Glava trinaesta
U kojoj je pripovedanje, ili bolje reći izveštaj, gospođice ili gospođe Gabriele, koja je uvek vrlo dobro obaveštena bila o svemu i svačemu, i znala do najsitnijih detalja sve što se dogodilo (pa i što se nikad ni dogodilo nije) u selu; i koja je, budući dosta besposlena, vršila ulogu i podmirivala potrebe seoskog „Tagblata“ ili još bolje „Interesanteblata“.
Ovaj sastanak i razgovor između popova bio je tako oko devet časova. Toga istoga dana, posle podne, pripovedale su se čudne i neverovatne stvari o tom događaju. Uveče, toga dana znalo je celo mesto, i levo i desno od Velikog sokaka pripovedalo se u svima kućama o tom zbitiju. A zasluga za to pripada gospođici Gabrieli. Ona je bila kao neka vrsta mašamode u selu. Otmeniji su je zvali seoskim telegrafom, a paori seoskim dobošem, a nazvana je tako ne onako napamet, nego što je doista ličila i na jedno i na drugo. Što se god dobro ili zlo, lepo ili ružno desilo u jednom kraju, za tili čas saznali su svi ostali krajevi, od Švabine suvače, pa sve do iza vašarišta. A znala je dobro i nemački, pa joj je utoliko širi bio teren i polje rada za kupljenje i rasprostiranje novosti, i sa tih preimućstava bila je prisna prijateljica sa gospođom Cvečkenmajerkom, mesnom babicom, kojoj je svaki dan išla na jauzn oa štrikerajem u korpici. Tu su jedna drugoj raportirale što je koja doznala, i posle raznosile vrlo savesno i revnosno novosti po selu.
Koja je od njih prva doznala za taj strašan događaj, to vam pisac ne ume da kaže, jer je svaka prisvajala za sebe tu zaslugu da je ona prva saznala, pa onoj drugoj kazala. Odmah posle ručka, uzela je gospođa Gabriela — molimo čitaoce za izvinjenje što ćemo je zvati čas gospođom čas gospođicom, jer tako su i u selu svaki čas grešili — uzela, dakle, štrikeraj u korpicu, pa poletela i zaredila po kućama i sokacima. Prvo je otišla gospođa-nataroševici, dakle u beamterske, odatle u trgovačke, a posle u majstorske kuće, i tako sve po rangu.
— O, pardon, izvinite! Neka, neka, ručajte vi samo, — veli gospođica Gabriela ulazeći kod gospode nataroševih — ja ću malo posle doći.
— O ništa, ništa! — veli gospođa nataroševica. — Mi smo malo poviše zakasnili, izvin’te i vi! Bar da ste ranije došli, a krasnu smo riblju čorbu imali.
— Molim, molim, — ustručava se gospođa Gabriela — kô što sam rekla, ja mogu i malo posle! Na mom duvarskom satu već prošlo dva.
— Pa i nije vas prevario — veli gospođa nataroševica — nego se mi malo zadocnili; a u drugim kućama dabome da su davno i davno ručali.
— Bo’me, kako gde! Kako kod koga! — reče zadovoljno Gabriela. — Kod gospodina Ćire, paroha, znam da im danas nije do ručka…
— Kod gospod’na Ćire?! — reče radoznalo gospođa nataroševica, i postade odmah mnogo uslužnija. — A šta je to bilo tamo, slatka?
— Šta, zar niste čuli?
— Nismo, rođena! Ta molim vas, raskomotite se samo, kô kod svoje…
— I ništa niste čuli?! I ništa baš?! Ta je l’ možno? — pita Gabriela skidajući maramu. — A ja potrčala da čujem, kažem u sebi: „Gospođa će kao beamterka to najbolje znati“, jer se na ove seoske torokuše, gnedige, ne smete osloniti.
— Ništa, slatka! Ja sam vam ovde kô u pustinji.
— Ta nije možno! Taz is unmeglih! Ta celo selo samo o tome govori.
— Da nisi ti, Kipro, čuo što? — pita gos noća nataroševica muža.
— Ja…, baš ništa, — veli gospodin nataroš.
— Eh, moj suprug, — veli očajno debela gospođa nataroševica — to vam je upravo beamterska natura; ima taj rđav običaj da ga se ništa, ama ništa, slatka, ne tiče, i ništa neće da mi kaže! Uvek od desetog nekog čujem što se u selu dogodilo.
— Ta šta govorite, milostiva!?
— Ta brez šale! Nego izvol’te, ne ženirajte se ni najmanje.
— Molim, molim, ne ustručavajte se ni najmanje, ni najmanje. K’o da i nisam tu! Ja ću evo ovde na kanabe! — reče Gabriela, i sede iza njihovih leđa na jedno kanabe, i izvadi svoj štrikeraj.
— A ne, ne — ne da joj gospođa nataroševica. — Se’te, slatka, ovde sas nama. Izvol’te malo dinje, da znate samo kako je slatka, kô da nije iz paorske bašte, nego kô da je cukras pravio.
— Pa mogu baš jednu kriščicu, onako forme radi, samo da vam ne dam korpu! — veli Gabriela i ostavi štrikeraj.
— No, pa šta je, šta je to, slatka, bilo? — veli gospođa nataroševica.
— A ja baš idem pored vaše kuće, pa mislim u sebi: „Daj“, kažem, „da svratim k njima, valjda će gospodin-noter znati sve…“ Kad ono, vi niste ni čuli! Ne znate ni kol’ko ja!
— Molim vas…
— Ta šta vam ja baš mnogo i znam?! Čula sam, al’ čisto i sama ne verujem, a na spletke mrzim kô na đavola. Ta znate me, fala bogu, pa nisam rada da mi se prebaci.
— Verujem, verujem, slatka i sama sam vam takva.
— Znam, znam, bar meni nemojte, gnedige, govoriti.
— Pa kol’ko znate, slatka, kol’ko znate! — navaljuje gospođa nataroševica. — ’Oćete l’ malo šećera na dinju? Ima svakojakih gustova. Eto, moj Kipra vole da pospe dinju biberom il’ tubakom (burmutom)…
— Fala, gnedige, ja volim dinju onako klot naturalnu; osim rajs-pulfera znate, zbog vetra, i na lice ništa ne mećem.
— A, pa vi nemate ni nužde! Takva koža!
— Dakle, slušajte!… Al’ molim vas, milostiva, da zadržite to za vas. Bog zna je l’ to sve i istina pa nisam rada
— O, molim, molim, to nije bilo ni nužno. Ako ova riba na astalu — reče i pokaza na varku od soma — što progovori, to će se i od mene čuti. Dakle…
— Dakle, čujte! — reče Gabriela i pokloni se gospodinu Kipri natarošu, koji ispušio beše lulu i krenuo se da prilegne malo, naredivši da se ona lubenica ne vadi iz bunara pre nego što se on probudi. — Dakle, vi znate da sam ja prijateljica i gospoja-Sidi i gospoja-Persi; ne znam već, gnedige, koju većma i više volem. Kô da smo sestre ili tako štogođ. Ako se sećate, ja sam vam još pre dve-tri nedelje rekla i prorokovala da će biti vašara između njih. A ja što vidim, gnedige, to je viđeno. Još onda sam primetila da nije kô nekad. A to je sve zbog onog mladića, mladog gospodina Pere, što je sad učitelj ovde. Naravno, i sasvim prirodno; i jedna i druga ima kćer, pa mati kô svaka mati. Svaka je dobru rada za svoju kćer; a jao žalosna, a kako i ne bi; ako mati neće, a da ko će?! Ju, ja sam se baš zaljubila u taj vaš cic, govorim, a sva mi pamet ostala na njemu! Di ste ga, gnedige, uzeli? Da lepa cica! — reče razgledajući haljinu domaćičinu.
— Kod Piškelesovice na roglju, u Bečkereku, treća kuća od apoteke.
— Baš neću imati mira dok i sebi ne kupim.
— Jest, vrlo lep cic! Niste vi prvi kojoj se dopo.
— A je l’ ostalo još u komadu?
— Bo’me, potrčao je sve sam prvi nobles u Bečkereku i sve razgrabio.
— Juf! Ta nemojte me, gnedige, plašiti! A pošto rif?
— Trideset i dve krajcare, al’ treba se umeti i pogađati.
— Ta šta govorite! Trideset i…
— Ta man’te cic dođavola, — prekide je nestrpljiva gospođa nataroševica — nego molim vas dalje, samo dalje…
— A, da, pardon, pardon! Dakle, do tog doba su se i kojekako slagale; al’ od oto doba, krv i nož, krv i nož! Jedna drugu i da ne vidi! A već, doduše, i pre se jedna na drugu tužila. Koliko mi se puta gospoja Sida tužila na gospoja-Persu kako je obešenjačka žena. „Kad god ide Melanija u crkvu, uvek zove i moju Julu, a neće sama da ide; samo da se vidi kako je ona gospodske boje, bleda, a moja Jula zdrava pa rumena kô što je bog dao. A posle“, kaže, „primjetila sam“, kaže mi gospoja Sida, „i to da uvek ona ima nešto osobito, tek samo da nije kô u ove moje. Ako moja Jula pođe jedne nedelje brez rukavica, a kud će ona na ovo vreme i da ih navlači, Melanija odmah navuče rukavice da pokaže kako je nobl; a ako druge nedelje ova moja ponese i navuče rukavice, onda ih opet Melanija ne navuče. Onda opet ’oće da pokaže kako ona ima bele ruke kô u noblesa, a moja Jula, bajagi, samo ih zato navlači da sakrije svoje od virtšafta ispucane ruke!!! I na to je“, kaže gospođa Sida, „sve ona matora sakramencka beštija uči! Dugo sam“, kaže, „lupala glavu i študirala dok sam se dosetila toj njenoj uncutariji.“ Eto tako su se i pre ogovarale. A ja je tešim i stišavam, taka mi je, znate, narav, volem sve lepo, brez svađe, pa joj kažem: „Pa možda je to, slatka gospoja-Sido, samo slučajno; vama se to tako čini! Baš vam mogu otvoreno kazati i uveriti vas da gospoja Persa, kol’ko je ja poznajem, da ona, naprotiv, baš kô svoje rođeno dete vole vašu Julu. Baš meni samoj je onomadne kazala kako vam zavidi što imate tako vrednu i zdravu ćer“…
„Eto“, veli ona… — Ju slatka, baš bi’ vas molila još za jednu malu kriščicu, ova vaša dinja sve se topi u usti.
— O, pa što ne kažete! Izvol’te, molim, izvol’te.
— Fala lepo! Moj pokojni nije mario za dinje. Uvek sam ih kradom jela u kujni s mlađima. Bio je nervozan na dinje zdravo.
— Verujem, ima ljudi razne fele…
— „Eto“, veli gospoja Persa, — pripovedam, znate, ja gospoja-Sidi, „eto ona moja, Melanija to jest, malo-malo, pa kašlje! Te kuvaj ovo, ge kuvaj ono. Zdravo je nežna“, kaže, „haglih kô leptirova krila! Sve ja moram da radim, žao mi deteta; šta ćete, kad se za nešto više rodila“, kaže. „A gospoja Sida kako koji dan, sve šira; njena Jula sve radi za nju. Ono je devojka“, fali je gospoja Persa. „Kad korači, sve se trese zemlja pod njom! A ova moja kô neka balska lepeza; da je duneš, zaustavila bi se negde na tarabi ili na bagremu, kako je laka! Nikakav teži posao nije za nju. A gospoja-Sidina Jula kad se popne na kacu, pa im traje do novoga, a nama oko Sretenija nestane, pa moramo da kupujemo kupusa s pijace.“ „Evo vi’te“, kažem ja gospoja-Sidi, „šta kaže gospoja Persa!“
— I zar mislite — okrenu se gospođi nataroševici — da sam je umirila? Bože sačuvaj! — nastavlja Gabriela. — Tek onda se zgrane, pa stane da đipa i da praska. A ja je jednako umirujem; jerbo ne volem, znate, svađu: volem svaki sa svakim da lepo živi. Molim vas, slatka, ja sam se već obezobrazila, al’ vi ste krivi što umete tako slatku dinju da izaberete.
— O, molim, molim, s drage volje! Izvol’te! — reče gospođa nataroševica držeći jednako nož u ruci i dinju na krilu. — Al’ poslušajte me! Uzmite malo šećera pa posolite krišku!
— ’Ajd baš da vam ne učinim nažao. Ali samo jednu kašičicu! Dakle, tako ja stišavam. Volem sve lepo: s lepim se, slatka, može sve učiniti. Tako sam utiškavala i, što kažu, krpila! E, al’, bo’me, i tome je bilo kraja! Dok su mene slušali, i dok sam ja mogla, bilo je i kojekako. Al’ otkako dođe onaj mladić, ne sluša me više ni jedna ni druga, pa tako je i došlo do škandala.
— Do škandala?! Molim vas samo brže, šta je, dakle, to bilo? — reče gospođa nataroševica, i odseče i sebi krišku dinje. — I ja ogladnila čisto od ljubopitstva. Dakle?
— Samo se malo, gnedige, strpite! Dakle, kô što sam rekla i kazala, čim je novi učitelj došô, odmah su ga saletili i jedni i drugi. Jedan ga dočepô za rukav, pa ga vuče na ručak; a drugi za drugi rukav i kragn, pa ga vuče na jauzn i večeru. A mladić, siroma’, da se ne zameri ni jednima ni drugima, ’ajd i čamo i ovamo; pa zaređô iz jedne kuće u drugu kô neka komesija. A oni i jedni i drugi udri fali svaki svoju, a on se samo okreće čas jednoj čas drugoj. Mladić, naravno, ima oči pa probira i šacuje. Ele, gospoja-Persina Melanija, bogami, bolje umela; učinila odmah eroberung! Ta ono, znate, ne treba se baš mnogo ni čuditi; u tom joj je, što kažu, i vek prošao! A posle, i nemecko vospitanje… što ja furt predikujem i govorim, al’ nemam kome. Eto, i ovde se pokazalo! Sad će joj padati na um, znam dobro, moje reči, al’ šta je ’asne sada!? Govorim ja njoj otkad još: „Gospoja-Sido, ako ste prava mati i prijatelj svome detetu, nemojte da je ostavite da bude slepa kod očiju i bez izobraženja; podajte je u ler kod frajle Nimfidore da nauči da hekluje štrumfpandle i sas perlama čačkalice za zube i nemecki unterhaltung! Dođe vreme pa će vas dete proklinjati! Badava, što jest jest; al’ za ljubazne stvari — samo je nemecki jezik stvoren, slatka!“
— Nije to da govorim i držim stranu što mi je mama bila Nemica, al’ sasvim je tako. Zar ne? Ja samo kad moram da se svađam i da psujem koga, onda govorim srpski, nekako je za to zgodniji: ali za fine stvari, opet vam kažem, samo nemecki! Samo nemecki, slatka moja! Sad se ujeda gospoja Sida, a kad sam je ja savetovala da dâ njenu Julu negde na stranu u kuću, u ler, a ona sva pozelenila, pa đipa, mal’ me nije udarila, pa kaže: „Ne dam ja, dok sam ja živa“, kaže, „moje dete u švapsku kuću; u jednom istom koritu“, kaže, „i mesidu ’leb i peredu veš, i kupadu decu, poganija jedna!“ — E, eto joj sad.
— Al’ molim…
— Ele, gospodin Pera se zaljubi do ušiju u frajla-Melaniju, pa je svaki dan kod njih, i donosi joj sve lepe nemecke knjige, sentimentalne i pune žalostivni’ stvari za plakanje. I kaže sad da ne bi ni jedne sekunde mogô biti bez nje, to jest Melanije; a da se, ne daj bože, strefi štogođ, otišô bi, kaže, iz dešperata, u klošter Mesić u kaluđere.
— Ju, siroma’ mladić!
— I tako frajla Jula ostala na cedilu, pa se iz dešperata zaljubila u Šacu, onog mladog, zdravog, lepog; ta znate ga sigurno, berberskog asistenta. Ta kako ga ne znate?! Onog što uvek zalepi mali kô mladež okrugao flaster na donju vilicu, kô bajagi, bole ga, ima bubuljicu, a ono nije, ne fali mu ni đavola, nego samo iz obešenjakluka, da je još lepši! A obe mamice više da ne vididu jedna drugu, nego se sekiradu, a sve zbog budućeg zeta. E, sad ko je tome kriv, pitam vas, što se Juli izmakla tako lepa i dobra partija?
— Al’ molim vas, slatka, — opominje je gospođa nataroševica — al’ ja još nikako da čujem.
— Ah, pardon, pardon, milostiva! Naljutila sam se, žao mi sirote Jule kô da mi je rođena sestra. Dakle, dosta do toga da je nastala ’ladnoća među njima čerez mladoga her-lerera, toga mladića. Gospoja Sida naučila da pred veče posedi pred kućom, al’ ne može da gleda kad se šeta frajla Melanija i gospodin Pera, pa gospoja Sida protolkovala to tako kô da je to truc njojzi i Juci. Pa ona onda iznela rešeto pa rešeta žito, a pop-Ćirini onda oni ne možedu da iziđedu pred kuću ni poslom, a kamol’ radi unterhaltunga. Onda gospođa Persa počne pozivati gospodin-Peru na večeru i posle večere, a iz gospoja-Sidine avlije bacadu se sas krompirima u gospoja-Persinu avliju, samo da ne ostanedu dužni. A onda gospoja Persa napusti svoju sluškinju, onu šindivilu Eržu, što su je spevali u šoru s onim mladim apotekarskim subjektom, da trucira gospoji Sidi… Izađe kô bajagi da počisti sokak ispred kuće, a ona zapeva kol’ko je grlo donosi onu paorsku pesmu: „Pusti, bože, sve gromove tvoje, pa potuci sve komšije moje“, a to se, znate, odnosi na pop-Spirine. Šta mislite! Bi l’ vam to ikad palo na pamet! A gospoja Sida onda kô veli: „Kad ti mene sekiraš pesmom, ja ću tebe muzikom! Da vi’š kako ja umem!“ I jedno veče dođe lepo Šaca, onaj što sam ga malopre spomenula, sa čitavom bandom bleh-inštrumenata, gajdi i drugih inštrumenata, i digne sokak na glavu; srela ga, lepo ga vid’la ko ja vas, milostiva, frau-Cvečkenmajerka kad se vraćaala od porodilje iz arendaškog sokaka. Kad su se vratili popovi s puta, jer nijedan se nije strefio tada kod kuće, a one obadve udare u plač i tužbu, a supruzi mesto da uredidu stvar i stišadu, a oni se potučedu. I pop Spira, kažu, inzultirô je gospodin-Ćiru; gađô ga peskonicom, i onaj ostô je bez jednog zuba, izbiven mu levi kutnjak, baš s koje je strane i jeo pop Ćira, jerbo desnom se stranom i ne služi, na desnoj su mu svi zubi slabi i šuplji.
Ta šta govorite! — pita zaprepašćeno gospođa nataroševica.
— Da šta vi mislite! Gospodin Ćira je haglih čovek, a ono je paorenda, pa još nemeški sin! Mož’te predstaviti sebi! Zar niste čuli kakve je muke imô otac pop-Spirin dok ga je naterô da se školuje? To je salašar. Triput je, kažu, begô iz škole i begô na salaš, pa se bricom branio i neće nikako u skamiju. Pa ga onda, četvrti put, otac vezô ularom i pajvanima iza stražnjeg sica za šarage, pa ga tako odvukô u školu, te se jedva skrasio u skamiji.
— Ta šta govorite?!
— Da šta vi mislite?! Još onda kô dete, pa se vid’lo da će biti od njega neki grubijan — završi Gabriela mećući štrikeraj u korpicu, koji je posle treće kriške opet izvadila bila.
— Ta, šta je…
— Izvin’te milostiva, — reče oblačeći se — al’ ja sam se malo i odviše zadržala! Služnica! Ljubim ruke, gnedige! Al’ molim vas samo, nikom ni reči! Nek ostane kod vas! Nisam rada! Nisam rada, znate, da me posle popreko gledaju. Službenica!