleo da ima mačka baš iz grčke, a ne iz srpske kuće, što su u srpskoj kući obično svi gurmani; tu se kolje, kuva i mesi malo koji dan da ne. Svi ukućani i često i mnogo jedu preko dava, pa se time i mačak obično ošteti i pokvari u karakteru svom; jednako masti brke, jede mastan i papren đuveč i druga tome podobna jela, i postaje trom, len i apatičan prema onoj žgadiji radi koje je jedino i stvoren. Ukratko reći, živeći među Srbima, obično postane i mačak len kao i Srbin; isti taki dembel i leventa, s jedinom samo tom razlikom što se ne vucara, ne karta i ne pravi dugove po kafanama. Eto, zato je kir Geras više voleo grčkog nego srpskog mačka, i zato je bolji mačak iz grčke nego iz najbolje srpske trgovačke kuće.
S njim se kir Geras nedeljnoga dana posle podne najbolje provodio. Razgovarao se s njim, i to na grčkom jeziku, i time ulio u nj grčki duh, tako da mačak posle toga nije ni vermao srpski jezik; mogao si mu koliko hoćeš vikati: mac, pis, i šic! — on se nije osvrtao kao da se to njega i ne tiče. Jer i kir Geras se držao onog starog pravila koje važi za sve koji tek počinju da teku: da treba da otkida od svojih usta, i da je bolje ostavljati u čekmedže nego u trbuh, i da je bolje gladan leći pa snivati bogate večere, nego leći s punim stomakom pa snivati aramije i druge takve strašne stvari.
Zato kir Geras godinama nije skoro nikad formalno sedao za sto i ručao, nego je onako celoga dana mereći sir, masline, haringe, sarage, rokčiće i smokve, čalabrcnuo malo od jednog, malo od drugog, i to što je zakinuo mušteriji od prave mere to bi mu obično bio ručak. Tek kad dođe veče i zatvori se dućan, onda bi, što kažu, onako formalno sedao i večerao večeru koju je sam sebi spremao u onom sobičku iza zatvorenog dućana.
Originalna je to bila večera. Znali su je mnogi. Ušla je i u poslovicu. Pričalo se o njoj zadugo i citirana je bila često. Dugo i dugo su principali, koreći svoje mlađe, prebacivali raskošnom kalfenskom naraštaju i proricali mu da neće nikad postati i biti ono što je kir Geras svojom skromnošću i štednjom postao i bio.
Svako veče, čim bi kir Geras zatvorio dućan, naložio bi vatricu u mangali, i spram svetlosti te vatre nasekao bi bajata hleba na kriščice male i tanke kao kremenje za poparu. Zatim bi prelio to vrućom vodom. Izabrao bi zatim jednu lepu čistu svećicu od marjaša koja je slomljena, pa je ne bi niko kupio; tu bi svećicu prepolovio. Iz jedne polovine izvadio bi stenjak i dao bi ga svome ljubimcu mačku, a loj bi bacio na poparu, koja se pušila i žudno rastapala onu u nju bačenu polovinu, i onda bi jednako mešao po šerpenji, da bi se sva popara podjednako raskošno i bogato zamastila. Tek tada bi zapalio onu drugu polovinu. Soba bi sinula, i kir Geras bi se prijatno i toplo osećao u lepo osvetljenom sobičku svom, u kome sada posle rada i napora večera. Sveća je gorela dok je večerao, i još malo posle. Kad je već legao, polako se — šapćući neke cifre ili molitve — predavao u „objatija Morfejeva“. Uz puckaranje sveće koja dogorevaše i uz monotono predenje mačka čelo glave mu, zaspao bi i zahrkao bi kir Geras mirno, tiho i zadovoljno, kao što spava i hrče svaka pravednička duša koja nema greha, pa zato ni griže savesti.
Napomene
- Vidi M. Đ. Milićević: Kneževina Srbija.